ФУДБАЛЕР И ФУДБАЛСКИ ТРЕНЕР – ИВАН ЧАНЧАРЕВИЋ
Иван Чанчаревић, некедашњи играч „Слободе“ и дугогодишњи тренер многим српским клубовима и клубова у иностранству, за Ужичку недељу се сећа како је некада било у „Слободи“ и у Ужицу, али и представља његово виђење данашњег живота, како обичног тако и спортског.
Иван Чанчаревић је своју играчку фудбалску каријеру почео као гимназијалац у ФК „Слога“ у Пожеги, а затим наставио у неким другим клубовима, а од 1977. године у ужичкој „Слободи“. Након завршетка играчке каријере са 31 годином, од 1984. године па пуну деценију био је тренер „Слободе“. Тада је „Слобода“ почела да напредује и заблистала је 1994. године, када је ушла у Прву лигу. Од тада је и тренерска каријера Ивана Чанчаревића кренула великим успоном. До сада је био тренер у 17 клубова.
– Радо се сећам мојих играчких дана у „Слоги“ у Пожеги, где сам почео као гимназијалац. Онда сам уписао Правни факултет у Београду као добар ђак. Али, судбина је чудо. То што сам био добар фудбалер је било довољно да ме неки људе из Београда запазе и добио сам понуду од једног озбиљног фудбалског клуба, „Пролетер“ из Зрењанина, који је играо тада Прву лигу у старој Југославији. И тамо сам направио почетну играчку и репрезентативну каријеру. Током 1977. године сам дошао у „Слободу“, јер сам им као земљак и комшија, и афирмисани играч био интересантан. Ту сам се некако нашао, али без плана да останем овде у Ужицу. Али, ето, остао сам овде. Играо сам до 1983. године, а 1984. наставио у „Слободи“ као тренер, где сам био пуних десет година. Мислим да ниједна тренер у Ужицу није био толико година. Радио сам са много младих генерација. Круну сам имао када сам са једном екипом младих Ужичана 1994. године, коју су чинили Старчевић, Маркичевић, Ђукић, Јованетић и друга млада ужичка деца ушла у Прву лигу. Мене је то лансирало као тренера и после сам отишао даље. Био сам једно време тренер у Протугалији, Грчкој, Црној Гори, и у око 15 наших великих клубова попут „Борац“ из Чачка, „Раднички“ из Крагујевца, „Млади радник“ Пожаревац, „Пролтер“ Зрењанин и други – каже Иван.
Иван се најрадије сећа ужичких недеља од 1980. до 1990. године.
– У Ужицу сам највише волео ужичке недеље и то у периоду од 1980. до 1990. године. У Ужицу се живело за недељу. Радним данима тада није било никаквих дешавања. Био је то миран град од неких 40.000 становника и недељом поподне, као да оживи све. „Слобода“ је имала утакмице или „Први партизан“ играо кошарку или су одбојкашице „Јединства“ играле у хали. Тада се тај мирни град претворао у неку вреву, направи се спектакуларни догађај, где људи грабе на стадион „Слободе“ који није био нешто спектакуларан као данас, али су тада на њему играли мајстори фудбала као што су Србо Стаменковић, Куновац, касније Његуш и други. Тако та маса становника у недељу поподне напуни стадион са 10.000 људи, без обзира са ким се играло. Ту су долазили сви људи, и доктори, и професори, радници и политичари. Незамисливо је било да на тим утакмицама не буде председник општине Балша Говедарица. А када „Слобода“ не игра недељом, било је неких других догађаја, које сам већ поменуо. Зато је за мене Ужице био фасцинантан. И на кошаркашке утакмице „Првог партизана“ у халу су долазили скоро исти људи. Ту смо гледали Славенка Марића, Аца Павловића, Бобана Блека, чувеног Бимба… Када нема тога има женска одбојка са Закочем, одбојкашицама Читаковићком, Аврамовићком, и около опет маса људи која навија. И тако се недељом поподне скупља адреналин и увече се излије у Градској кафани, Туристу или на Плажи, па се тако заврши ужичка недеља. И тако недељом потрошимо сав тај неки свој адреналин, и од понедељка, сви ми, и спортисти и навијачи, настављамо радну недељу, препричавамо догађаје од недеље и припремамо се за наредну недељу. Те ужичке недеље су тако на неки невероватан начин забележиле тај период мог живота, и као фудбалера и као тренера. И још ми се десило да се 1983. године упознам и оженим, баш у недељу, Гоцу. Сада су у Ужицу остала само венчања, а све остало је празно. Шта се десило да тај ужички адреналин крене у негативном смеру, да никога ништа не интересује? То није носталгија, јер сам човек који и даље ствара и ради, али ми је жао што нема више тих недеља – казао је Иван и додао да му је посебно драго да је Ужице град из кога су поникли светски спортисти, који су богатство нашег града.
