Долина суза

- Лакоћа с којом је заборављен деведесети рођендан клуба је грех -

О ФК СЛОБОДИ
По завршетку сезоне, у два наврата је заседала скупштина ФК Слободе. Као сваки пут, очекивали смо озбиљан извештај о свему што се дешавало у претходном периоду, као и неке предлоге за излазак из тренутне агоније. Као сваки пут, очекивања су изневерена. У ова два скупштинска заседања клуб је личио на удавачу којој се привиђа добра прилика у лику господина Туровића, чак из Чикага. И у складу са оном – “што је баби мило”. . . говорило се о дуговањима, потраживањима, рачунима, гаранцијама, меницама, уговорима, позајмицама, потенцијалним финансијерима, менаџерима, ревизорима. . . и тврдио се пазар. На жалост, о будућности ФК Слободе и самог фудбала на овим просторима ни реч. А време брзо прође. И већ смо у новом првенству.
Штурост извештаја председника, изостанак, по обичају, оцене стања млађих категорија, који би требало да представљају будућност, и свега што се ту дешава, изазива сумњу. Чак ни надзорни одбор није узео у разматрање приходе од чланарине и како се користе. Ако је истина да школа фудбала броји 150-200 дечака, и ако тај број помножимо са висином чланарине и бројем месеци у години, лако се долази до цифре веће од пар милиона. Већ годинама се избегава пружање било какве информације у вези с тим. Већ годинама не знамо да ли постоји васпитна, педагошка, стручна и свака друга контрола у раду млађих категорија. Ко врши ту контролу? Какви су резултати? Каква очекивања? Намеће се логично питање: да ли је овде истина непожељна, а фудбалска будућност клуба угашена. Или му се одбројавају задњи дани. Било како било, ово што данас имамо, није заслужио ни фудбал, ни “Слобода”.
После оставке досадашњег председника, господина Ристановића, на ванредној скупштини је изабран нови председник, господин Бешевић, иначе досадашњи потпредседник и дугогодишњи члан управног одбора. Упркос противљењу, није одолео притиску осталих чланова и прихватио се наизглед немогуће мисије и заслужује дубоко поштовање. Као и господин Ристановић пре њега. Али, очигледно је да досадашњи начин рада није издржао тест времена. На ту истину нико се не обазире. Очигледно је да клуб не почива на стручном концепту. То ником не смета. Очигледно је да импровизација гута све. Промене ниоткуд.
Избором новог председника ништа се не мења. Само је именован нови чувара вечне ватре. Наставља се путем којим се нигде не стиже. Без пута као циља, он се претвара у странпутицу. Баш као што су се и људи који воде клуб претворили у део проблема. У друштву у коме представници народа не воле свој народ не може бити прогреса. Негативна црта нашег националног карактера, у виду препуштања оријенталном деспотизму, није мимоишла ни Слободу. Тешко је сада нахранити велика уста која су се излегла из кукавичијег јаја у Слободином гнезду.
Недостатак новца, како за живот, тако и за фудбал, постала је реалност у овој нашој долини суза. Новац јесте важан, али много ствари које нису питање новца, клуб није урадио и уредио, па му он и за то треба. За покриће незнања, негативне селекције на свим нивоима, погрешних одлука, погрешних избора, подела на нас и њих, за покриће деловања опортуниста у самом клубу који, мало-мало, па туже клуб, а стално су у њему. За последице непридржавања својих сопствених одлука. За труле компромисе, који су штетни и заједници и клубу. За недостатак било каквих критеријума.
Слобода је клуб који је изгубио свој дух и свој идентитет и сад је само инфраструктура ФСС, заробљен у наслеђу сопствене јаловости, и нема будућност. Низом изгубљених година Слобода је постала јако запуштен клуб. И наравно, у клубу који поодавно функционише као племе, где подаништво, послушност и климање главом ослобађа сваке одговорности, нема места за предузимљиве и одговорне, за фудбал и људскост, за разборитост и прагматичност, а много кошта. Толико пара нема.
Право питање је, да ли желимо с тим да се суочимо?
Или да живимо у илузији да има тамо негде неко ко “зна да прави паре” (као да је то питање знања и способности, а не карактера), па ће се умилостивити, доћи и решити све наше проблеме, покрити наше незнање, погрешне одлуке, а нас учинити важним, запаженим и утицајним. Да ли се то клуб додворава и понизно покушава да направи ортаклук са менаџерима који су, уз часне изузетке, модерни робовласници и ништа више? А фудбалери робови. Да ли је дил са ђаволом, који је на видику, спас за Слободу? Да ли је тај дил само начин да се ништа не промени? Или ћемо коначно схватити да морамо да уредимо свој клуб на одрживим и сопственим потенцијалима које ћемо стално да развијамо. Да је спас у знању, раду, ствaрању и стваралаштву. Спасавајући Слободу спашавамо заједницу. Спашавајући Слободу спашавамо све нас и спашавамо један другога. Да коначно фудбалска компентентност, интерес заједнице, знање, јавност у раду, отвореност, стално преиспитивање и трагање за истином буду пут којима ће клуб ићи. За добробит свих. А посебно за добробит младог човека, који у клубу треба да развије свест о себи, клубу, друштву. . . о хуманизму, солидарности, слободи, добру и злу. Да клуб, у сваком од тих младих људи развија добро, да се не би развило зло и тиме потврди оправданост свог деловања и свог постојања.
Кажу, историја је учитељица живота. Кажу, на грешкама се учи. Тврде да је мудро учити на туђим. Но, и на својим, када се нешто научи, оне престају да се понављају. Присуствујући досадашњим скупштинама ФК Слободе, уназад двадесетак година, никад нико није рекао да је погрешио. Ни у чему. О одговорности и оставци да не говоримо. И ништа се не мења, само странпутица постаје све већа. Као да нико није чуо за “велики закон” који никад не застарева – како си сејао, тако ћеш и жњети.
Лакоћа с којом је заборављен деведесети рођендан клуба је грех. Велики грех. Лакоћа с којом се проглашавају подобни и неподобни, пожељни и непожељни је лудило. Лакоћа с којом је струка гурнута на маргину живота клуба је жеља моћи да се за све пита. Лакоћа с којом се прелази на план Б, иако нико не зна ни за план А, избезумљује. Лакоћа с којом опортунизам опстаје у клубу је срамота, дубоки бесмисао и неприметно умирање клуба. То не схватају данашњи господари Слободе. То нису разумели ни они пре њих.
На крају крајева, “Слобода” није само клуб. Она је колективно памћење, део живота града. И љубав и страст. Учитељица и мајка. И већа је и значајнија од сваког од нас појединачно. Она се цени по ономе што значи, а не по ономе што вреди. Упињање појединаца у клубу, да буду Слобода или изнад ње, а истовремено се окружују медиокритетима, самозванцима, скоројевићима и људима који су славили њене поразе и неуспехе, није ништа друго до њено рушење. Њен пут не сме бити прекинут због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају. Њен пут мора бити њен циљ.

Здравко Тошић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.