Цвеће је постало луксуз

- Нисам против уличне продаје свећа, али само да буде домаћа роба. Ако се неко ко производи цвеће појави на улици, то и није неки проблем. Проблем је што се за 8. март, највише продаје увозно цвеће - Због скупе производње, на коју скоро добрим делом утиче и клима, највећи европски произвођачи цвећа, попут Холандије, своје велике плантаже су преселили у Африку, тако да сада већина цвећа долази из Африке -

ЖЕЉКО ТОМИЋ – ЦВЕЋАРА „ДВОРИШТЕ“
Од некадашње цвећаре „Лотос“ на Златибору и у Ужицу настала је цвећара „Двориште“, која ће идуће године напунити пуне две деценије постојања. Жељко Томић, власник „Дворишта“, каже да је његова супруга Мира већ 30 година у цвећарству, али да су њих двоје одлучили да 1998. године прво отворe цвећару на Златибору, а затим и у Ужицу, да би наредне године прешли у Ужице.
– Супруга је дуго година радила у „Атријуму“, а ја, који сам програмер по занимању, некако сам се нашао у том послу. Био сам рањаван у рату и после рехабилитације, определио сам се за цвеће. На Златибору смо била прва цвећара, али се цвеће слабо продавало. Продавало се само за 8. март, понекад у току сезоне, а ван сезоне скоро никако. Чак се дешавало да Златиборци долазе у нашу цвећару у Ужицу да купе цвеће, јер ваљда мисле да је све у Ужицу јефтиније него на Златибору, иако је иста цена. Прва наша цвећара у Ужицу је била у Дечанској пет, а после смо се преселили мало даље. Нисмо хтели да цвећари дамо име по некој врсти цвећа, као што многи дају, па смо дали име „Двориште“. Иначе цвећаре је замишљена као породична цвећара. Око 95 посто муштерија су наши пријатељи, јер смо се су зближили и дружимо – каже Жељко и додао је да се од продаје цвећа не може баш луксузно живети.
– Криза је свуда, а када дође тако време, људи се пре свега одрекну тих репова са стране, као што је цвеће. Наш народ и нема ту неку навику или културу куповину цвећа. У Француској купују цвеће скоро свако јутро када пођу по доручак. Из вазе купе цвеће, онако увијено у папир, и када дођу кућу, ставе га у вазу да им краси кућу тај дан. Не купују декорисано паковање. Код нас се цвеће купује изузетним поводима и то тада изгледа као гомила зеленила, него цвет као цвет. Цене су ту негде и у Европи и код нас, када је у питању куповина једног цвета. У Холандији добра и квалитетна ружа кошта два евра, нешто мало више него код нас. Међутим, ако се ради букет, на пример од три руже, онда тај букет кошта 20 пута више, а код нас 6 до 7 евра. У Паризу такав букет је од 30 до 40 евра, зато што цвећари наплаћују дозу креативности, односно начин на који аранжирају и упакују те руже, а ми то код нас не наплаћујемо. Једино што наплатимо је репроматеријал који утрошимо. Дакле они наплаћују своју креативност.
Жељко каже да у Србији цвећари углавном прате трендове из Италије, али да у принципу каснимо две године.
– Државе на северу Европе имају неку другу школу цвећа, која нама не одговара. Руси имају своју школу и највећи су потрошачи цвећа у свету. Они буквално праве бизнис и они немају ове мале цвећаре као ми, ту варијанту кућне цвећаре, него су то огромне фирме које бљеште и сјаје. У Београду је било пар цвећара који су кренуле на тај начин бизниса, али многи нису успели. Чак је и „Гарден центар“ пропао. Они су покушали да обједине све, да раде као флористика, рад са резаним, саксијским, баштенским цвећем, гомилом опреме, али нису могли да преживе, јер је куповна моћ слаба. И ове мале цвећаре преживљавају. Многе су убациле и те разне џиџа-биџе, и посуђе, што ми је јако чудно – прокоментарисао је Жељко и додао да је у Ужицу број цвећара скоро стално приближан.
