Брије и у 73. години

- Још увек радим, проверавам руке изјутра, ако дрхте, нећу више, а фала богу, још сам стабилан и здрав -

УЖИЧКИ БЕРБЕРИН СЛАВОЉУБ ВОЈИНОВИЋ
У малом фризерском салону, негде на средини између Ракијске пијаце и некадашњег „Стојића дућана“, гужва. Чека неколико жена на ред код фризерке Зорице. А у једном делу, иза завесе, дешава се нешто. Провирим, а тамо старац од 73 године седи на малој столици и скалпелом у руци обрађује ногу једне старице. Славољуб Војиновић, стари ужички берберин, иако је у пензији, не може да остави посао који је радио дуго, дуго година.


– Уђи, уђи, управо је жени зарастао нокат и сада јој помажем. Док су ми руке још сигурне, помагаћу мојим старим муштеријама. Ево, ускоро завршавам – вели Славољуб.
И убрзо заврши, а онда седосмо и почесмо причу о њему.
– Рођен сам у Луновом Селу, у засеоку Каменица, од оца Драгише и мајке Борке, са нас троје деце, две сестре и ја. Одрастао сам у тој сеоској породици, увек весео, чио и по томе сам познат у мом месту. Знао сам да заиграм, запевам, водио сам омладину Луновог села док сам био председник омладине. У Карану сам завршио основну школу – прича овај старац.
Док му још увек бистре очи гледају негде у даљину и пребира по сећањима, наставља своју животну причу. Прича тако као да чита неку књигу, писану народским језиком.
– Жеља моја је била, када сам одрастао, да постанем војно лице или пилот. Када је било да се подносе молбa у војну школу, три пута сам подносио молбу и сва три пута сам одбијан, са одговором да је попуњен број. Када сам отишао у ЈНА, човек који је био секретар месне заједнице, да би мени нешто учинио и удовољио, послао ме у почасни батаљон гарде, где сам одслужио часно и поштено. Имао сам једног официра у чијој сам јединици био, који ме је зовнуо да разговарамо, знајући за све те моје жеље. Прочитао ми је досије због чега нисам могао да постанем официр или пилот, а разлог је био мој отац, који није био на тадашњој политичкој линији. Са тим сам се помирио и морао сам да нешта изаберем шта ћу и како ћу. Почео сам да прво помало шишам и бријем, и то ме је повело уз те људе. Од свакога понешто сам могао да чујем и научим, и најбоље сам закључке сам извукао за себе. То ми је много вајдило у животу. И кренуо сам тим путем, завршио сам тај свој занат берберски, који радим од 1965. године, све до данас. У међувремену, док сам радио тај берберај, имао сам мог школованог мајстора, који је завршио педикир у Београду у „Доктор Шол“. Он је мене обучио том занатом. Ето и данас имам муштерије, које на неки начин спашавам од урастања ноктију, од курјих очију. Нисам неки глодарош да их одерем, ако може ко шта да ми да, ако не може, не мора. Ја немам цене. Најсрећнији сам када ме види и поздраве на улици, и кажу ми:“Од онда мени не фали ништа, идем као срна“ – каже Славољуб.


Опет исти загонетни поглед, опет пребира по сећањима.
– Када сам дошао у Ужицу била је једна берберска радња преко пута Стојића, код неког старог чика Лаза берберина, који је имао седам и по деценија радног стажа. У том међувремену је примио једног доброг часног човека, доброг мајстора Драгана Тупајића из Сече Реке. Тај Драган је имао још једног колегу Драгишу, који је на жалост, рђавим случајем преминуо и остало је место упражњено. Када сам дошао из војске, он је мене примио. Драган је већ преузео радњу од старог Лаза Панића. Остао сам сам њим, све док нисмо сишли на Ракијски пијац, где је он купио локал. Ту сам радио 15 година. После тих 15 година била је потреба да болница прими берберина за бријање и шишање болесника. Ту сам се запослио и 25 година сам радио у болници као берберин. Ту сам стекао пензију, заслужену пензију са пуним радним стажом, без иједног дана боловања. Само ме је лекар прегледао када сам давао крв. Крв сам дао 74 пута – поносно ће Славољуб.
Замолих старину да ми каже колико има још његових колега у Ужицу, да брију на стари начин – бријачем.
– То су били бријачи од добре марке, добри алати, добри челици. Ми смо то знали да наоштримо. Тога бријања је некада било толико да смо некад пожелели да дође муштерија која ће да се шиша. Ево, данас имају три берберина која раде та бријања са бријачима. Не ради нико то више, нити учи, нити хоће, нити зна. То су колега Мијо Радовановић, неки Нешо, што је радио у фризерском салону у хотелу Златибор и ја. Не знам да ли ико има више. Колега Томо је био исто добар мајстор, врстан берберин. Данас је он у пензији. Када ми одемо, не верујем да ће ико више имати у овој чаршији да обрије господина који пожели да се овако брије. Знало се некада да је бријање код нас било обавезно, масажа и буђење, ако је неко мамуран, није спавао, можда и пио, трезан је устајао са столице, са великом захвалношћу, са лепим бакшишом. Муштерије су одлазили задовољне из наших салона – каже Славољуб.
Сећа се стари брица да је учење бријања прво радио на себи. У том моменту наиђе његова стара муштерија.
– Знамо се скоро пола века – каже придошлица, док седа на једну од столица у фризерском салону.
Славољуб одмах припрема пену, маже је по лицу своје старе муштерије. Узима стари бријач и полако прецизним, али оштрим, потезима почиње да брије. Упоредо са радом и прича.
– Најтеже је било када смо почињали да бријемо муштерију преврнутом руком. Са оне, како то ми зовемо, леве стране лица. Преврнуту руку је било једно време толико тешко научити, да човек не зна шта да ради. Али, временом се научи. Сада могу да се обријем да идем пешке до Ракијског пијаца, не треба ми ни огледало. Ево, ово је преврнута рука – показује Славе потез преко лица муштерије, а онда наставља.
– Било је хумано радити овај посао у болници. Бријао сам све, никога нисам оставио. Дешавало се да бријем болесника оболелог од Паркинсонове болести, коме се тресе брада пет сантиматара десно и лево. Успевао сам да обријем такву браду, а да га не посечем. Имао сам муштерије које су имале тако јаке браде, да нису сами себе могли да обрију – каже Славе, док узима пешкир и брише муштерију.


