Ако може Симка, можемо и ми

- Лондон није грађен за аутомобиле, да има више зеленила и мање кише него Окленд, да је обућа обавезна, да је класа важнија од расе -

musoki-2

ВЛАДИМИР ДАВИДОВИЋ: УЖИЧАНИН, СВЕТСКИ ПУТНИК
За ову досадну причу најкривљи је мој бивши послодавац Тони. Разговарамо тако пре пар дана и он предложи да напишем свој гастарбајтерски си-ви, своју аутобиoграфију. И то, ни мање ни више, него за рубрику „Успешни Ужичани“. Могло би се довести у питање и ово „успешни“ (видети даљи текст) и ово Ужичанин (неко ко је рођен у Краљеву, и једва 20, од својих 50 година, провео у Ужицу, није баш прототип Ерцова)
Не знам ни одакле да почнем. У основној школи увек сам завидео другарицама одликашицама из одељења, које су лепо владале оним литерарним сликама врсте „сунце залази, а ја размишљам…“ или „јесен је, а ја…“ А у јесењем Лондону – киша.

vladimir-davidovic-london

Данас сам педесетогодишњак, коме британско време управо упропашћава викенд. Моји другари у Ужицу вечерас славе рођендан – целог друштва. Ја нисам ту, а требало је да будем.
У Ужицу сам имао обичан живот, одрастање као и већина мојих вршњака. Ваљда најраније чега се сећам је основна школа, са којом сам се добро носио до негде седмог разреда. Безнадежно неталентован за спорт и незнатно надаренији за музику, нисам баш брзо разумео да ћу морати да свој занат потражим на некој другој, мање гламурозној страни. Али ме то није спречавало да у пар наврата покушам да тренирам карате, одбојку, да маштам о музичкој каријери… Био сам чак и извиђач, члан данас вероватно заборављене скаутске организације. Једном речју, ништа што десетине и стотине мојих вршњака нису радиле. Тешко могу да се сетим неког значајног догађаја или личности из тог периода. Можда жене, која је мојe oдељење водила кроз прва четири разреда и која је била добра учитељица и много бољи човек. Још ми је више у сећању остао призор коме сам присуствовао са непуних четрнаест – када је Тито умро. Бркати наставници плачу, а моји школски другови Владе Ј. и Бранко Ч. (заиста успешни Ужичани, први лекар – неуролог, други међународни фудбалски тренер) се муче да сакрију смех.
Средња школа ми је била нешто забавнија од основне. Сама школа, онда, као ни данас, није имала бог зна шта да понуди, али тада сам почео да сазнајем једну другу ствар, да има доста света ван моје и пар суседних улица, одакле је иначе било сво моје осмошколско друштво. Ту разумеш да неки свет живи у Ивањици, Новој Вароши, чак и у Чачку, те да ти људи нису ништа лошији од нас из улица Душана Вишића, Седмог јула или Петра Ћеловића. Ужице је и тада, као и данас, било безнадежна касаба, мада ми из овог угла изгледа лепше и чистије, него што је, вероватно, било. А ја сам још увек осећао „порив да живим неким друкчијим животом, да се бавим музиком ил’ спортом“. Дакле, поново неуспешно огледање у спорту и за нијансу мање неуспешно бављење музиком по подрумима и гаражама. Из тог периода можда је вредно поменути и радне акције, феномен који је раних осамдесетих још био врло жив у оној држави, од којих сам стигао да учествујем на 3 истраживачке и 2 лопатарске. И бескрајно забавна летовања са друштвом на мору. Тада за одлазак на Хвар или у Дубровник није био потребан пасош.

