Бакице су ми највећа подршка

- Жене су можда мало обазривије, али су површне -

marijana-vesnic-uzice

НАШЕ ВРЕДНЕ УЖИЧАНКЕ: МАРИЈАНА ВЕСНИЋ
У животу није чак ни помислила да ће возити аутомобил, а камоли да вози по 12 сати дневно без престанка и то још друге људе. Али, пре три и по године Ужичанка Маријана Веснић је од продавачице венчаница постала професионални таксиста.
– Радила сам 12 година као продавачица венчаница, нисам имала положени возачки испит и стално сам пешачила. Када сам остала без посла, мој муж, који таксира цео свој живот, натерао ме је да положим возачки, затим да полажем испите за таксисту и да седнем да возим друге људе. У Саобраћајној школи сам положила испит, полагала о саобраћају у Ужицу, историји града и енглески језик и добила ИД картицу. У почетку се нисам баш најбоље сналазила, нисам знала све улице, јер су многе завлачите, нисам била и у неким деловима града, било је доста треме и суза, али сам брзо ушла у срж посла – тако је Маријана почела живот таксисте.
Већина колега су је прихватиле и помогале у сналажењу, указивали јој на пречице, с обзиром да ГПС обично показује обилазне путеве, мада је било и оних који су сматрали да женско није за волан, а камоли још да таксира. С друге стране, муштерије различито реагују.
– Многи се изененаде када виде да је жеснко у колима. Нарочито тек када сам почела да таксирам, јер у Ужицу није било пуно жена возача таксија, тек две до три жене. Тачно видим по изразу лица када улазе у ауто. А те такве муштерије на крају вожње ми кажу “е, свака ти част”. Највише волим да возим бакице и декице са пијаце. Нарочито бакице, које су ми у почетку била велика подршка. Хвалиле су ме што сам женско и што имам храбрости да таксирам – казала је Маријана.
Маријана вози по граду, али у последње време најчешће вози заказане вожње. То што је жена возач, нико је до сада није одбио.
– Најдужу туру сам возила до аеродрома у Београду и муштерије су биле јако задовољне. Исто тако су задовољни и они које возим до Пожеге или Бајине Баште, или неког другог града овде у нашем округу. Иако не познајем те општине, само пратим знакове или уз помоћ муштерија стигнемо до циља – рекла је наша саговорница.
У току вожње много сазна о људима.
– Често возим људе и жене који се враћају са посла, па су мало намргођени, уморни и нерасполежени. Они нису баш располежени пуно за разговор. Али, има оних, нарочито на дужим тим заказаним вожњама, који ми испричају цео свој живот или неке њихове велике проблем, иако се можда више у животу нећемо видети или, ако се сретнемо поново, они су са мном као са неким најближим. У таквим случајевима се осећам као неки психолог. Али, без обзира шта они причали, морам да будем потпуно концентрисана на вожњу – каже Маријана која проведе по 12 сати дневно на точковима.
А након тих 12 сати долази кући где је чекају све друге породичне и кућне обавезе. Спремање ручка, распремање куће, помагање старијем детету које има девет година да учи и ради домаћи, а друго, млађе дете које има четири године, да забави.
– Некако све стижем, мада мислим да је мушкарцима много лакше. Због тих обавеза у породици не радим трећу смену. Ипак, сматрам да су мушкарци бољи возачи од жена. Жене су можда мало обазривије, али су површне. Мени је сада једини проблем када треба нешто да мењам на ауту, када осетим да нешто није у реду не могу да препознам где је квар. Мушкарци су што се тиче тога као рођени за ауте и све знају. Сва срећа те аути редовно иду на сервис, па немам тих проблема – искрено ће Маријана, која тврди да није имала непријатних сцена за ове три и по године.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.