Онда ставља лонсион, па пешкиром маше поред главе човека, да га мало хлади.
– Долазили су на бријање сви, ко се задеси ту, ко пође код девојке. Имао сам муштерије које сам бријао и изјутра и увече, а све због црне љубави. Лепо га угладим, намиришем, намажем помадом, баш као што сада радим – каже Славољуб, док ставља неку крему на лице својој садашњој муштерији, а онда почиње масажу. А да би ми показао шта је значило разбуђивање, стави руке на врат муштерије, а прстима ради благу масажу са стране главе и у ритмичким покретима поче да притиска. После минут заврши разбуђивање, а цело бријање трајало је, чини ми се, тек неколико минута. Стара муштерија вади новчаник да плати, а Славољуб ће њему:
– Нема ништа да платиш, сада ја частим.
Поново седосмо испред салона, а Славољуб настави са својом причом.
– Имам и данас муштерија. Ево, пре оног педикира што сам радио, јутрос рано сам имао једног, који ми је стална муштерија. Сутра му 80. рођендан. Он исто има Паркинсонову болест. Тресе се, ја полако и обријем га. Моје муштерије су углавном старији, али има и по неки млађи, који пође код девојке – каже стари берберин.
Славе је и мушки фризер, али то је, како каже, постао стицајем околоности.
– Када сам почео да радим, вукао ме тај нежни дивни женски свет. Пуну годину дана сам радио у том женском делу. У радњи мушки и женски део био је подељен завесом. Када су се та два мајстора, код којих сам радио, разоортачили, ја сам остао у мушком делу, јер се тај други мајстор Марко плашио мене, јер је имао неку лепу колегиницу. Била су то лепа времена, долазили су људи, умео сам са њима, доста сам поука научио. Пролазило је по 50 људи и од сваког по једну паметну реч да задржим за себе, то је доста.
У берберници у којој је радио, вели Славољуб, нису се водиле приче о фудбалу или политици.
– Код нас се причало само о љубави. Фризерски салон је увек био сервис биро за сазнања. Ту је могло да се чује и где се ко десио, шта је ко радио. Ми смо испредали само те дивне приче о љубави, женама, ко је кога оженио и ко кога преварио. Нама су долазили људи, који нису хтели никакву услугу, само да се наслушају лепих прича.
Посебно се Славе сећа дружења бербера.
– Наш дан за дружење је био понедељак. За тај дан нас нико, ни жене, ни родбина, нико није питао где смо. То је био наш дан за опуштање. Кренемо од Ужица до Бајине Баште, чак смо ишли код неке Фериде, која је држала ресторан у Скеланима. Будемо ту до пред зору и падне нам на памет да идемо у Миросаљце, пева нека Мица Трофртаљка – Даворике дајке. Ми дођемо доле, нема нигде никога, сви отишли. Вратимо се у Ужице, отварамо радњу и почињемо посао. Дивне су то приче биле, дружења. Сада се некуд трчи, некуд се јури. Највероватније се жури да човек што прије стигне до краја – закључи Славе.
Питах Славољуба је ли бријао неке познате личности. Заигра му десни угао усне и претвори се у смешак, па онда уздахну.
– Е, бријао сам. Када је снимана „Ужичка република“ на Ракијској пијаца, ту је била једна оаза где су се скупљали сви ти глумци. Седели су са нама док су у паузи. Бријао сам Павла Вујисића, бријао сам Бурдуша, Гидру Бојанића, Петра Прличког. У војсци, као војник, бријао сам тадашњег генерала армије Ивана Гошњака – са поносом прича мој саговорник.
А када га упитах да ли је било неких анегдота из тог времена, Славе одмах поче:
– Пожели Паја Вујисић ко ће да му напави шерпу од 8 кила пасуљ салате. Направи моја супруга. Ту је био и неки чика Радојица Јовановић, баш преко пута. Имао је стару шљивовицу, а био је дегустатор. Ту је се пило, ту се јело. И дође неки, кога је послао редитељ, да зове Паја, дошло време да он сними сцену. Пајо устаде, заведе се десно и лево, испао му један ћошак од кошуље, он то увече, види му се пупак, па се окрете том човеку и каже:“Ајде и немојте да ме враћате“. Вратио се после три минута и каже „готов“, а шта је радио за то тако кратко време, не знам. Наставио је да се дружи са нама – препричава Славољуб.
