Добио сам шангајке од Бате Јелића

- Можда нисам био неки играч, али сам био играч са најдужим стажом у клубу, веран и одан -

КОШАРКАШ: ДУШАН СТОЈАНОВИЋ ЛЕЦО
Душан Стојановић Лецо је кошаркашка легенда која 15 година без престанка играла у ужичкој кошарци и дала значајан допринос у развитку кошарке у нашем граду. За тих 15 година променио је 12 тренера. Како каже, понекад није могао да се истакне због појединих тренера, а када му се год дала прилика, знао је да преокрене резултат и његов клуб победи.
Душан Стојановић је рођен у Ужицу, а надимак Лецо је добио по свом оцу. Своју кошаркашку каријеру почео је још у основној школи, када је пратио своју сестру Мару на тренинге.
– Тај спорт сам заволео још у школи. Био сам млађи брат и стално сам пратио сестру на тренинге, јер нас је отац строго васпитавао и није волео што се женско дете бави спортом. Уз њу сам, те 1961. године, почео да користим кошаркашку лопту. У то време професор физике у „Нади Матић“ Бране Панић и један од оснивача ужичке кошарке, био је тренер, позвао ме је да тренирам – сећа се Лецо својих првих кошаркашких дана.
Свакодневно је кошарку играо са Душаном Илићем Ђангом код тадашње основне школе „Андрија Ђуровић“. Када је пошао у Економску школу пријавио у КК „Севојно”.
– Те 1966. године почели смо заједно да тренирамо у клубу и били смо нека нова генерација која долази. У ту време у “Севојну” су тренирали Бобан Јанковић, Мишо Суботић, Небојша Крчевинац, Радомир Антић и његов старији брат, Цула Ковачевић и остали из те старије генерације. Тренирао их је чувени тренер Миленко Новаковић, који је поставио темеље организованог рада у кошарци. После је отишао у Сарајево због посла – додао је Лецо.
Душан Стојановић се прикључио тој старијој генерацији кошаркаша. Уместо Новаковића, као тренер долази Чанчо Васиљевић.
– Почели смо тренирати на теренима које је покојни професор Влајко Ковачевић направио за мале спортове. Са нама су почели да тренирају Дуле Илић и Шехрија Нухановић. Ушли смо у генерацију где су били Новак Поповић, Миодраг Јанковић, Мишо Павловић, а придружио се и Ристо Кубура, новинар, који је каријеру наставио у Београду Црвеној звезди, а онда као спортски новинар. Тренирало се на бетону, није се играла по салама, а после тога на терену пред старом Соколаном. Тек 1968. године наша екипа добија неки костур. Ту су били Небојша Крчевинац, Мићко Урошевић, Бобан Јанковић Блек, Дуле Илић, Мића Јанковић, Милан Виторовић, Мишо Суботић, Радомир Раковић Андрејев, Слобо Радојевић, Шехрија Нухановић и ја. Играли смо заједно три године у српској лиги и у тој трећој години достигли неки максимум. Тако смо 1971. године играли сезону и постигли највећу успех, прво место. За то место играли смо у септембру на квалификацијама у Титограду (данашња Подгорица) и захваљујући тој генерацији освојили прво место. Добили смо све утакмице. У Подгорици смо имали и један велики пех. Тек што смо одсели у хотелу, Шехрија је улетео у неку рупу и повредио ногу, па тако није уопште играо, а био је центар и велика наша узданица. Али, опет смо успели да освојимо прво место. Ушли смо у другу савезну лигу, где су били јаки клубови. Имали смо добру екипу, али нисмо имали великог искуства – додао је Лецо.
У Ужицу кошаркашке утакмице почеле су да се играју у новој Соколани.
