ДАНИ СЛАВЕ

1.
Кад видно окраћају дани и сумрак изазива нелагоду прераним примицањем кроз уске ужичке улице, наше понашање знатно се мења.
Не, није то сумирање резултата на крају још једне године коју проводимо у исцрпљујућој трци са самим собом, другима и недостижним стандардом „нормалног света“; ни наговештаји зиме према којој, као и сви потекли из сиротиње, збегова и почињања од ничега имамо, озбиљне резерве.
То је време биркања вина довољно доброг да се не обрукамо и подношљиве цене за десетак слава на којим ћемо ове зиме гостовати у учествовати;
превентивног обилажења продавница посуђа и пратећег програма, Кинеза и, нека буде, великих маркета, уз повезивање посуде, свећњака и украса с ликом и заслугама домаћина;
вађења велике кесе с украсним папирима, тракама, машнама и кесама за пиће, прикладним, ближе површини;
претакања и продувавања купуса и узимање пробних узорака расола и купуса; то ко је имао где кацу или буре;
провере меса у сушари, с нагласком на пршуту и сланину сапуњару, и припрема за димљење шарана; сушара је обично у тазбини, ређе код другарица и другова или у сопственом дворишту;
присећања свих замерки на печење и одлука да, ипак, не мењаш добављача; овај пут ћеш му, обећаваш, најавити на време;
Укратко, сезона слава почиње.

2.
Он слави.
Две сићушне речи праве велику разлику; правиле су и у временима којих се са жалом сећамо и из којих још излазимо, у батргању и грчу. А где идемо, чуће се.
У социјализму, том из ког бежимо а задржали би смо све што нам је на руку ишло, две речи, сићушне, бивале су и етикета, ознака; а у то доба сваки жиг сем петокраке био је сумњив, неподобан. Две речи постајале су планина или понор, препрека на путу до бољег радног места, стипендије или стана.
Не, слава није била забрањена. Само, била је назадна и мирисала је на поражене ретроградне снаге и реакционаре.
Умели смо ми да будемо напредни и одлучно смо, бар већина, раскрстили с тим немилим појавама.
Уосталом, имало је то доба довољно ритуала за потребе Новог човека.

3.
Он слави.
Времена су се променила; све што се под тепих или линолеум гурало излетело је кад је камење, којим је партија притискала све нежељено, покрадено, развучено и препродано.
Сви смо се радовали нестанку камења и притиска страшног; данас, после свега, пожелим да је понеки остао бар изнад оних стањених поњава и серџада што су братску мржњу сакривале.
Иако се другачије тумачи и опомиње, нисмо ми неки верници, ни практиканти. Пука прилагодљивост и нагон за преживљавањем показују нам пут.
Наши очеви и дедови морали су наћи начин постојања кад их је држава позапошљавала. Како су знали и умели, набавили су нова веровања и учења и превазишли она стара.
Кад је све излетело, ето и вере, ето славе. Ето Бога.
Сад ми и следеће покољење учимо како се се са свим слободама и знањима поступа.
Да нам иде, и не баш; да ћемо се поправити, хоћемо; ако се у међувремену опет не промене правила по којима би требало да проживимо земаљске дане.

4.
Он слави.
Сићушне речи, три слога, крајем прошлог века и миленијума попримиле су ново значење.
Важно. Друштвено признато.
Моћно?

5.
У данима пасторале, у тешким временима о којима се и не прича више, зима је била време слава, ритуала и светковина.
Пољских радова нема више, шта је од летине сабрано, ту је; само послови око стоке, продужења лозе, занатски радови и политички активизам су остали.
У тим тешким временима, каже страшни Виб, нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и све нам узели. После су комунисти, на згражавање кућних љубимаца, ваљда успели да покупе и оне суве мрве испод стола.
А цврчимо као да су нам породице падом под ослобођење лишене мирисних планинских пашњака, све са стадима окренутим ка залазећем сунцу; као да су наши стари имали стругаре, кафане, штампарије, шуме…
У то мрачно доба, те две речи, сићушне, од три слога пуна значења сачињене, нису се изговарале. „Он не слави“ био је немогућ и несхватљив спој, сем ако су у питању браћа друге вере, а и тад се то није изговарало; тај податак није било нужно напомињати, јер, било је јасно и природно да је тако.
Пре телефона и Мреже, домаћин на брду преко пута би ојкањем позвао жељено име, потврдио да их очекују и, ако има шта да недостаје, затражио да му донесу иако је знао да цело село слуша.
Па, да се крене.

6.
Снегови су били метарски, и кад би бројна породица кренула „на пиво“ код кумова, у пријатеље или у род, најјачи су пртили стазу до долине; платицом или с камена на камен преко залеђеног потока, па опет ивицом шуме ка завејаном врху.
Где је било иоле безбедног пута, ишло се саоницама у које су били упрегнути волови.
Понекад, нарочито код удаљеног слављеника, одлазило се пред ноћ дана уочи славе; остајало се док се не крене кући.
Ако је домаћин госте бар три пута враћао с капије назад за софру, завада је била далеко, сплетке немоћне.
Стари су говорили да се на таквим славама и преци око трпезе окупљају и радују се са својим потомством.
Из домаћинске куће, ни поп својој није журио.

7.
Он слави.
Деведесетих, било је то ЈА славим, понегде удружено с крстом килашем око врата, златним.
Било је посног прослављања породичног, с пијаним чекањем поноћи и изношења великог овала сјајне свињетине.
Било је и скромног почетка дугог пута мале цркве (породице) ка упориштима без којих је теже опстајати на овој ветрометини.
Било је свега.
Да је могло, оно украдено камење притискало би нас не преко поњаве, већ преко дрвеног поклопца каце; да као купус полако зримо и отпуштамо лековити расо.
Али није.
Срећом, све прође. И одрицање самог постојања Бога, и исмевање обичаја, и турбо-славе с прекобројни гостима несвесним значаја дана на који смо се окупили, и политичке расправе, због којих су се људи раскумљивали, разрађали и раздруживали.
Као да смо се неком светили, а само ми смо ту…
Па, шта ћемо сад?

8.
Сто села, сто обичаја; опет, црква има своја правила и бар миленијум покушава да нас њима приближи.
Колико видим по тумачењима паганских дана, записима из назадног времена пре пада под ослобођење, самоуправног тражења смисла у бесмислицама, тријумфалног претеривања ћошкара и данашњег прћења стазе у свету завејаном ништавилом, напредујемо.
Дуг је пут, пријатељи моји, и биће пропадања у сметове, ломљења платица под нашом тежином, јер свашта са собом теглимо.
Зато, срећна нам слава.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 949)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.