Аграр

- Органска храна не постоји само у ДМ-у, можемо је узгајати. Зашто излажемо ћупове из Злакусе само кад нам дође неко у госте? Колико стабала шљиве сте посадили? Колико кошница имате? -

biljana

Пише:проф. Биља Грујичић
Нисам баш била нешто добра из физике у средњој школи, заборавили су то, ваљда, моји професори, али сам се трудила. Веровала сам да ће се пронаћи неко да ми покаже како то све у животу практично функционише. Међутим, знате Ви драги моји, оно о мосту и ћуприји, наплата увек следи. Дакле, цитираћу први Њутнов закон, истина нешто касније: “Свако тело тежи да задржи стање мировања, или стање равномерног праволинијског кретања, све док на њега не делује неко друго тело и примора га да то стање промени“. Шта ће нас то променити, шта ће то деловати на нас, шта ће нас то вратити себи, тј. природи? Шта треба да се догоди да се вратимо ономе одакле смо потекли и не заборавимо ко смо?
Пољопривреда је стратегијом одрживог развоја, предвиђена као једна од основних делатности у овом крају, кажу. Међутим, како одржати село, како задржати младе у њему, када је природна потреба човека да иде где му је боље? Како сељаци могу добити субвенције и кредите, шта нуди нови закон о задругарсвту? Тренутно се одржава и едукација о заштити и прихрањивању малина. Колико стабала шљиве сте посадили? Колико кошница имате? Како направити да сељак не буде само онај који гледа у небо и од њега зависи? Кажу да је то питање за оне у „оделима“. Да не буде као у оној причи са грабуљама, да их се сетимо тек кад нас ударе по носу. Пољопривреда је наша будућност. Органска храна не постоји само у ДМ-у, можемо је узгајати.
Зашто излажемо ћупове из Злакусе само кад нам дође неко у госте? Знате ли какву храну праве жене из „Удружења Злакушанке“? Зашто се тиме само поносимо пред другима, а кад останемо сами, купујемо шерпе са дебелим дном и дијет-пахуљице? Зашто смо побегли од села, од природе? Није ли то она „нога личка, а ципела Бечка“? Шта смо то хтели да прескочимо? Изгледа да није само до оних у оделима.
Иако ризикујем да ми неко каже да је било боље да сам донела нешто забавно, да сам Вас забавила неким лаким садржајем, да сам била романтична за Дан жена, али ја сам овога пута говорила у име свих оних произвођача црвених ружа, грожђа и вина, а без тога, признаћете, нема ни љубави.“Имаћу свој виноград“ рекао је Еко и отишао ових дана. Виноград као опште место читаве српске књижевности и културе. Разни су се сусрети тамо дешавали. Лепота је у селу, у природи, рекла сам Вам на почетку, драги моји.
И још нешто, кажу ми они из Библиотеке, знате, они што долазе да читају “Недељицу“: „Професорка, ви само „градске теме“, реците нешто и о нама. Вас ће чути.“ Побунило се нешто у мени, можда је тако, живи људи греше. Неће тако бити овога пута. Обећала, испунила.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.