ДОПИСНИЦА ИЗ ИНОСТРАНСТВА

Utjeha 006

1.
Кад стигне, ако стигне, видећеш да није дописница, већ дописник и да је иностранство прилично малолетно; док не стигне, правићемо се да већ јесте и да то није дописница, већ разгледница с мора, из Утјехе.
Места нама блиска умеју да се зову Злодол, Крвавци и Злакуса и чудо је живо да Проклетије не расту негде око нас. Зато, и због оправдане одсутности Рта добре наде, важно је знати да Утјеха постоји, и да то није она из народне кукавељске песме „Чему туга, чему бол, кад постоји алкохол“.
А шта би стварно та Утјеха могла бити, никад нећемо усагласити ставове. Јер, ако признаш тугу и бол, изван ове доскочице обавијене испарењима, губиш статус Ужичанина По Занимању.
Утјеха.
Ваљда ће та чаробна реч деловати, иако су Ужичани напустили ијекавштину, а ијекавци напустили нас, основали сопствено и сместили у туђину мало место, стешњено у камењару између Бара и Улциња.
И онај богати Рус, Абрамович, своје беле дворе уградио је у брдо и неместио видиковац, да има неометен поглед на оно што нам је, понекад, тако потребно.
Само, колико је кубика утиснуо, рекло би се да му је жеља за Утјехом огромна и трајна. Није. Његов бол није ни већи, ни другачији од наших, али је скупљи.

vila abramovič

2.
Кад стигне дописник на разгледници из туђине, биће то, ценим, кад се опет од Јелове горе намрачи и дуне онај хладни ветар, од кога се Ужичани, у сред лета, нагонски стресу и сете бесконачне грејне сезоне.
На картону биће неке речи и, нек буде да грешим, због тих речи, неком ће облаци у глави бити мањи и не тако тамни.
Томе се аналогна глава у дигитално доба нада и зато руком пише, без помоћи самоисписујућих речи и ко зна где спремљених целина за сваку прилику.

3.
Зна се шта поштар у нас носи: рачун, опомену, тужбу, пресуду; рекламни материјал обично је огољен, без коверта.
Некада су ова писма, која коштају примаоца пара и здравља, била плава. Већ доле на улици, могли смо их видети у руци Милована поштара, наслутити ко нас рањава и баталити се начисто. Ни Милованово безразложно добро расположење није могло да спречи пресецање преко средине и пресабирање на невиђено.
Понекад би, исувише одушевљен и занет, од бандере викнуо „Имаш неку казну!“, тек да мало обрадује замртвали комшилук.
У време његовог одласка у пензију и поделе парохије коју је обилазио, плави коверти су постали бели; то се неко брине да се не потресемо, пре него што видимо од које институције долази, потпишемо се у свеску и на повратницу и останемо на вратима, питајући би ли било паметније да смо се правили да нисмо ту.
А није свуда тако.
Иако модерне комуникације и мреже мењају понашање и обичаје, људи ван Ракијског, Ужица и Србије, пишу писма, разгледнице с одмора и честитке; у Великој Британији сваки краљичин поданик купи тридесет једну божићну честитку сваке године.
Сећате ли се? Не баш за Божић – за Нову Годину, породице су правиле пречишћен списак, па су групно сви чланови бирали мотиве на честиткама прикладне примаоцу и, после дужег усаглашавања, одређивало се вече за исписивање добрих жеља, драгим и поштованим бићима у следећем циклусу.
С мора, из бање или из неког далеког града, слали смо шарене и пластифициране слике; неке да обрадујемо, неке да изнервирамо.
На оној из Бечића, потписи свих који су се ту затекли, било да су успели да уплате у Ужичком одмаралишту, увалили се код оне екипе у камп или су спавали у врећама на плажи, решавајући сваког јутра да крену ка северу. Без поруке. Довољно да се исте ноћи укрцаш на воз за Бар, престојиш у ходнику у ком су сви прозори отворени, истрпиш аутобус од Сутомора и, уз велику буку, улетиш тамо где си недостајао.