– Свака наша утакмица је пунила халу Соколане. Соколана је била наш кошаркашки бастион. Међутим, једва смо успели да се одржимо у лиги. Када је лига завршена тренер је био Гукић, а после њега је дошао Рако Суботић, као „признати стручњака“. Ја немам много нечег лепог да кажем о њему, јер као играч доживео сам много непријатних ситуација са њим – каже Лецо.
Наш саговорник се сећа утакмице са „Металцем“ из Ваљева.
– “Металац“ из Ваљева је водио Лука Станчић, који је био један од признатијих тренера у то време. Водио је јуниорску репрезентацију Југославије. Из неког ривалитета Рако Суботић је хтео да добије ту утакмицу или да умре. „Металац“ је био у врху табеле. У Соколани је тада било 800 људи и стрепели смо када ће оне галерије да се одвале и падну на нас, а много их је остало ван. У једном моменту резултат је био неизвестан и Рако Суботић узима тајм аут и зове мене. Мој задатак је био да чувам играче и мени каже да чувам Бранка Ковачевића, а то је било последњих 5 до 6 минута. Каже ми да не сме да прими лопту. Он је био главни стрелац, а његов брат Зоран је био центар. Њих двојица браће били су цео тим. Ја сам био пун полета, снаге, прилепио сам се уз Бранка Ковачевића и до краја утакмице није дао ниједан кош, а његов брат Зоран је чак направио пенал на мени. Искористим тај пенал и дам два коша. Отприлике задња четири коша сам дао ја и победили смо. Суботић ме на крају утакмице грли и љуби. Очекивао сам да ћу после тога мало више улазити у игру. После утакмице са „Металцем“ нисам играо четири утакмице, моја минутажа је била минут до два по утакмици. Пошто су наши родитељи долазили и гледали нас са монтажне бине, једном ми приђе отац и каже ми да ме Суботић не поштује ни као играча, ни као човека. Одговорио сам му да се не разуме у тактику, да бих смирио бес у себи и да са оцем више не полемишем – каже Лецо и описао је утакмицу при крају првенства против „Железничара“ из Чачка.
– Утакмица је требала да почне, али нема нашег тренера Рака Суботића. Појавио се неколико минута после утакмице, не баш у нормалном издању. Ту смо водили са 15 разлике све време. Играло се како се знало, нису се вршиле измене. Разлика је почела да се топи, а ми нападнемо Рака да нешто мења. Ништа није предузимао, иако је Железничар био ослабљен, без Кићановића, који је отишао из клуба. И ту смо утакмицу изгубили са два коша разлике. Ми, млађи играчи, били смо пуни беса, који смо искалили на једној пећи на нафту. У ту просторију ушао је Суботић и почне да нас грди. Ми скочимо на њега, замало није добио батине. Сутрадан заседала је управа клуба и смене Рака Суботића. После тога, друге године, када смо завршили лигу, тренеру „Олимпије“ из Љубљане, Лечићу, за око западне Шехрија Нухановић, па је зато ангажовао Рака Суботића да га доведе у словеначки клуб. То је и успео, а са њим одвео и Бобана Блека. Ту је кренуло распадање клуба. Следеће године Мићко Урошевић је отишао у „Борац“ из Чачка. У међувремену је срушена Соколана, тако да смо 1973. године играли по другим градовима. Једва смо одржали статус лигаша. Четврте сезоне испадамо из лиге и 1975. били смо у бетон лиги. Нисмо могли да се подигнемо. Долазило је ту младих играча, али нисмо успевали да се повратимо – сећа се Лецо.


