Да се врати милион Срба

- Често сањарим како опет радим на старом месту. Мислим да би ми то дало нову енергију да многе добре ствари које сам видео и научио искористим за унапређење здравствене услуге у нашем граду - Нашем народу и држави неће бити боље све док трпи партиократију -

ИНТЕРВЈУ: ДР МИЉКО ПЕЈИЋ
Ужички познати васкуларни хирург др Миљко Пејић већ шест година ради у Норвешкој. Из Ужица је отишао, како каже, тешког срца. Др Миљко Пејић је рођен на Благовести 1963. у селу Биоска. Његов покојни отац Анђелко је био грађевински предузимач, који је жестоким пореским ударом на приватнике тих година био принуђен да затвори своју малу фирму са двадесетак радника и преквалификује се за посао у Ваљаоници бакра у Севојну. Будући да је веома добро познавао учитеље и наставнике у сеоској школи, Анђелко је одлучио да породицу пресели у још недовршену кућу у Ужицу, како би синови, Миљко и годину дана млађи Зоран, ишли у школу у којој он није познавао никога. Желео је да школски успех синова буде резултат њиховог знања. Завршили су основну школу која се сада зове “Стари град” и, пре свега, били познати као одлични математичари и добри спортисти. После средњошколског усмереног образовања дипломирали су на Београдском универзитету, Миљко на Медицинском, а Зоран на Машинском факултету. Нису изгубили ниједну годину током студија.
Миљко се по завршетку факултета запослио у Општој болници у Ужицу, где је после приправничког стажа остао на хируршком одељењу. Завршио је специјализацију опште хирургије и субспецијализацију васкуларне хирургије, а паралелно с тим је магистрирао на тему хирургије крвних судова на врату који исхрањују мозак. Упамћен је и као хирург који је урадио прву лапароскопску операцију у нашем округу. Са 40 година је постао примаријус хирургије. Његово усавршавање није било пуко стицање диплома и звања, већ се у пракси интензивно бавио тим областима хирургије. Успео је да уз финансијску подршку породице своје супруге, више пута борави на усавршавањима у САД, Немачкој и Италији. Колеге су га бирале за представника у еснафским удружењима, те је у два мандата био потпредседник Српског лекарског друштва и потпредседник Управног одбора обновљене Лекарске коморе Србије, а истовремено и председник Регионалне Коморе за централну и западну Србију, са седиштем у Крагујевцу. Набрајање бројних других дужности и обавеза које је имао, заузеле би превише простора. Била је то каријера која се развијала све до маја 2011. када је, на изненађење многих, напустио Србију и отишао у Норвешку.

УН: Докторе Пејићу, где сада живите и радите?
– Са супругом и три кћери живим на крајњем југу Норвешке, у Кристијансанду, граду са око 85.000 становника. Радим као васкуларни хирург у централној болници Јужне Норвешке. Осим васкуларне хирургије, бавим се траумом грудног коша и ендоскопским операцијама плућа код пацијената са вишеструким спонтаним појавама ваздуха у слободном простору грудне дупље. Делом учествујем и у лечењу пацијената са опекотинама.

УН: Дуго сте радили у ужичкој болници као васкуларни хирург, а онда сте отишли у Норвешку. Шта Вас је натерало да одете у иностранство?
– У ужичкој болници сам провео 21 годину, од приправника до шефа одсека и начелника службе. Отишао сам због три мени важна разлога: најпре, због веома лоших односа на хируршком одељењу, али и у целој болници, затим због осећаја тешког пораза када је тадашња директорка Лекарске коморе уз помоћ лекара-чланова Демократске странке из целе Србије од Лекарске коморе направила партијско предузеће за черупање новца од лекарских чланарина и, тек на крају, имао сам професионални изазов да се докажем у земљи са највећим стандардом у Европи и свету. Новац ми није био значајан мотив, али понуда за посао је била, по мојим мерилима, “понуда из снова”, која се није смела одбити. Да претходна два разлога нису постојала, мислим да никад не бих отишао, управо из локалпатриотских разлога. Али, осећај огорчености, беспомоћности и безнађа постајао је све јачи и претио је да ми угрози здравље.