Зато га наш лист „Ужичка недеља“ подсећа на те дане и како каже освеже са тим неким причама које га подсете на тај период.
– Сада се ништа не дешава недељом, сада су ти догађају петком или суботом, а некада је било забрањено да се ти неки догађају пренесу у суботу. Сада се све нешто развукло. Недеља је била пуна експлозива. Тај неки ритам смо изгубили, и мислим да се ту негде моја „Слобода“ изгубила – рекао је Чанчаревић и додао да је његова породица скоро цео живот била наслоњена на „Слободу“, јер је и његов син у том клубу играо неких десетак година, а потом је завршио Економски факултет и сада се бави неким другим стварима.
Говорећи о „Слободи“ он још каже да му је јако жао што је тај клуб у тешкој ситуација, али да се диви људима који имају енергије и воље да је и даље воде.
– Оно што бих посаветовао јесте да „Слобода“ мора да се окрене ономе што јој је увек била традиција, а то је да гаји своју децу, па да сутра направи новог Видића, Његуша… Последњих неколико година „Слобода“ се много ослања на играче са стране и сматрам да то није примерено овдашњем менталитету, јер наши људи воле да се вежу за човека. На жалост, таква је ситуација каква јесте, али се надам да ће у неком наредном периоду, да ће група играча који су некада играли, а сада млади и образовани људи, као и они људи са богатим фудбалским каријерама имати афинитета да наставе да се баве фудбалом и добити прилику да своје знање, свој капитал и своје искуство стечено у „Слободи“, репрезентацији и светским клубовима, да врате у Ужице и поново направе ужичку недељу. Такође и локална самоуправа мора да буде заинтересована да се врати та позитивна енергија. Без те позитвне енергије не видим неку перспективу. Неко ће рећи да се мора улагати и у школство, у универзизет и то прихватам, али спорт је нешто у чему смо светска елита. Па имамо Оливеру Јевтић, која била на пет Олимпијада, а тамо Штефанеку праве чесме. Имамо Видића, који је био капитен клуба који је међу најбољим у Енглеској, Срба Стаменковића, који је био најбољи играч малог фудбала и још много других. Они морају бити узори младим Ужичанима. Некако никада у граду нисам имао разумевања за ту причу и то ме највише погађа. Дајмо по тим људима име нечему, бар чесми. Никада се нисам слагао са том политиком да некога купимо, да га овде доведемо, већ сам се више залажем за стваралаштво, јер то оставља траг. Зато сви ужички клубови морају да се врате нечем изворном, а то су наша деца из овог краја. Ми сада немамо јаког новог играча, Максимовић је задњи изданак „Слободине“ школе. Па хајде сада да направимо новог Максимовића – рекао је Иван Чанчаревић.
Он сматра да је катастрофална грешка била фузија ФК „Севојно“ и ФК „Слободе“.
– „Севојно“ је донедавно играло у Лиги Европе, а сада игра са Љубовијом и против Сјенице, а „Слобода“ се бори за живот. Био сам апсолутни опонент гашењу изворне „Слободе“ која је основана 1925. године, која је имала традицију. Ако почномо да гасимо све те неке традиције, ако Градска кафана није више градска и много тога још, онда који је наш индетитет? У Ужицу никада није било неког новца, али се живело од продаје улазница или неког играча који се успешно прода. Данас не могу да се продају улазнице или неки играч. Тако да ови млади људи, о којима сам малопре говорио, који су направили неке каријере, заслужују шансу да нешто направе – рекао је Иван.
На питање да ли је приватизација клуба решење, Чанчаревић каже да је било неких прича да има заинтересованих, па чак и Радомир Антић, али да од тога није ништа било.
– Прича о приватизацији мора да почне од „Звезде“ и „Партизана“ и док су они на стенд бају нема од тог посла ништа. Први озбиљно приватизовани клуб је „Чукарички“, који је закупљен на 99 година и за сада добро функционише. Али то је урађено пре три до четири године и треба мало више времена да да резултате. Али док чекамо приватизацију опет кажем да морамо да се окренемо сопственим снагама – рекао је Иван.
Иначе, што се тиче Иванове тренерске каријере, после „Слободе“, добио је позив да буде тренер са Слободаном Сантрачом за олимпијску репрезентацију. Пружила му се прилика да иде у иностранство, а онда и прилика да буде тренер, како каже у земљи фудбала, у Португалији.