musoki-3

Него да се вратим на школу, на главни ток. Ако сам се са основном школом некако и борио, средња се показала као знатно стрмија препрека у животу. И онда и данас школе су нудиле један програм за све склоности и способности, а мој број нису баш правили у тој конфекцији. Тако сам дошао у ситуацију да после трећег разреда гимназије морам нешто озбиљно урадити. До прошле године сам, онако револуционарно-романтичарски, причао како су ме школске власти искључиле из Гимназије, због неких политички неподобних писаних задатака из српског. Лањске године ме мој школски друг Дубравко Г. (успешан Ужичанин, али у правом смислу речи) подсетио да сам оно условно искључење зарадио у другом, а не у трећем разреду гимназије и да сам избор да напустим средњу школу направио сам. Једног дана сам у новинама видео конкурс за упис на факултете и схватио да не морам да се знојим кроз целу средњу школу. Изађем и положим неке диференцијалне испите, па онда и пријемни, и док су моји школски другови били матуранти, ја сам већ постао бруцош Агрономског факултета у Чачку. То не изгледа као велико достигнуће данас, али те године је за 220 места („на буџету“ како се данас каже) конкурисало око 600 свршених средњошколаца.
Следећа тачка за младиће мојих тадашњих година је била ЈНА. Мени западне Македонија, тачније Кичево, па (тада: Титов) Велес. А у ЈНА још веће шаренило него у средњој школи. Људи који не знају одакле су, једва умеју да се потпишу, људи без основне школе и али они са завршеним факултетима… И опет, као у средњој школи, свима исто оделце и исти третман, иста храна и иста музика са разгласа. Само мање слободе и девојака. Добро, војска је за слабо присуство девојака у мом животу најмање крива. За силни труд око њих, немам богзнашта да прикажем, тако да то можемо да додамо као још једну у низу ствари за које немам талента и о којима немам појма.

musoki-4

Касне осамдесете, СФРЈ се распада али ми, њени обични грађани, то још не знамо и не примећујемо. Ја сам дефинитивно одустао од спорта, али се уз студирање помало бавим музиком. И почињем да радим повремено кратке послове преко студентске задруге. А од музике ни пара, ни девојака.
Дипломирам ту агрономију после пет и по година (понављач, дакле) а Југославија се, сада много очигледније, распада у крви и пламену. Први посао који добијам после дипломирања и није посао него двомесечна служба у резерви ЈНА. Због нечега нисам добио пушку, него са још двадесетак резервиста бивам распоређен у нешто што би, склонији драматизовању, описали као радни логор. Два месеца, дакле, товарим кромпир, конзерве и други провијант на сивомаслинасте камионе, који натоварено потом возе на дубровачко ратиште.
Први посао добијам преко везе. Комшинка (Бог да јој душу прости), наставница енглеског, ме убаци у основну школу као наставника – енглеског. Ту сам научио две ствари: да просветарски хлеб није баш лаган, и да су просветари јако лоши глумци. Они које су деца волела у учионици, били су коректни као колеге. Они које ђаци нису волели, били су неомиљени и у наставничкој зборници.
Онда у јесен те деведесет друге, уз захуктавање инфлације и даљи колапс целокупног система, радим код другара у продавници кафе. Ту нађем оглас да ваљевска „Србијанка“ тражи агронома који зна и стране језике. Овде вреди напоменути да сам, у свом неуспешном походу на припаднице лепшег пола, доста добро научио енглески, али и немачки, нашло се ту и нешто руског, тако да ми је то помогло код запошљавања, већ други пут у истој години.
Следећа тачка – Ваљево. У Ваљеву радим као инокореспондент, што је отменији назив за канцеларијског пацова, који куца рачуне и отпремнице на енглеском и немачком, те повремено ускаче као преводилац, када у фабрику, али и град дођу стране делегације. То је време када политичке каријере почињу да праве многи које данас гледамо, и као власт, и као опозицију. Не бих да им помињем имена, да не призивам зло.

