MAJDAN

Foto: Dejan Savić Sawa bit.ly/1AJ93VB
Premijer Aleksandar Vučić se trijumfalno vratio iz Kine. I doneo nam je pun džep zlatnih obećanja. Brza pruga od Beograda do Budimpešte nesumnjivo bi bila korisna stvar, a i „samit šesnaestorice“, tj. 16 lidera zemalja centralne i istočne Evrope, mada će dodatno opteretiti ionako preopterećen budžet Srbije – mogao bi da malo podigne njen politički rejting. Dakle, želimo da verujemo da će se sve to tako kako je zamišljeno i desiti.

Ali, možda baž zbog toga treba biti „na oprezi“, u skladu sa onom narodnom: „prvo skoči pa reci hop“. Ovo govorimo pre svega zato što je Vučić svoj uspeh u Pekingu, možda čak želeći da pokaže određenu dozu skromnosti, objasnio time što prethodne vlade i vlasti, kako je otprilike rekao, nisu dovoljno pažnje obraćale na Kinu i nisu videle šanse koje Kina pruža. A to nije baš sasvim tačno, naprotiv.

Najpre, sam je Vučić dogovorio da zajedno sa svojim kineskim kolegom, premijerom Kećijangom, svečano otvori most Zemun – Borča. Ne treba, jel’ tako, podsećati ko ga je i kada ugovorio. A pre tri godine, sredinom 2011. dakle, Srbiju je posetila velika kineska delegacija sa preko sto članova iz više od 50 kompanija. Godinu dana ranije, Srbija je uložila velika sredstva da se kvalitetno predstavi na svetskoj izložbi EXPO 2010. u Šangaju. Ništa od svega toga nije bilo. Kina se sa ulaganjima od oko 40 miliona evra nalazi na 24. mestu rang liste investitora u Srbiju (tik iza Emirata).

U stvari, istorija pokušaja da se sa Kinom uspostave tešnja ekonomska saradnja sežu sve do vremena Slobodana Miloševića. Tada se, nakon svađe sa Zapadom, u Kini pokušavao pronaći novi politički i poslovni partner. Tada je, recimo, Srbija sa Kinom napravili barter aranžman – oni nama naftu, mi njima (raznu) robu – vredan 300 miliona dolara. Šta se desilo? Pa, desilo se to da smo mi naftu uzeli, ali oni našu robu nisu: ili nismo imali ono što njima treba ili su nam ono što smo im slali – navodno zbog neodgovarajućeg kvaliteta – Kinezi vraćali. Kontingent traktora iz Rakovice u tom pogledu je najpoznatiji. Tako smo mi tih 300 miliona dolara morali da „iskeširamo“.

Drugi primer: sredinom istih tih devedesetih nekoliko naših najboljih kompanija, i najboljih menadžera – nastojeći, delimično i na nagovor tadašnjih političara, da prođu kroz vrata koja su im oni navodno otvorili, kao i „tradicionalno dobre odnose“ između dva naroda – osnovalo je zajednička preduzeća u Kini. Doživeli su, posle nekoliko godina, potpuni krah. Ostali su i bez uloženog novca i bez preduzeća; Kinezi su im bukvalno oteli firme i izbacili ih sa tržišta.

Da se razumemo, ne znači ovo nikako da sa Kinezima ne treba raditi, naprotiv, samo da u dogovore sa njima ne treba ići kao grlom u jagode.

Proteklu nedelju obeležio je još jedan (mali) Vučićev trijumf. Da li je već postalo otužno komentarisati te ubedljive pobede naprednjaka, da li je ovu poslednju u drugi plan potisnuo baš boravak njihovog šefa u Kini ili najnoviji sportski uspesi, nije ni važno, tek „izborni masakr“ koji je SNS napravio u Majdanpeku nije izazvao gotovo nikakvu pažnju javnosti.

Ima, međutim, jedan detalj koji je takođe, dal’ svesno dal’ nesvesno, takođe ostao bez ikakvog odjeka, a koji, čini nam se, u nekoj drugoj prilici, ne bi prošao baš tako nezapaženo.

Radi se o primedbi Liberalno demokratske partije da su, uz razne druge smicalice, predstavnici SNS-a u opštinskoj izbornoj komisiji – štampanje glasačkih listića dodelili štampariji u vlasništvu svog istaknutog člana.

Možda se nekome čini da je ovaj primer beznačajan, jer „to svi rade i to se dešava svuda“, ali upravo ako je ovo drugo tačno – a verovatno nije mnogo daleko od istine – slučaj nije beznačajan, nego je, naprotiv, što bi se reklo, paradigmatičan. Kao što, naime, sitnice čine život, tako sitnice čine i investicioni ambijent. A jedna od ključnih stvari za dobru poslovnu klimu je da ne morate biti vlast, ili uz vlast, da biste bili investitor. U Srbiji, međutim, „prilike su take“ što bi rekao Nušić, da bez tesne veze sa vladajućim strukturama ne možete ni započeti ni dobiti ni završiti posao.

Investicioni majdan nije ni u Kini ni U Rusiji; taj zlatni rudnik rasta nalazi se zapravo u Srbiji. Ima u Srbiji i ljudi i kapitala, ti ljudi će, kao sopstvene partnere, dovesti i strane investitore – doduše, isto tako anonimne kao što su oni sami, jer niti traže niti su im potrebne TV kamere – samo im treba omogućiti fer uslove, da njihova poslovna budućnost ne zavisi od njihove partijske pripadnosti. Sve dok se to ne desi privreda neće krenuti putem dugoročnog, stabilnog i održivog napretka, a država će, političkim ili ekonomskim koncesijama, podmićivati strane investitore da ulože pare u Srbiju.

PS:

A Vučić, ma koliko mu posle Kine i razgovora sa premijerom „najmnogoljudnije zemlje sveta“ to bilo mučno, i delovalo kao trice i kučine, baš zato treba da ode u Majdanpek i počisti to što su njegovi tamo napravili. U suštini, za ekonomski razvoj i opštu dobrobit Srbije to je i važnije.
Blog Mijata Lakićevića, 13.09.2014.

Peščanik.net, 13.09.2014.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.