A Day In The Life

- Диван је живот у Србији у ове деликвентне дане -

ВОЛЕО БИХ ДА СЕ ПОКРЕНЕТЕ
Лети ово време… Што би деца рекла, лети, и зими и лети… Чини ми се, сваки пут када пишем за нови број Недеље, нека слава. Колико јуче би Никољдан, а ево, стиже и Ђурђевдан, последња велика слава до наредних јесењих киша…
Ех, прођоше она времена, као да никад нису ни постојала, када су се славским гостима жариле очи у оштрим политичким расправама, када су пркосни домаћини поносно говорили да они одувек славе, а не као ови „новокомпоновани“ који, колико до јуче, због Партије нису смели ни у цркву да уђу, а данас су већи католици од папе… Данас су ствари просте, Србин – православац – слава, нема ту шта даље да се прича. Нема расправа на славама, баш као што их више нема ни на јавној сцени. Зато ми и није било ништа необично када ми је један старији господин данас рекао да неће ићи на славу код блиске родбине, јер му је дојадило да сваке године слуша једне исте шупље приче. Иако ми је то у први мах зазвучало екстремно, после пар секунди сам схватио да нисам изненађен, јер се и сам све чешће тако осећам. Као да су све приче одавно испричане, да ли то иде са годинама, не знам, али поодавно имам прилично неугодан осећај да тапкамо у месту. Чак се не вртимо у круг, јер би и то било неко кретање, већ тапкамо у месту. Наравно, ови који данас у Србији ведре и облаче никако се неће сложити са мном. Њима је – никад боље и убеђени су, потпуно безразложно, да гигантским корацима напредујемо. Додуше, нико живи не зна у чему се тај напредак огледа, осим што Вучић свако мало тврди да имамо хисторијски буџетски суфицит, у шта никако не верујем. Пошто је викенд, имао сам више слободног времена, па сам погледао и неколико емисија на YouTube. Пошто ретко и невољно гледам домаће телевизије, у последње време преко интернета пратим, веровали или не, ТВ Шабац, тачније, емисију Добар, лош, зао, коју воде Ненад Кулачин и Марко (Милорад по зобмираном Танјугу) Видојковић. Духовити водитељи, одлични гости, урнебесни прилози, све у свему, право је чудо да у Србији постоји таква локална телевизија. И управо сам данас, после гледање нове епизоде, у којој су главни јунаци били Вучић, Вулин, Дачићев државни секретар аутомеханичар Ивица Тончев и онај ваздуплохов Бабић, гласно узвикнуо: Мајко мила, ко управља овом државом! Наравно, у пренемагању и фолирању убедљиво предњачи Вучић, али је овога пута све засенио Дачићев Тончев. Тај је, веровали или не, постао председник некад чувеног фудбалског клуба Раднички из Ниша (његов брат Новица, председник општине Сурдулица, плус гомила других функција, води са сином ФК Радник), а поводом тог избора победоносно је изјавио да га не би звали да је лако, већ су га звали, јер је тешко (што би Човић рекао), пошто су у Србији деликвентни дани. Да, баш тако је рекао – деликвентни дани. И то је данас државни секретар и председник фудбалског клуба…. Има ли даље? Рекао бих да нема, али, Србија је ово, увек може горе.