vladimir-davidovic-2

Ја се у међувремену женим, али некако то Ваљево не изгледа као место где реално могу нешто да направим. Није до Ваљеваца, иначе дивних људи, којима остатак Србије пришива склоност подвалама, а није ни до мене. По новинама, оне странице пре читуља и спорта, пуне су огласа за рад у иностранству. Јужна Африка, Канада, нафтне платформе у норвешком Северном мору, Нови Зеланд. Подносим захтев за исељавање на Нови Зеланд, бивам одбијен због процедуралне грешке и ту наступа прилично тужан тренутак – неку ситну уштеђевину и позајмљен новац скрцао сам на неодобрену визу, а на послу ми на три месеца одбијају 20% од плате (због учешћа у протестима у јесен ’96). Од мало добрих вести сазнајем да жена и ја очекујемо принову. Период тих протеста и мог учешћа у њима документован је у серијалу „Поглед преко плота“ који је крајем 1996. у 6 (или беше 8) наставака излазио у Ужичкој Недељи. Као у холивудским филмовима, појављује се deus ex machina у виду кума, још једног ЗАИСТА успешног Ужичанина. Раде И. (доктор медицине и здравствених наука, власник омањег дома здравља у Словенији) ми позајмљује новац. Од те позајмице (никад враћене) плаћам улагање жалбе и добијам усељеничку визу за Нови Зеланд. Радосну вест сазнајем на швапски Божић ’96, током оних протестних шетњи.
У свом том лудилу демонстрација, намицања новца за две прескупе авионске карте, уздишем чешће и гласније, него заљубљени пубертетлија. На Јовањдан 1997. одем код стрица на славу. А горе у брдима, на слави се затекне и стричева комшинка, Симка. Светлих, продорних очију, невероватно бистра, прича како је ишла у посету сину Јови у Чикаго. Супруга и ја, онако избезумљени, не можемо да разумемо да жена са села, која не зна енглески, која од свог имена зна да напише само почетно „С“, тако безбрижно оде на толики пут. А Симка нам каже – „па то је к‘о кад смо четр’е’седме ишли у Банат (у колонизацију), па пресиједаш прво у Ужицу, па у Београду, па у Панчеву“. „Добро“, пита моја жена, „али како си се снашла?“ А Симка вели, „отишло моје дијете младо, па се снашло, а да се не снађем ја матора“. Тај став сокољанских брђана, да, ако су се други снашли – снаћи ћу се и ја, нам је на свој начин био од велике помоћи.
Отац и ташта помажу нам да намакнемо паре за карту и на Нови Зеланд се селимо априла 97. Долазимо супруга, у седмом месецу трудноће, ја, две торбе и 600 америчких долара, позајмљених. Тридесет година живота и мало шта преко тога. Али, мислим се, ако може Симка, можемо и ми.
На оклендском аеродрому сачекују ме двојица Ужичана, мој школски, Мирослав Р. и годину млађи Жељко Б. И њих двојица би се, пре него ја, могли сврстати у рубрику „успешни Ужичани“. Ту, на Новом Зеланду настаје проблем. Сеоске кооперативе, задруге, тамо не постоје. Сељаци (фармери) углавном знају свој занат довољно добро, да им не треба агроном из Србије. Преводилац за немачки им такође не треба, а енглески ионако сви знају боље од мене. Могу да се запослим као чобанин, да чувам краве за мекдоналдс плату, или да смислим нешто уносније. А тешко је замислити и описати колико је Нови Зеланд различит од Србије. Пет недеља по атерирању, рађа се моја прва ћерка. У паници хватам се првог посла који сам могао да нађем – продаје књига. То је нешто између Јеховиних сведока и препродавца Амвеј козметике. Са торбом пуном књига, углавном куварских и дечјих, од врата до врата. Пошто енглески говорим као и српски, дакле са јаким златиборским акцентом, нисам баш био сјајан продавац, па ми је зарада била упола мања, него што бих зарађивао у Мекдоналдсу, а Мек је у западном свету еталон бедне зараде. После 4-5 месеци, при чему сам изгубио око 10 кила, престајем да продајем књиге, а почињем да радим за једног аутопревозника, да испоручујем намештај. То је већ био лакши посао, а и плаћало се на црно. Негде у то доба, након сусрета са Макијем, колегом (дипл. агрономом) из Славонског Брода, смислим да ми је можда исплативије да се бавим рачунарством. Касна 1997, 2000. се приближава, много новца је у информатичкој индустрији. Опет пријемни испити и опет у фебруару 1998. постајем бруцош. Студије ми иду пристојно, али након две (од три) године почиње да ме секира то студентско сиротовање. Моји вршњаци, а на Новом Зеланду је тада било и троје мојих (средњо)школских другова, имају озбиљне послове, могу да купе понешто и на кредит, а ја још студент.
Запослим се као програмер, а завршну годину завршим ванредно. Требало ми је, додуше, две године да завршим ту последњу годину факултета. На свечаност доделе диплома, мојим младим колегама дошли родитељи, понекоме девојка или дечко, мени жена, две кћери и отац. Пола године после тога, по први пут у свом гастарбајтерском животу, дођем у Србију, скоро 7 година након исељења. Са Новог Зеланда се не долази из хира, на кафу, него се доласци дуго унапред планирају. Е, ја мој долазак планирам за март 2003. А ваљда су тих дана Американци по други пут напали Ирак. А у Србији нешто раније убили премијера Ђинђића. Необично је деловало, након Новог Зеланда, где полиција не носи ни пиштоље, гледати полицајце у маскирним униформама и са калашњиковима…
Након повратка на Н. Зеланд настављам по старом, посао, кућа, понеко дружење, углавном са нашим светом. Не знам да ли је негде тачна она митска прича да „од наших треба бежати“, на Новом Зеланду се мала заједница Срба (и бивших Југословена) доста међусобно помагала, до те мере да су нас Новозеланђани, много склонији индивидуализму, сматрали за неку врсту мафије или култа.
Човеку је ваљда у природи и та похлепа. Извучем се из једне ситуације, зину ми апетити, почнем да алим на нешто друго. У то време ортачки са једним Крагујевчанином, спретним мајстором, покренем малу услужну фирму. Од понедељка до петка програмер, викендом керамичар, тесар, баштован, бравар. И тако неколико година, док се нисам мало скућио.
Али ту негде почиње да ме копка та даљина. Прелеп је Нови Зеланд, природа, плаже, вулкани, прашуме и остале лепоте, али није моје. Када се иселиш са 30 година, много теже прихваташ новине него нпр. тинејџери. Рекох већ, Нови Зеланд се много разликује од свега што зна неко ко је поникао у Србији (Југославији).
Елем, почнемо да гледамо где би смо могли да се доселимо, да се привучемо родитељима. Разматрамо Немачку, Канаду, Ирску, али се ипак одлучујемо за Енглеску. Интернет страница британске Владе каже да се бодови добијају на квалификације, језик, претходну зараду… Додатни бодови ко има докторат, мастерс, или два факултета. Поднесем захтев и добијем визу. У то време још увек се није слегла кредитна криза из 2008, па одлучујем да визу не искористим одмах, него да одем тек годину дана касније.
И у фебруару 2010. слећем у Лондон. Кроз прозор вагона подземне железнице (од које је, о ироније, око 55% линија на површини, па тако и линија Пикадили, плава, првих десетак километара од аеродрома Хитроу иде по земљи) угледам оно, што у брдима око Бајине Баште, зову бујад и оструга, и помислим – дошао сам кући.
Тај визуелни утисак није био и једина сличност са Србијом. Брзо сам открио да Енглези воле кафанско дружење. Док је у Окленду било равно чуду срести некога напољу радним даном после неких 8 увече, лондонски пабови раде пуном паром свих 6 дана седмично. Недеља је нешто друго.