Славољуб је некада имао и своје ученике.
– Извео сам 11 ученика. Али, само једна жена је радила тај наш посао. Радила је у Београду. Једном ме је замолила да дођем у Београд у радњу где је радила, да би ме тај њен газда видео, да види ко ју је научио да ради занат. А када је дошла да учи занат, ништа није гледала, само се крила иза полице и читала романе. Ја зовнем њеног оца и кажем му да десет дана не мора да долази и да одлучи: или ће учити занат или да не долази. Она је прихватила да учи занат, да је после просто „уједала“, није јој ништа промакло.
– Имам сада 73 године. Још увек радим, проверавам руке изјутра, ако дрхте нећу више, а фала богу, још сам стабилан и здрав. Задовољан сам на мој посао. Нисам имао шансе у животу да дигнем и украдем ни на плајваз, ни на кантар. Све сам стекао поштеним радом и руком, задоваљан сам на живот, на моју породицу и мојих пет унучади, које сам стамбено збринуо – каже Славољуб.
Посебно хвали своју снају Зорицу, за коју каже да је захваљаујући њему постала изврстан мајстор.
– Посла имамо, живети се може од нашег заната, само се мора радити часно и поштено, и бити одан према муштеријама. Имао сам среће да ми је син оженио фризерку. Она није имала свој сталан посао, радила је код својих колегиница. И једном јој рекох: „Извешћу ја тебе на улицу“. „Како на улицу?“, упита она мене. А ја јој кажем да ћу наћи неки локалчић, па да се ми удружимо и да наставимо ту нашу традицију и наш посао. За месец дана сам опремио мали салон, где смо радили четири године и онда сам купио плац и направи свој властити локал – прича Славољуб и додаје да данас повремено ради, седмично два дана, уторком и петком по цео дан, због његових пријатеља и старих муштерија.
Као човек са искуством, поручио је данашњој омладини:
– Апелујем на сву нашу омладину да уђу у неки рад, било шта, има се посла, зову људи. Па нека ради и да ништа не добије, вратиће се то кад-тад у животу. Некада сам ишао на посао и три пута потрошим више са мојим људима и муштеријама по кафанама, него што зарадим. Али, после се све то врати од истих тих људи. Било је падова и успона, било је да се нема, али сам веровао у себе, у свој посао и своје руке. Док имам овакве руке, не могу да огладним.
Због своје разборитости Славољуб је у свом крају познат као чауш.
– Остао сам млад без оца, па сам ишао на светковине и свадбе, и све што се дешавало у селу. Ваљда су људи осетили да ја знам са људима, да водим ред, па сам онда водио свадбе. Био сам чауш најмање 50 пута. Људи су били задовољни, умео сам да причам, да забавим, да расположим, да смирим духове, где се људи побију, моја реч је била света да их измирим. И у селу важим од тих, када се заваде рођаци, идем да их мирим, јер, како ми кажу, знају шта да им кажем.
По старе дане Славољуб је почео да пише песме.


– Случајно ми то дошло, како сам отишао у пензију 2005. године. И када сам на неколико места изрецитовао људима у селу, почели су да ме зову на сабор тих певача у Луновом селу. Сви желе да чују моје песме о Каменици и мом ливадку, који је био и моје позориште, и игралиште и све друго.

Ово је моја прва песма:
„Гледам шљиве како расту из дворишта моје куће,
ограду сам направио, метнуо сам ново пруће.
Шљиве су ми пуне рода, из бунара хладна вода,
ја ракију шљиву пијем, ладном водом лице мијем.
Да замезим узмем сира, на уво ми труба свира.
То је браћо та Србија, она сваком срцу прија.
Хеј, трубо засвирај, у коло се момче хватај,
да заигра нога лака, то су момци са ливатка“.

А има и друга:
„Моје село се зове Каменица.
Каменицо, од стене си јача, хранила те та српска погача,
мало соли а погача бела, скупила си сва четири села
на ливадак покрај јавне чесме да слушамо од сабора песме.
Песме раја, песме завичаја, нашој песми нигде нема краја.
Сабораши, шајкача вас краси,
и кошуља, и јелече, а и зубун и опанци,
сабораши то су ваши знаци“.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.