У лепом сећању остала му је утакмица против нишког „Студента“.
– Када смо пошли у Ниш, поквари нам се ауто и станемо на пола пута. Уплашили смо се да не можемо да стигнемо на утакмицу. Наиђе неки комби и замолимо човека да нас одвезе до Ниша. У комби седнемо наш шесторица. Долазимо тамо, кад оно око 3.000 људи чека почетак. Мишо Суботић је тада одиграо утакмицу живота. Дао сам и ја неколико кошева, али Мишо је знао и да асистира и упосли играча, а знао је и да даје кошеве. Ми ту утакмицу добијемо са 61:60. У другом полуврмену је стигао и други део екипе, и завршили смо је комплетно. Та утакмица ће ми остати вечно у памћењу. Све време нас је посматрао Слободан Пива Ивковић, који је био одушевљен нашом екипом – каже Лецо и додао да је само захваљујући љубави према кошарци, та генерација направила то што је направила.
Те 1975. године отворена је хала у Великом парку и играо се турнир, а Лецо је био капитен екипе. Од тих старијих играча остала су само тројица. Иначе, камен темељац за халу полижили су, по Лецовом сећању, тадашњи директор Карло и ужички кошаркаши. Наредне године Лецо је отишао у војску и када се вратио, клуб је преузео Бато Лојаница.
– У војсци сам све време тренирао и био сам спреман да поново играм у свом клубу. У међувремену, за тренера је дошао Бато Лојаница, који је формирао екипу од Првог партизана и Ракете. Све су то били млади момци, а ја сам имао 27 година. Онда ми је Лојаница рекао да сам престарео за екипу, али сам му одговорио да још нисам за бацање. И догоди се да на једној утакмици у Лозници дам 37 кошева и победимо. Приђем Бату и кажем му да је погрешио када ми је он оно рекао. Само ми је одговорио како ме пошла „шара“. На следећој утакмици у Књажевцу, играо сам са Раковићем, са којим сам баш волео да играм, дао сам преко 40 кошева. Поново Бату кажем да нисам за старо гвожђе, што је и сам признао. Међутим, управи је пало на памет да позову поново Рака Суботића у клуб. Као капитен на седници управе изјаснио сам се против и објаснио разлоге, иако је и Рако био присутан. Потом су се Шехрија и Цвијовић вратили у клуб и формира се лепа екипа, која је била јака за српску лигу. У међувремену сам завршио Економски факултет и запослио се код плетиља у Сирогојну. Добрила Смиљанић и Боса Росић су организовале неко путовање за Рим и позову ме да идем са њима. Питао сам Рака Суботића могу ли да одсуствујем и он ме пусти, а они су требали у Мионици да играју неку утакмицу. Ту утакмицу су изгубили, а ја сам био у Риму. Када сам се вратио у клуб, требало је да играмо пријатељску утакмицу са „Борцем“ из Чачка. Пресвлачим се у свлачионици и улази Рако Суботић. Каже ми да је прикупио костур екипе и тражи ми да предам дрес неком момку, који ми није дорастао. Нисам хтео, па ми један од играча рече да сам се проводио у Риму, а они изгубили утакмицу. Сигуран сам да се покајао због тих речи. Одговорио сам му – уместо мене да штитиш, ти штитиш Суботића, а знамо како се понаша као тренер. Отишао сам и сео међу гледаоце. Због мене се са Раком посвађао и Милан Виторовић, а тренер му рече да ако му се не свиђа, нека оде из клуба. И Милан покупи ствари из свлачионице, а Рако потрча за њим, говорећи да није озбиљно мислио. Милан је сео крај мене, иако сам га убеђивао да се врати на терен. Тада сам напустио екипу. Исте године Андрејев је основао екипу у Чајетини и зовне ме у „Златиборац“ да одиграм две сезоне. Био је то коректан клуб. И данас нас нису заборавили и сваке године нас позову на било какву свечаност, док из ужичког клуба нисам никада добио било какав позив – разочарено ће Лецо, али ипак додаје:
– Човек много више памти лепе тренутке, него ружне. Можда нисам био неки играч, али сам био играч можда са најдужим стажом у клубу, веран и одан. Од клуба сам имао само стипендију док смо били у првој лиги. Од СОФКЕ смо једино добили дугмиће за кошуље. Ипак ми је драго што знам да нас је град и народ волео.