vladimir-davidovic-musoki

Живот у Лондону је и тражење посла, стана, самопослуге и школе за децу… У зиму 2010. кредитна криза од пре две године се још осећала. Да бих нашао своје прво лондонско запослење, конкуришем на неких 430 огласа и тек после месец дана налазим први посао. Деца уписују локалне школе, супруга се запошљава. Улазимо у колотечину, а најчудније је нам је што смо тиме задовољни. У ходу откривамо да Лондон није грађен за аутомобиле, да има више зеленила и мање кише него Окленд, да је обућа обавезна, да је класа важнија од расе… О овоме можда неком другом приликом. Сазнајемо да је цигла омиљени грађевински материјал, да је најчешћи опис времена – облачно, да су често улице уске, а људи дебели. Чак и особа ниских естетских прохтева, тешко ће вам рећи да је Лондон леп град, о клими и храни већ да не причамо. Али је занимљив и узбудљив, на толико других начина, да му не треба да буде ни леп ни сунчан.
Елем, овом последњом селидбом отприлике сам добио што сам прижељкивао. Од Београда (Србије) ме не дели више два дана, него два сата, авионског лета. А одатле до Ужица, како се ко снађе. Два-три пута годишње дођем у Србију, обиђем родитеље, видим се са пријатељима. Али ми све то не делује баш као успех, бар не у довољној мери да се сматрам за „успешног Ужичанина“. Осим, ако се успехом не сматра сељакање с краја на крај света, па назад. Али о томе можда ипак нисам најпозванији да судим.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.