BILJA GRUJIČIĆ – STAV

bilja grujičić

СТАВ

Ни мамини синови, ни татине принцезе

Треба ли да поцрвенимо од писма које су ученици једне средње школе упутили медијима, друштвеним мрежама и које се на крају нашло и у штампаном издању? Треба ли да покажемо немоћ када ученик брутално претуче свог школског друга, или када украде школски дневник? Шта да радимо са оценом из владања и коме је она битна? Ко се интересује за њу?
Закон не предвиђа кривичну одговорност за децу млађу од 14 година. Све и да одговорност постоји, да ли нам је циљ дете на улици? Свакако не, па ми ускоро и нећемо имати кога да школујемо.

Људски је грешити, а и свакоме треба дати шансу.

Каже се да су нам наставници понижени. Од кога, од чега? Да ли је ова професија друштвено маргинализована, да ли се од ње превише очекује? Како желите да ваше дете види особу која стоји испред њега? Хоћете ли да га научите појму „ауторитета“? Све су то питања која се сервирају за доручком у вашем дому. Ту је школа беспомоћна, то се у њој не решава.
Да ли је овај текст о материјалном положају просветних радника? Не, о томе је већ доста тога речено, а, бога ми, и показано. Овде говорим о томе шта су очекивања од ове друштвене професије, међу којима има 84% високо образованих, што је далеко највећи број међу сличним професијама.
Питање је: Како деловати превентивно? Може ли се властити укус и стил живота наставника наметнути буквално, не присилом, већ пласирати као посебан дар и повластица у односу на све оно што је вулгарно, банално и ниже. Може ли се млад човек научити да поштује правила понашања, одмерености, пристојности, начин обраћања, коришћење одређене лексике и дикције? Хоће ли то код њега изазвати одређену дозу бунта и нечега што се доживљава као наметнуто са стране? Каже се да ништа није моћније од речи. Треба ли младима објаснити да уколико желе да учествују и буду део грађанског друштва, да је грађанин нешто што се постаје, а да је поданик нешто што се увек може бити.
У Конвенцији о правима детета, под тачком „Образовање“, стоји да ће се школска дисциплина спроводити у складу са правима детета и уз поштовање његовог достојанства. Међутим, све мање мислим да смо ми, уз све то, успели да развијемо код деце вештине друштвене сналажљивости, услед којих би били оптимистично истрајни пред поразом, способни да се брзо опораве и живе стварни живот.
„Примитивни и ограничени људи имају развијену способност надања. Код умних и даровитих људи та моћ је, чини ми се, мања“, каже Андрић. Овога пута бирам да се надам да ћемо генерацијама иза нас, тј . нашој деци имати шта да понудимо.

проф. Биља Грујичић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.