– Стално има оних које се отварају и које се затварају. Ми смо ту дуго, али само зато што се повинујемо тржишним условима и не залећемо се пуно. Немамо те велике инвестиције. Иначе, оптималан број цвећара на 10.000 становника је једна цвећара, тако да је у Ужицу тај неки оптималан број од 8 до 10 цвећара. Пре нас је била цвећара „Јасмина“, а већина осталих је проистекла од цвећаре „Атријум“. Све су то људи који се познају. У Србији су цвећари у принципу сви једни против других и ретко се може срести ситуација као у Ужицу, да цвећари међусобно говоре и сарађују. То знамо по људима који нам дотерују цвеће и којима је јако чудно како ми сарађујемо. Чак смо оформили и мало удружење. Заједно се боримо са нашим проблемом, а то је нелегална конкуренција. Постоје многи људи који своје услуге цвећарства раде од куће, који немају ни регистрован ни улаз цвећа, нити било шта друго. А генерални проблем, који сви виде, је нелегална продаја цвећа за 8. март. Тај дан, када би цвећаре требале највише да раде, раде тада најмање, јер се на улицама појављује огромна количина цвећа. Да ли инспекцијске службе то не могу или не желе да реше, не знам. Покушавали смо ту нелегалну трговину да решимо са инспекцијском службом, али није уродило плодом. Нисам против те уличне продаје, али само да буде домаћа роба. Ако se неко ко производи цвеће појави на улици, то и није неки проблем. Проблем је што се за 8. март, највише продаје увозно цвеће. Постоји та нека рупа где улични продавци купују цвеће на велико. Ми смо чак правили списак цвећа које се гаји и које се не гаји код нас и достављали га инспекцији. Чак се пар колега нудило да иде по улици са њима и инспекторима показује домаће и увозно цвеће. Али, та је иницијатива угушена. Цвеће има свој рок трајања и ја знам како да га одржим бар до десет дана, али ови улични продавци могу само да га баце, што често чине и то најчешће у Ђетињу. Ти људи који се баве нелгално цвећем, раде сахране и свадбе, рођендане. Није то само код нас, тога има и у посластичарству и у другој бранши. Нама то доноси доста штете, јер се дешавало да рецимо знамо број свадби у граду, број локација, а цвећара ниједна није била упослена – каже Жељко.


У „Дворишту“ раде све што се тиче цвећарског корпуса.
– Ми гајимо неки препознатљиви стил, радимо специјале, што друге цвећаре не раде. Код нас су неке захтевне и другачије пригоде, негујемо неки свој стил, неки натур у јапанском стилу и етно стилу. Имамо варијанту комплетног организовања, не само тај декоратерски део, него и помоћ у самој организацији и агенди свадбе до детаља, повезивање свих тих конаца да буде све супер. Доста радимо овде у нашем крају, али са доста људи из иностранства. Радимо неке тематске, можда помало чудне свадбе. На пример, у Београду смо имали свадбу у ексклузвином ресторану, где је тема била рамови за слике. И све је било у стилу рамова и све је личило на фотографију. Урадили смо око 60 рамова који су у цвећу са визуелним ефектима и све друго што то прати. Специфични детаљ је на пример што пакујемо цвеће у ручно рађене корпе и буквално све буде другачије, радимо цвеће и у таласима, а многи цвећари беже од тога,
Цвећара „Двориште“ је од отварања у ланцу „Телефлоре“, Жељко је објаснио да је централа „Телефлоре“ у Београду и да у Србији имају 12 до 13 цвећара, углавном по окрузима са којима раде.
– Госпођа Рада Татић је направила систем који је повезала са Интерфлора удружењем. Постоји буквално канцеларија где имају три компјутера, за којима седе и раде људи, и један фрижидер у коме има неколико цветова, док је иза велика просторија где њихови аранжери, који су најбољи у Србији, раде. Захваљујући неком контакту од раније, ми смо ушли у тај систем „Телефлоре“ и ми покривамо Златиборски округ. И када је нека испорука цвећа, било где у свету, онда се дође овде код нас договори и уплати, а онда „Телефлора“ одрађује даље – објаснио Жељко.
Посебна специјалност „Дворишта“ су сајамски наступи фирми.
– То ради врло мало цвећара. Са агенцијом „Пулсар“ радим дуго година и радимо те организације и декорацију сајамског наступа за велике фирме. Ту стварно има пуно посла, мада су сајмови све мањи и мањи. У Србији имају три велика сајма, један у Новом Саду и два у Београду. А сајмови цвећа су се свели на домаће призвођаче. Некада смо у Ужицу покушали да направимо сајам венчања. Било је колективно венчање и венчало се 12 парова. Тада смо у позоришту одржали изложбу цвећа и било је шест цвећара. Прави сајам венчања је нешто што недостаје овде. И нисам одустао од те идеје. Иза тога ипак мора да стане нека институција, а идеална би било Привредна комора. То у ствари не би био само венчање, већ би се представио читав корпус услужних делатности, од људи који издају простор до фризера, шминкера, превоза, издавање венчаница, златара, цвећара, музике… То је огроман број фирми које би могле да се пронађу у томе. Разговарао сам са власницима пар објеката који изнајмљују сале за свадбе. На пример, Хрвати у Вараждину то јако лепо раде. Они имају један велики објекат у коме су спојене три сале и сваке године имају тај сајам венчања. Ту су све делатности које имају везе са венчањем представљене и траје три дана. Свака делатност добије свој простор, па чак и они који изнајмљују сале могу да донесу део своје опреме и поставе у неком делу, музичари свој део, кувари свој део. Тако би људима који праве свадбу олакшали да на једном месту покупе све бројеве. За нас би била идеална варијанта да се такав један сајам одржи у периоду када нема свадби, а то је период поста, односно скоро 180 дана у години. То је од скоријег времена, а пре десетак година, свадби је било скоро целе године. Сада када прођу постови, свадбе се организују скоро сваки дан у седмици. То није добро, јер пола године скоро нико не ради, а пола године људи падају са ногу. Ето, у том периоду поста, могао би да се направи такав сајам – казао је Жељко.