Први партизан и Црвена звезда код „Нада Матић“

– Црвена звезда је била на припремама на Златибору. Организовали смо пријатељску утакмицу на терену код „Наде Матић“. Када је народ чуо да долази Звезда и када смо изашли на терен, нисмо веровали да толико људи може ту да стане. Људи су се пели на дрвеће, било је савршено. Звезда је тада била јака, дошли су Капичић и пун састав. Тада је и Живковић играо за Звезду, прешао из Борца из Чачка. Сећам се добро момента када сам пресекао лопту и потрчао у контру према кошу који је био према згради Социјалног осигурања. Видим, јури ме Живковић, а он висок два метра и 12 цм. Стрепим да ми не удари рампу, да ме закуца у асфалт. Пошто сам леворук, провукао сам лопту на леву страну. Видео сам да Живковић хоће да ме удари, а онда сам спазио Раковића, који је трчао иза њега и протурио лопту изнад главе. У том ме Живковић промаши и пролете кроз конструкцију, доле ка социјалном, а Раковић ухвати лопту и закуца… То је био најлепши потез на утакмици – сећа се Лецо.
А посебно његово сећање је када је као дете добио патике шангајке од тада познатог кошаркаша „Партизана“ Слободана Бата Јелића.
– Имао сам око 15 година, када је у Учитељској школи одржан меморијални турнир, на коме су учествовали Партизан, Црвена звезда, Жељезничар и Борац из Чачка и ужички клуб. Мој покојни брат је био велики пријатељ са Слободаном Батом Јелићем, чувеним играчем из Партизана, када је тренер београдског клуба био Ранко Жеравица. Колико је Бата Јелић био добар кошаркаш говорио је и Далипагић. Далипагић је једном приликом рекао да само Бати Јелићу може да скине капу, да је бољи играч од њега, јер када год су играли један на један, никада није могао да га победи. И тада је Бата Јелић долазио на тај турнир у Ужице, па га је мој брат замолио да ми нешто понесе, јер би ми то значило. А ја сам се хвалио како познајем Бату Јелића. На турниру је био први стрелац и први играч. И ја му приђем и кажем му ко сам. Оде он у свлачионицу и изађе а у рукама му патике шангајке. Не могу да верујем, а он ми каже да је то за мене. Узео сам и дошло ми да плачем од среће. Није било тада много опреме. Када смо прешли да будемо КК „Ракета“, први пут смо добили комплетну опрему – жуте дресове „Ракете“ и тренерке. Пре тога је мајка Радомира Комадинића Рекса, док смо били у „Севојну“, шила неке дресове и морам признати да су били лепи – казао је Лецо, а онда се поново присетио шангајки.
– Пошто су биле дубоке шангајке, замолио сам мајку да ми направи плитке. Одрезала је онај део испод чукљева, а ја сам узео иглу и конац и обенглам. Кад год смо после добијали шангајке моји другари су тражили да им направим као моје. А када су патике у питању, имао сам рођека у Америци, који ми је 1969. године послао платнене „ол старке“ и био сам међу првима у граду који их је имао. „Ол стар“ су биле појам у то време. Занимљиво је рећи да Слободан Радојевић, такође један од играча са најдужим стажом има, имао је такву опрему од првог до последњег дана – рекао је Лецо.
Ужички кошаркаши су редовно учествовали и МОСИ играма. Лецо се сећа, када су 1969. године у Фочи били први, сви заједно су скочили у реку Ћехотину, а на Тјентишту су уживали на концерту Бијелог дугмета.
– Биле су то најлепше године моје младости, а онда су дошли неки нови – рекао је на крају Душан Стојановић Лецо.

Звездана Глигоријевић

СРОДНИ ЛИНКОВИ:

БОБАН ЈАНКОВИЋ

МИЛЕНКО СУБОТИЋ

ДРИНКА МИЛОВИЋ МАРЈАНОВИЋ

АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ

 

 

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.