БОЈАЏИЈО, ПРЕВЕДИ НАС ПРЕКО

УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ

1.

Хммм…
Једне суботе, кад инспекције, које се баве нашом заштитом, спавају нешто чвршће него радним даном, Мала света река потекла је црвена, као у доба оног социјализма.
Као некад.
Киша се спремала, потопска, па одустајала; могло се очекивати да се сручи и разјури све оне чудне ликове, који се око Ђетиње врзмају, али није. Окаснила је, и изнад оног моста код „Цвете Дабић“, ужурбане мајке с децом, вежбачи без осећаја за невреме и риболовци, мрзовољни због још једног викенда проведеног у бетону, а с осећајем да ће секире, колико одмах, с неба падати, видели су; ужички атлетичари, решени да истрче своје, па шта буде, клинци срећни што су се дочепали терена и термина у недоба, бициклисти порет утихлог и од живота остављеног Јаза, возачи ознојени после паркирања насупрот Скалина, радници на припреми терена за ново здање, шетачи паса са и без врећица, сви из „Риболовца“, „Вагона“ и око обеју станица, пијачари, они око стадиона, Великог парка и Рупе, видели су.
А по плану, није тако требало да буде.
Као обично, обавештени смо да ћемо бити обавештени.
Као и обично, измучена Мала света река, још слабија ће дочекати нови напад.
Неке несреће божје, задужене, поред осталог, и за реку, на доброј апанажици, чекају добру пензију и жмуре, као да нису из Ужица.
Врло је важно да ми, остали, њих добро видимо.

2.

И кад опет неки силан навали да мењамо свест, све тукући Вебером по непротестанским главуџама, ко добије прилику, нека му скрене пажњу: можемо ми окретати свест као рото-рекламу, док ти који у скуту седе и имају моћ, ови што се се лепо распоредили, нема од нас ништа.
Све што је урађено, урађено је упркос њима; све што је неокрњено, очувано је зато што су касно обратили пажњу, пе се нешто добро провукло.
У Ужицу, запослени у републичким бирократијама често се понашају као представници неке окупационе власти; супротстављени су свом (родном?) Граду и људима што се мигоље и покушавају да опстану, упркос свим прогнозама.

Некадашњи председник општине Мартић, све с петицијом грађана (због лудачког загађења) у рукама, био је малтене истериван из канцеларије републичког инспектора. У згради ужичке општине. Градоначелник и већници. Врата су трескала.
Чему ти, гологузијо, да се надаш?

užičke zidne novine

3.

Као да им није доста што су тешка, времена су занимљива.
Сваки телефон фотографише и снима, све више наших, нарочито девојака, носи око врата добре фото-апарате, а све више има и сајтова и страница уређиваних од оних који се не надају државној служби.
Качите и шаљите, а и ми, што потпрцавамо у коментарима, требало би да уместо „шта нам ови раде“, „такви смо ми“ и „бирали сте“, прецизно понишанимо у службу одговорну за наш гнев; то усмеравање уме да буде проблем у систему изграђеном на недоречености и преклапању надлежности.
Ако се добро не адресира, то је само дурење.
А оно само храни осећај недеодирљивости, ових што им плаћамо, да нам поправљају свакодневницу.

4.

Радећи на књизи, свако јутро сам Неранџићевом улицом силазио на Ракијски пијац, у Архив, и, после пријатељске кафе и разговора изван дневних тема, брљао по списанијама, остављеним од наших предака, да нам се нађу кад будемо промишљали следеће кораке; ако будемо.
А остављали су, ти стари Ужичани, личне белешке о људима и догађајима, потпуно личне; данас су то драгоцени документи. Радовићев „Самоуки рукопис“ је добар пример – кад се у њему описано укрсти с другим изворима, оно лично је со, која даје укус чорби од замишљања, коју слатко кусамо.
Радовић је написао имена људи умешаних у догађања деветнаестог века и свој суд о њима; данас неки од потомака нису баш пресрећни како су ти стари показали у (увек) тешким временима.
Зато, кад вас дохвате млински каменови отуђених служби, педантно запишите шта су вам радили, све с именима и те списе оставите Архиву. Нека знају да ће бити обележени, све док постоје Ужице, Ракијски пијац, Архив и рониоци у Мору прошлости, којима није тешко, да тражећи увод наше приче, сваки залив прероне, и да ће ући у књиге о овим данима, као ликови с црним шеширима.
И кад све то нестане, биће обележени; биће то друга врста записа, ког неће нико жив прочитати, а донеће им вечни стид.

užičke zidne novine 2

5.

Изгледа као да се све променило, а све је исто; опет, ништа више није као што је било.
Нема у овој реченици парадокса: надали смо се великим променама, а вртимо се у истим круговима; та разлика, то што није као што је било, је знање.
О, није то знање о саставу црвене боје или Веберу: то је општи увид о губљењу све скупљег времена у том кружењу, потпуна провидност у понашању нас слуђених и њих арогантних.
Сви умешани у било какав конкретан чин, знају да играју улоге у комаду, који је давно требало скинути с репертоара, спаковати у црвене корице и архивирати – и онај што тражи, и онај што не да.
The show must go on.
Јер, треба донети храну на сто, па макар прошли кроз сто мука и понижења.
Јер, од одрођених ваља отети још један дан.

6.

Анђеле, од тебе очекују спас.
Додуше, они због којих те понекад и понеко призива, надају се да не постојиш; ако постојиш, да си глув за плач и слеп за неправду, и да се не одазиваш онима што те познају само кад се преврћу у кревету сву ноћ, у страху од зоре и новог радног дана.
Можда су у праву, за сва три своја надања; теби, из те мравље перспективе, једино може помоћи учење о помоћи с неба, која ће уследити, тек кад сам себи помогнеш.
Једино тад нема сумње да ће се ишта померити.
Како је то лако рећи, како је то лако од другог тражити…

7.

Ојачаће те све оно што те не убије.
Сам си одговоран за своју ситуацију.
Те две лажи сатиру генерације бораца за избављење Пекама и Ужица; њихова погубност и шкодљивост контаминира неколико суседних свемира.
Погледај се, мој суграђанине: разваљен си и искидан, шећер имаш или ћеш га добити, од аритмија тресе ти се постељина; страхови те прогањају. Тако сед, ходајућа си реклама за „Свакидашњу јадиковку“ Тина Ујевића:
Јер ми је мучно бити слаб,
јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,
када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније,
бити већ стар, а тако млад.
Прочитај је целу, сурово је примерена.
А она друга велика мисао?
Превод: систем је савршен, паре висе свуда око тебе; ако се једва копрцаш или те држава начепи – то ти не ваљаш.
Опет, тешко је наћи истиниту размеру, између страдања у окружењу, ненаклоњеном економској слободи и напретку и оне што се вуче од ђачких дана: мрзи ме учитељ.

rade-22-e1441025248320

8.

Умро Врабац.
Што би Васко Попа рекао: „Не знам шта му би, он досад није радио такве ствари“.
Међу најзначајнија достигнућа, а много их има, књижим му то што је стао иза младих снага града. Примао нас је, косате и надобудне, на кафу у канцеларији дечјег одмаралишта и радо полемисао; умео је да нас подржи кад је то било, можда, и пресудно.
Зато, Раде, иди мирно преко реке; ни у том подухвату не дај бојаџијама и одрођенима да ти приђу.
Не треба теби помоћ анђела на дугом путовању које си предузео; нека буде уз тебе као ваљано друштво.
Испоздрављај тамо.

Драган Р. Филиповић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.