Цвеће је специфична роба са роком трајања. И ко се не разуме у цвеће, не може дуго да опстане на тржишту, мада, како и Жељко каже, цвећарством почну да се баве људи који никада нису имали додира са цвећем.
– Велики су расходи у цвећарству, јер по самом пријему робе очекујемо да смо већ 10 посто на губитку због транспорта где долази до оштећења цвећа. Такође, се и зна које су традиционално лоше земље за куповину. На пример, из Турске када добијете везу цвећа, уместо 20 наручених, увек буде око 17 комада цветова. Повремено се то дешава и код Италијана. Једина сигурна варијанта је домаћа варијанта, али ту је проблем што ми немамо производњу током целе године. Код нас производња ружа траје три до четири месеца, гербера има шест месеци, љиљана три месеца, а ексклузивније цвеће нема производњу. И сами домаћи произвођачи имају огромне трошкове у стакленицима, на пример само за огрев троше много, и дође се у ситуацију да је домаћа роба увек скупља од увозне. У највећој сезони имамо да је холандска ружа јефтинија од српске руже, што нико не може да објасни. Због скупе производње, на коју скоро добрим делом утиче и клима, највећи европски произвођачи цвећа, попут Холандије, своје велике плантаже су преселили у Африку, тако да сада већина цвећа долази из Африке. Ако неко каже холандско цвеће, верујте да ништа није холандско, па чак и лале производе сада у Африци. У Африци имају много боље климатске услове, него у Холандији и много им дође јефтинија производња. Мислим да и у Србији од производње нема ништа. Неки се још боре, али свака та производња захтева помоћ државе, коју немају, Такође, код нас немају нормативи за коришћење хемијских средстава у производњи цвећа. Концентрација фунгицида и инсектицида су много веће него што је дозвољено било где у свету, па чак и у Африци. Држава мора и ту да реагује, јер је у питању чист отров. Када уђете у неки објeкте великих трговачких ланаца, нарочито за 8. март, видећете да огромне количине цвећа стоје поред хранљивих намирница. Такође и ти хемијски препарати нису одвојени и у тим ланцима и у појединим цвећарама, као што су у пољопривредним апотекама. И када говоримо о производњи цвећа, у Ужице редовно долази један старац из Крушевца, који сам узгаја руже и брине о њима, превози их и ми од њега редовно купујемо – каже наш саговорник.
У цвећари „Двориште“ скоро да нема саксијског, односно собног цвећа, јер су се углавном преоријентисали на резано цвеће. Он каже да су људи углавном оформили свој број биљака који имају, а да би купио добру и квалитетну биљку треба доста новца.
– У том узгоју собног цвећа, могу да кажем да су домаћи произвођачи много поштенији и квалитетнији од страних. У свету постоје велике фирме, које се баве узгојом собног биља и то је сведено на рачунарски програм. Биљке се гаје у неким микроконтролисаним условима и онда због транспорта и трошкова гаје се у јако малим просторима, у пластичним да кажем саксијама 5 пута 5 цм, а не у саксијама у којима их ми виђамо. Није то исто као што су некада наше мајке гајиле и пресађивале пелцере. Овде корен те биљке је спакован у те мале саксије, а стабло и лист се одржавају ињекцијама које се дају директно у корен. За два до три месеца биљка порасте довољно велика за продају и засађује у тресет. Имао сам прилике да видим кокос палме које се у цвећарама одржавају са пар ињекција, а онда када их неко купи, оне брзо пропадну. Зато су ипак поштенији наши произвођачи, мада су многи и пропали. Сетите се само стакленика у Шевару, где је човек уложио и направио најсавременије стакленике за узгој цвећа. Сада уместо цвећа гаји зелену салату и парадајз. Они који се баве узгојем сезонског цвећа имају проблем да брзо превазиђу породично узгајање и почну да се шире, а зарада им је скоро иста као и када су држали производњу на нивоу породице. Ту је тржиште такође нестабилно, а највећа количина сезонског цвећа се продаје преко Косова и Албаније, чак око 70 посто.
Жељко са породицом живи у Шљивовици где производи органску храну.
– Имамо своје стакленике и пластенике, као и производњу живине и стоку, Регистровани смо као пољопривредно газдинство, мада оно што производимо углавном користимо за своје потребе. Наша деца једу што знамо шта је. Мислим да је органска храна будућност, али тешко да може код нас да заживи. Прво пријаву за производњу органске хране подносите комисији, у којој седе они који ни чено лука нису засадили. Затим, да би се причало о органској производњи, мора се зна историја те хране. Код нас је производња органске хране сведена на техничку помоћ у смислу регистрације и изласка комисије. У Београду су помоћ почели да дају тако што произвођачима дају тезге на пијаци. У окружењу регистрација производње органске хране, бар у Хрватској, кренула је одмах после рата, тако да је дошло већ до неког развитка. Међутим, они сада имају други проблем. Њихов највећи произвођач органске хране је човек из Загреба, који се бави политиком, и који нема имање, него само магацине. Дакле, он је трговац, Чак су га новинари пратили и схватили да купује робу на кванташу и препакује у своје гајбице, а затим препродаје – рекао је Жељко.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.