УН: Све више лекара напушта Србију, а има доста и младих који одлазе. Како гледате на то?
– Мислим да је одлазак високообразованог кадра из Србије тежак ударац за нацију, а то се нарочито односи на огроман број младих људи. Права је трагедија видети колики је одлив дипломаца из наше земље. Инжењери и лекари масовно одлазе, јер не добијају шансу за запослење у Србији. На пример, готово да нема града у Немачкој где нема наших младих лекара! То што се та тема све чешће помиње у нашим медијима, знак је да су размере исељавања образованих младих људи из Србије очигледне и драматичне. Ко пажљивије анализира може закључити да је у питању егзодус епских, библијских размера.
– Ипак, колико год да стање јесте озбиљно, у ствари критично, српски медији у страном власништву систематски шире дефетизам и подстичу младе људе да константно размишљају о одласку из своје земље. То је класична субверзија, којој се мора стати на пут и лично бих предложио другачију тему: шта мислите о идеји да се, готово одједном, милион Срба из света врати кући, у Србију? Са својим знањем, идејама, новцем, контактима, пословима… Сетите се како се Србија уздигла доласком “белих” Руса после бољшевичке окупације 1917. чак је и долазак протераних Словенаца и 550.000 Срба избеглих из тзв. НДХ у Недићеву Србију поправио стање у време ратног вихора. Знамо сви како се из пепела уздигао Израел 1948. године, када се “изабрани народ” вратио кући. Зашто се не би и “небески народ”, а Срби то јесу, вратио себи, решен да прекине комунистичку ре-окупацију након што је Црвена армија истерала фашисте 1944-45.? Тај сан нашег Биоштанина из Лондона, проте Милуна Костића, чини се лако остварљивим, као и све велико и генијално. Само да црква и националне организације започну “Операцију Хелмски Израел” (Балкан је турско име за Хелм).

УН: Шта носите као лепо сећање из Ужица, а шта из болнице?
– Најлепша су ми сећања на колеге са којима сам сарађивао. Да не бих набрајао тих око 25 имена, могу рећи да су сви они које сам често позивао да дају стручно мишљење о мојим пацијентима и који су лечили моју родбину и пријатеље, били и остали најсветлија тачка мог бављења медицином. Због њих и данас жалим што сам отишао. Све су то велике личности, врхунски лекари, духовити људи, истинска елита.
– Ипак, сувише кратко сам ван Србије, мање од шест година, да бих ламентирао над “прошлим временима”. Радим у Норвешкој, али и даље “живим у Србији”, јер у колима слушам српску музику, код куће гледам углавном српску телевизију, на интернету читам наше новине, па и Ужичку недељу, долазим најмање четири пута годишње у Србију и/или Црну Гору… Сваког дана се неколико пута чујем и видим са својом мајком преко скајпа, тако да нема места снажној носталгији. Активан сам у црквеном одбору наше парохије, подигли смо цркву, прву новоизграђену православну цркву на тлу Норвешке, и сада је уређујемо. Развијамо црквени и културни живот наше мале заједнице на југу ове земље.

УН: Да ли имате и неко посебно ружно сећање у болници које ћете памтити?
– Да је једно можда бих га некако и заборавио. Тешко је бавити се тако захтевном хирургијом каква је хирургија крвних судова у провинцијској болници. Многи не знају како је тешко створити добар тим, како је тешко развити такву хируршку дисциплину. Ми смо то створили без посебних улагања установе и града, можда зато скоро нико није ценио наш резултат. Само су они ретки међу нашим колегама били уз нас, као сарадници и као подршка. И нико, баш нико, од тадашњег руководства након што се Дарко тешко разболео. Сада, кад више нисам ту, тек увиђам колико смо били добра екипа, какви су мајстори у свом послу Небојша Лучић и Раденко Копривица, колико вреди Јелена Станковић… Најгорчије је што су непристојне и злонамерне коментаре о нашем раду давали лекари који нису компетентни и чија је професионална вредност дискутабилна.
– Наравно, не треба изоставити чињеницу да код нас не постоји систем, већ је све препуштено иницијативи и доброј вољи појединаца. Ми смо куповали душеке, постељину, пиџаме и баде-мантиле за пацијенте васкуларне хирургије, док су неурологија, педијатрија и сада интерно уређени захваљујући личним контактима водећих лекара тих служби. Тако нешто у Норвешкој не постоји. Чак не морам ни да видим свог оперисаног пацијента, ако наредних дана имам по распореду друге операције, поликлинику или сам одсутан. Не постоји “мој пацијент” коме нико други не сме и неће да приђе. Сваки пацијент је све време оптимално збринут без обзира на то ко се у ком тренутку о њему брине.