– Овде је била тешка ситуација, а мени се пружила прилика да идем у Португалију. То сам искористио и тамо сам провео две године. Био сам на острву Мадера, које је хиљаду километара удаљено од Португалије, али оно припада тој држави. Град има 300.000 станновника, а цело острво 500.000 становника. У Портогулији сам био Канкаревик, јер немају Ч. Летели смо по три сата до Лисабона, а онда на утакмице. Оно што је на мене оставило посебан утисак је однос власти према спорту. Лично ме је градоначелник питао не као тренера, већ као грађанина тог града, да ли има каквих проблема невезано за посао и клуб. Рекао ми је да ја јесам у клубу у његовом граду, али сам и његов грађанин. И тамо политика одлучује о маси ствари, а прво о свом грађанину. Тамо су све сале и сви терени до 4 сата поподне за школе, за ђака и студенте. А после 4 долазе чистачице, све лепо очисте и сале се отварају за све грађане. Нема плаћања сале, нема куповине опреме, већ грађани изволите и шта ко воли иде у неку салу да тренира фудбал, кошарку, гимнастику или било шта друго. И тако до 10 сати увече, а онда се опет чисти и припрема за ујутру, за ђаке. А овде се рекетирају родитељи да би се некоме платила сала била да је државна или школска, родитељи купују опрему и све друго плаћају – рекао је Иван, који се 1996. године вратио у Ужице и то највише због школовања деце.
Он је наставио са тренерским послом у многим клубовима по Србији, а када стигне радо помогне и „Слоги“ из Пожеге, јер ту су почели његови први доживљаји у фудбалу.
Наш саговорник је пре две године био директор млађих категорија у „Јединству путеви“ и каже да ту има дивних људи, заљубљеника у фудбал и да тај клуб има добру инфраструктуру коју је добио од свог спонзора.
– Све је то у функцији за децу и лепо је клуб напредовао, али је испао проблем са првим тимом који је отишао далеко у рангу и онда се суновратио. Навијам да та њихова школа фудбала заживи и да имамо још три до четири такве ужичке школе фудбала, па да ови са стране дођу и купе овде добре фудбалере – додао је овај искусни тренер.
Сада је тренер клуба „Дрина“ из Љубовије и каже да му то одговара.
– У некој мојој процени увек сам тражио неку бистрију воду, а бистрија вода значи мањи клуб, мања средина где могу да као искусни тренер да помогнем да се неко из те средине пробије. Увек ми је мило да кажем да има неки млад фудбалер из Пожеге, Бајине Баште или Пријепоља да може да оде у већи клуб, јер ме људи чују и прихватају моју препоруку. Тако том граду и том клубу доносим неку вредност, а мени неку сатисфакцију. Волим да се виде резултати мог рада, да је ту неко откривен. И увек су ми на памети речи нашег највећег тренера и фудбалског радника Миљана Миљанића, које ми је рекао деведесетих година. Тада сам био успешан тренер и стално ме је хвалио и ако сам радио у Чачку и Пожеги. Зато сам га једном приликом питао зашто када ме толико хвале, зашто ме стално држе у провинцијама. А он господин филозоф, светски човек, каже:“ Иване, нису то провинције, то су извори. Када сам правио „Звезду“ прво сам дошао у Ужице и узео сам Ђорића, Кривокућу, Павловића“. И каријеру ми је обележило то да сам радио свугде, а никада у Београду, јер нико ме није звао, а радо бих прихватио. Али, није ми жао јер сам увек радио на тим извориштима и маса младих играча је прошло код мене. Неки су постали фудбалери, неки не, и без обзира шта су сада, када се видимо ми се радо подсећамо тих дана. Сада сам у малој средини где имам нови изазов, а није ми далеко од Ужица – испричао је Чанчаревић и сетио се када је Зорана Пановића, данас познатог новинара, коме је био тренер, због његове корпулетности уместо за фудбалера, поставио да буде голман.
А као недавну анегдоту је за наш лист испричао разговор са Гораном Ђукићем, који је сада један од тренера у ФК „Јединство путеви“.
– Ђукић ме је питао да ли се сећам када сам 1981. године дао ФАП-у дао го из корнера пред 10.000 гледалаца. Кажем да се сећам, како се не би сећао. А он ме пита да ли се сећам дечака који му је донео ту лопту. Ја се наравно не сећам, јер је много деце сакупљало лопте и доносило играчима. А он ми каже да је тај дечак био он. И то је био тако леп осећај – сећа се Чанчаревић.
На крају да додамо да Иван Чанчаревић никада није крио своју политичку опредељеност за СПС.
– Играо сам лево крило у „Слободи“ и по опредељењу сам левичар. Зато сам у СПС-у – додао је мало у шали наш саговорник и закључио да се данашња политика градске власти свела на то да се обезбеди буџет како би се имало само за плате.
Звездана Глигоријевић