0021 (1)

4.
Зар вреде више речи, крљаво написане на папиру, рекламном хемијском, добијеном уочи избора, од активиста оне чудне политичке странке, што не дели више упаљаче, од прецизног, оку прилагођеног исписа, на екрану скупог мобилног телефона?
Радост и изненађење због правовремених речи, могу бити приближни, несумњиво; ипак, текстура мирис и тежина папира, препознатљивост рукописа и сазнање да су посвуд отисци прстију и честице пошиљаоца, мења све.
И ето преваге.
Можеш и да је заденеш на скалу радија „Мелодија“, неукљученог деценијама, а и даље смештеног, у за њега обликованом делу комоде, у некадашњој комбинованој соби родитељске куће, све са миљем испод и миљенцетом на њему; имаш право и да је наслониш на исто толико некоришћену огромну пикслу, пуну непотребних ситница, коју сте купили од шверцера тршћанских роба, заједно с зидним сатом од иверице и батеријским механизмом, непознатог произвођача, који још не посустаје. Ако те изненадио неко баш твој, за ту разгледницу или честитку, наћи ће се место у изложбеном делу регала или ормара, одакле те гледају сви који су се из те куће распршили по свету и њихови потомци.
Па, наиђеш, приметиш, узмеш. Прочиташ.
Па ти трун у око упадне.

5.
Писаћи столови нису чести по нашим домаћинствима и тешко је и замислити да за њима неко седи и зна где му је лична пошта, омотана сатенском траком, а где она пословна преписка, озбиљна и важна.
У нашем малом свету, доказе да смо постојали, чувамо у доброј картонској кутији за ципеле, кутији од разгледница, коју је неки мушки предак правио у ЈНА, уместо Ајфелове куле од шибица, или, као врх врхова, дрвеној, с кључићем, купљеној кад је наш друг покушао с малом галеријом и пропао.
И видиш, после неког времена, „Поздрав из Бечића“ постаје документ, из ког се види снага једног генерацијског фронта, у нападу на свет, који није за њих марио. Пажљивим дешифровањем и повезивањем чудних ужичких надимака с лицима и правим именима, знаће се ко се одлепио и постао нешто, а ко је изгорео у ходу с ватром и прерано се придружио екипи с оне стране.
Пиши.

6.
Кад све прође, и мало касније, разлика постаје већа. Бесконачна.
Јер, електронске поруке до којих нам је стало, теже нестајању а оне друге, које бисмо да заборавимо, вечно ће развесељавати cyber space твојом несмотреношћу.
Већ не можемо ни да се сетимо колико мејлова је остало на старим рачунарима, колико је значајних порука избрисано; ни на мукама не би смо могли да се сетимо неке духовите опаске или добре идеје, истапкане по екрану, а на налогу о ком данас немамо појма како смо га именовали и којом лозинком смо приступали.
Можеш ли да замислиш да ћеш ти, или онај коме си писао, постати важан? Постати див? Шта ће, на лондонској аукцији, тамо код оних чија пошта и даље разноси поруке личне природе, аукционар понудити богатим да купе? Телефон, склапан дечјим прстићима, напуклог екрана и прозукле меморије или лист папира на ком потанко појашњаваш како стоје ствари?
Шта ће се генерацијама чувати и шта ће твоји потомци, пажљиво, у белим рукавицама, показивати будућим истраживачима овог времена, ако све буде састављено из јединица и нула и чувано на пролупалим дисковима, давно угашене компаније?

0022

7.
И зато, пиши.
Ако ти не почнеш, нема ко, и оставићемо будућности да нас тумачи по оним ковертима што се потписују, плавим у доба поштара Милована. Они ће бити сачувани.
Прво помињање Ужица је око дуга од четири перпера и осам гроша, и давања куће у залог, 1329. године. Ако не оставимо довољно личних записа о стварним животима, и нас ће реконструисати по лихварским белешкама и дописима.

8.
Кад се реч на опипљивом материјалу напише, другачије је.
Иако утјешно далеко од Мале свете реке, електрони не мирују и слика нове табле с Плаже ме је нашла. Она о води, која није за оно, због чега су Војо Бојовић и Друштво пријатеља деце, направили Ужичко море.
Да се не правимо блесави, гунђали смо о томе у сваком проласку испод железничког моста и шетњи кроз Турицу, али, ипак је то ударац.
И писали су добронамерни, и те трагове наћи ће они што иза нас долазе, они бољи; ипак, кад заједница званично обележи своју воду, своју Ђетињу неупотребљивом, ти тамо, што ће од нас наследити Ужице, биће запрепашћени.
Да нас се не би ретроактивно одрекли, да поправљамо.

Драган Р. Филиповић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.