УН: Када сте дошли у Норвешку како сте се снашли, да ли сте знали језик, како је текла комуникација са колегама и како су Вас тамошње колеге дочекале?
– У Норвешку сам отишао средином маја 2011. године и истог дана почео да радим. Колега, који ме је сачекао на аеродрому, био је дежурни и хитно је морао у операциону салу. Пошао сам с њим да му помогнем у тешкој операцији и тек касно у ноћ отишао у стан. Примљен сам сјајно од стране колега и руководства, иако сам каснио са доласком чак 3,5 месеца. Искрено, надао сам се да ће се догодити нешто што ће ме спречити у одласку. Срећом, или на жалост, ништа се није догодило и тешка срца сам отишао. Нисам знао језик, те сам првих месеци користио енглески, који је у Норвешкој практично равноправан, јер га сви добро говоре. Болница ми је обезбедила личног професора норвешког, у радно време, али сам споро напредовао због неочекиване апатије. Свеједно, скоро свакодневно сам био у операционој сали, да бих три месеца по доласку почео и да дежурам, а још три месеца након тога да радим са пацијентима у поликлиници. То је било веома тешко због језика, иако су колеге од почетка биле предусретљиве и веома љубазне, онако како нисам баш навикао у својој земљи.

УН: Да ли можете за наш лист да направите неку паралелу што се тиче опреме, међуљудских односа, као и односа пацијент-лекар?
– Опрема и лекови су врхунски. Не постоји појам “нема”! Обука младих хирурга је приоритет и ту нема пропуста. Дужан сам да пренесем млађим колегама све што знам и да им дам да раде све што је у њиховој моћи. Наравно, одговорност на операцији је моја и морам пазити да исход операције буде оптималан. Свима је у интересу да млади што брже напредују у свом хируршком развоју. Тиме је и установа на бољем гласу.
– Лекар је дужан да пацијенту детаљно опише своје закључке, да га обавести о свим појединостима током дијагностике и лечења, и нарочито о могућим компликацијама и последицама лечења. Такав разговор са пацијентом се води најмање три пута, пред дијагностику, пред операцију и после операције, а некад и чешће. Пацијент није лишен достојанства ако је болестан, већ му се приступа са пуно људскости и оптимизма којим се подстичу његове резерве да преброди болест. У болници нема ружних речи, нити повишених тонова, све се чини да се избегне стресна ситуација коју узрокује људски фактор.
– Ни међусобни односи међу лекарима се не могу поредити. Ми у Србији морамо хитно анализирати узроке урушених односа међу колегама. Економска беда не може бити изговор, јер се сећам Пољске из студентских дана. Без обзира на немаштину, то се није одразило на међуљудске односе међу лекарима. Неопходно је успоставити кодекс који ће сви поштовати и који ће санкционисати сваког без разлике. Сведок сам многих “мртвих слова на папиру”, правила која важе за незаштићене. И даље се појединцима гледа “кроз прсте”, не инсистира се на стручном усавршавању лекара, нема стриктног поштовања протокола лечења, још има оних који се хвале својим методама “ја то „вако“. Чак се они, који иду на постдипломска усавршавања, воркшопове и семинаре исмевају и сматрају глупим што улажу у себе. Лакше је седети по кафанама и причати бајке о себи, брже се стиче добар глас.

УН: Колико често долазите у Ужице и кога и шта прво посетите? Шта Вам највише недостаје из Ужица?
– Најпре посетим своју мајку, брата и његову породицу, очев гроб и гробове предака, као и оних људи који су ми били помоћ и подршка у животу. Сретнем се са свим пријатељима који имају времена за мене, погледам неку утакмицу наших градских клубова, обиђем кафане… Највише времена проведем са својом мајком, често дуго разговарамо о временима која су иза нас.
Много ми недостају драги људи, колеге и пријатељи, недостају ми шале и вицеви, који су саставни део стресних професија, а посебно патим за свима онима који нису више са нама, а ја нисам био ту да се са њима опростим и да их испратим. Недостају ми утакмице Слободе, али и оне са малих терена. Лепо је бити у окружењу у ком си поникао и разговарати на језику који зовеш матерњим.

УН: Познато нам је да сте и донатор у школи „Стари град“. Зашто та школа, шта Вас везује за њу? Да ли можда још негде нешто донирате?
– У част наших родитеља Анђе и Анђелка, мој брат и ја награђујемо изузетног спортисту наше некадашње школе, који има петицу из математике. Нама су математика и спорт велике љубави и нешто што нас је разликовало од већине других. Надам се да тим гестом подстичемо децу да се баве спортом, али да не запостављају школу. Циљ је подржати развој комплетне личности. Награда је оригинална диплома Легата и 10 дана на мору, у Бечићима. Локални медији су дали исувише велики публицитет тој скромној награди. То је само наш мали гест којим се одужујемо школи у којој нам је било лепо и где су тренуци радости и среће вишеструко надмашили ружне моменте.
У плану је да у мају 2018. године моје друштво из генерације организује прославу 40 година од завршетка основне школе. Предложићемо руководству школе да школа преузме организовање прозивке и забаве у свом простору у част генерацијских јубилеја, а да генерација која слави прикупи одређена средства и тако помогне школи да побољша услове за рад. Широке су могућности сарадње бивших ученика са својом школом, потребно је само мало посредовања да се идеје развију и реализују.
– Покушаћу да парафразирам једну давну мудрост: човек има само оно што другом даје. Једино то ће наћи на Судњем дану на ваги својих дела, као нешто што вреди и што истински поседује. Све друге вредности пролазне су.
Помажем ономе коме треба помоћи и колико моје скромне могућности допуштају. Бог је велики и он је тај који својим провиђењем одређује коме треба помоћи, коме и то мало од мене значи много. Слава Богу што душу грејем том радошћу давања. Себичност је особина коју презирем. Иначе, новац не позајмљујем јер немам никакве уштеђевине.