И таман док сам се крстио гледајући ту емисију, чујем вест да Саша Јанковић намерава да оснује покрет и да ће сарађивати са свима који искрено деле цивилизацијске и демократске вредности. Шта год то значило. Благи боже! Човек који се намеће да буде важан српски политичар искључиво прича о општим, потпуно магловитим и споредним стварима. Ако укуцате у претраживач, видећете да је идентичну флоскулу користио Вучић пре пар месеци. Какав је програм ваше странке? Ми смо за неговање цивилизацијских и демократских вредности. Ма немој? А ко то није?
И то ме подсети да сам прошлог викенда, опет на YouTube, гледао трагикомичну емисију на N1, поводом Празника рада, у којој је гостовала напирлитана Ранка Савић, доживотна председница неког синдиката и посланица на листи ЛДП-а. Вреди емисију погледати, било је забавно слушати гомилу бесмислица и контрадикторности коју је ова госпођа испричала… Пита је водитељка: „Па добро, ако је тако лоше стање са синдикалним правима, да ли се сматрате лично одговорном, јер сте већ три мандата председник?“ А она, ни пет, ни шест: „Мени је искрено жао што никада нисам имала противкандидата“… Заиста је било забавно, али ме је на крају ухватила туга, када сам помислио, баш као када видех овог Тончева, ееее, ко нам води веселе синдикате…
А Србија је вероватно једина земља на свету где у истом синдикату седе радници из приватних фабрика и државни чиновници. Наравно, пошто је фабрика мало, мало је и синдикајлија из, како се то некада говорило, непосредне производње, али је зато гомила синдикалаца државних чиновника, па практично они воде главну реч. А таквима једино што фали је – већа плата. А да би чиновници имали веће плате, зна се – мора се порез повећати. Дакле, они, ни у ком случају, нису део решења, већ део проблема, јер су њихови интереси, иако легитимни, директно супротстављени интересима оних који плаћају порез. Наравно, о овоме нигде нећете чути ни реч, влада права завера ћутања, јер је заувар кинта од чланарине, са које год стране да долази…
Сваког првог мај новинари (а то су тек безвезњаци) ламентирају како је радничка класа потпуно несвесна и, уместо да организује протесте, она се опија и крка по ливадама, а барем ту ствари стоје просто – коме нешто фали, тај се и буни, очигледно је да су овдашњи синдикалци још увек прилично задовољни, јер да нису, сигурно би организовали неке протесте. Није далеко од памети и друга варијанта, да радничка класа практично и не постоји, па, логично, нема ко ни да се буни, што изађе на исто.
Ето, то су наши Кадрови, и у власти и у опозицији, синдикатима, јавном и приватном сектору – стручни, незаменљиви, поштени и убитачно вредни. А што је Србија на самом светском дну, шта ће људи, нису они криви, стицај околности, светска завера и томе слично…
И да завршим како сам започео, са још две вести које у пуној мери одсликавају ово у чему живимо – чувеној фирми за издавање платних картица, Дајнерс клуб интернешенел, која у Србији самостално послује, блокиран је рачун због проневера…. Ето, у тако озбиљној фирми проневере… Ми би и кликер покварили…
И на крају шлаг на торту – вест могућа само у Србији – државна Застава купила приватну Заставу. Државна „Застава оружје“ купила „Заставу ковачницу“ која је у стечају. Како се у вести каже – да би Ковачница стала на ноге, потребно је улагање у нову опрему, али и запошљавање новог кадра, преведено на српски, како рече Тончев, пошто је у Србији деликвентно време, мора Држава да одреши кесу (нашу). Баш као и у случају Електродистрибуције, где у Колубару треба да се уложи 250 милиона евра пореског новца, јер запослени имају преча посла од инвестирања…
Ето, ипак би се нашло пуно тема за славским столом. Наравно, ако би овакве ствари некога занимале. Чини ми се, ипак, да је много важније питање, усудио бих се рећи – од националног значаја, то што је Звезда изгубила у самом финишу фудбалског првенства, па је остала без тренера, који се одазива на надимак Гроф. Нисам позван да о овој теми пишем, има неколико деценија како не пратим фудбал, српски поготову (када видим да су овакви као овај Тончев и неки Кокеза главни, то ми је и логично), али и летимичним погледом по интернету може се лако приметити да је ово горући српски проблем, који прети да баци у други план чак и Вучићеве конференције за штампу, што се граничи са чудом. Додуше, када мало боље размислим, иако сам пре хиљаду година био Звездаш, некако је и логично да се ових дана прича о Звезди. Звезда и Ђурђевдан су увек ишли руку под руку…
И док једни славе Ђурђевдан, има и Срба, додуше мали број, који ових дана славе пола века од изласка легендарног албума Битлса Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Већина критичара сматра да је ово албум који је имао највише утицаја на модерну музику у свету. Нама, који смо стасали пре времена Цеце и Аца Лукаса, музика јесте била више од пуке забаве и Битлси јесу један од бендова који су пресудно утицали на формирање наше личности. За дивно чудо, то је ова иста Србија, али је нама тада изгледала потпуно другачије.
Ко ће га знати, можда смо ми живели у заблуди, а можда је стварно била другачија?
Сада више и није толико битно…

Тони Станковић (Ужичка недеља 959)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.