УН: Да ли имате намеру да се вратите у Србију, у ужичку болницу или ћете остати у иностранству?
– На крају Вам морам признати да често сањарим како опет радим на старом месту. Мислим да би ми то дало нову енергију да многе добре ствари које сам видео и научио искористим за унапређење здравствене услуге у нашем граду. Дефинитивно не желим да останем у туђини, колико год да ми је тамо лепо. Пре свега, моја деца желе да се сви вратимо кући. Међутим, знам да за сада нисам добродошао и да треба сачекати тренутак да из тог колектива оду појединци који су залутали у наш град и из себичних побуда учинили да он буде лошије место за живот.

УН: Били сте увек у првим редовима оних који се боре против лоше власти, а никада нисте учествовали у победничкој деоби колача. Какав је Ваш став сада када је криза све дубља?
– Нашем народу и држави неће бити боље све док трпи партиократију. Из једне, једине политичке партије, којој је антисрпски програм зацртан у новембру 1928. године на конгресу у Дрездену, развила су се бројна приватна партијска предузећа, која се превасходно одликују бахатошћу и надменом неодговорношћу незналица. Амбасадори нам поставе неког свог миљеника (као и у свим псеудонацијама и псеудодржавицама на српском етничком простору) и око њега се брзо створи дружина интересџија и ухлебника, којима “миљеник” подели неке функције и сви се играмо демократије. У врху парламента седи кондуктер, важна министарства воде разводник публике и члан криминалног ганга, високи официри са ратном школом стоје мирно испред мајстора за керамичке плочице. Као после “револуције” кад су абаџије и каменоресци носили генералске еполете, а неписмена руља вођена пропалицама и битангама упадала у туђе куће, убијала националну елиту и пљачкашки делила плен. Осамдесет одсто командног кадра код комуниста имало је четири разреда основне и мање. Више од 450 свештених лица убили су партизани, док су усташе убиле око 180 српских свештеника.
Да постоји истинска просрпска странка, која има власт у Србији, ми би већ знали колика је загађеност Србије осиромашеним уранијумом од НАТО бомби (смртност од лимфома је увећана 300 посто), колики је стварни дуг државе, где је 17 милијарди које је Милошевићева власт хиперинфлацијом отела од народа, где је новац коме се на Кипру губи сваки траг, ко је продавао оружје шиптарским терористима и муницију босанским муслиманима којим су убијани наши војници и полицајци, зашто се и даље дозвољава штампање коминтерновско-ватиканских памфлета у школским уџбеницима… да не говорим о вишедеценијској крађи беба, политичким убиствима, фалсификованим дипломама високих државних руководилаца… што је само врх леденог брега оличен у моралним наказама измешаним у сферама власти, политике, криминала и естраде, тако да су им границе потпуно избрисане.
Спас је у самоорганизовању грађана, повезаних чврстом вером и међусобним поверењем, као некад у доба турске окупације. Доста је што смо једном, врло дуго, били раја Агарјанском накоту, време је да се “црвена куга” заувек протера тамо где су је и смислили, у центар “Вечног града”. Да нас никад више неки Конузин у очајању не пита “има ли овде Срба?”

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

2 Responses to "Да се врати милион Срба"

  1. milutin   20. јануара 2017. at 13:02

    Mogu samo da kažem: AMIN. Svaka čast!

    Одговори
  2. Dr Dragan Milic   21. јануара 2017. at 09:48

    Dr Miljko Pejic, poseban covek, izuzetan prijatelj i drug. Rekao je mnogo. Ostace zapisano. Steta sto to nece procitati, oni, koji imaju moc nesto da menjaju. Oni, kojima je licno, vaznije od opsteg. Oni, ovo sto je receno, ipak, ne bi razumeli.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.