Дозволите деци да верују у Деда Мраза

- Деца су најискренија публика која може да се пожели. Увек понављам да децу не можете да преварите. - Дешавало се да се приватно од срца насмејемо на сцени и публика наравно то препозна и она прихвати тај смех што нама одговара. - Никада не отказујемо представе, иако има 10 гледалаца ми је одржимо, то је наше правило -

momčilo murić čopi 2

ГЛУМАЦ МОМЧИЛО МУРИЋ – ЧОПИ
У Ужицу нема детета које није чуло за капетана Џона Пиплфокса. Знају га и као Деда Мраза и са њим имају доста слика. Знају га и као Трбоњу. Одрасли га познају по многим улогама у представам ужичког позоришта, из филмова, серија, реклама… Наравно реч је о Момчилу Мурићу – Чопију, глумцу Народног позоришта у Ужицу. Рођен је у Ужицу 1958. године, а у ужичком позоришту ради од 1979. године.
УН: Како сте се одлучили да постанете глумац?
– Имао сам 1979. године да бирам да ли ћу да будем учитељ, пошто сам завршио Педагошку академију, или да се отиснем у уметничке воде. Мало сам размислио и одлучио да се приклоним ужичком позоришту и да започнем своју каријеру у тој установи. Са првим улогама сам кренуо те 1979. године у нашем позоришту. Сваки почетак је тежак, али, захваљујући окружењу у коме сам сазревао као глумац и као човек, који воли да чује старије од себе, који воли да истражује и сарађује, нисам имао већих проблема. Успевао сам да све задатке који су били постављени испред мене савладам на врло солидан начин. Никада за себе нећу рећи да сам нешто екстра постигао у својој каријери, али никада нећу рећи да сам незадовољан. Веома је битно да будете задовољни оним што радите и да будете срећни. Дакле, ако имате добро окружење и ако сте добар човек, имате загарантовани успех и то је основ сваког успеха. На основу каријере градите и своју личност.
УН: Иза тих преко 35 година рада имате велико искуство. Колико сте имали премијера и да ли можда знате број представа у којима сте глумели?
– Управо сада радим 90 премијеру у Народном позоришту у Ужицу, а број представа у којима сам глумео и у којима глумим не знам ни сам. То је завидан број наслова и улога, било је ту и споредних, каткад главних улога. Никада се нисам грабио за велике ликове и улоге, и увек сам себе налазио у тим малим улогама. Увек сам целог себе давао тим улогама и ваљда сам зато успевао. Поред тих званичних 90 премијера ту је било сијасет представа које су рађене за децу и о деци, што је мени посебно драго, јер сам добар део своје каријере посветио тој популацији.
УН: Баш тако, деца Вас воле и омиљени сте њихов лик.
– Дружим се са њима активно, а једно време, око 15 година, имао сам играоницу „Код капетана Џона Пиплфокса“. Тако ме и памте деца, и сада када ме виде кажу:“Здраво Џоне“. Та деца су сада на факултету и одрасли људи, али, када се видимо, попричамо о томе какви су они били као мали и какви су сада као одрасли људи. То ми је нешто што ми је увек причињавало задовољство. Наравно, нисам одсутао ни сада, ако ништа друго, ту је сада понека дечија представа и, наравно, обавезна новогодишња чаролија, као и сваке године дружење са Дедом Мразом.
УН: Да ли деци треба дозволити да маштају о Деда Мразу?
– Деци треба дозволити да маштају и да верују у Деда Мраза. Увек се сетим анегдота баш када је реч о Деда Мразу. Већина родитеља, понајвише мајки, кажу ми да имају више мојих слика са њиховом децом, него што им деца имају слика са својим оцем. Те слике са Дедом Мразом деца чувају као драгу успомену. Никада нисам могао да поднесем када у сред лета сретнем мајку са дететом и она упери прст у мене и каже детету:“Ово је Деда Мраз“. Онда сва чаролија детету пада у воду. Наравно, ја се ту вешто извучем и кажем да сам ја чика који познаје маму и ништа више, а Деда Мраз ће доћи за Нову годину.

momčilo murić čopi

УН: Жеље децу су различите. Да ли памтите неке од њих које су оставиле јак утисак на вас?
– Деца су неисцрпна у свом маштању. Добијао сам сијасет писама од деце са којекаквим порукама и жељама што би их обрадовало. Било је ту једноставних жеља. Сећам се да сам добио једно писмо у коме је једноставно писало:“Ја желим да будем срећан“. То је тако дивно било, и данас чувам то писмо. Када видите такву жељу, пожелите да том детету дате све. Било је ту жеља од авиона до камиона, али те обичне жеље које се појаве код деце, код мене изазивају осећај задовољства и радости. Радо бих им подарио тако нешто и то што они желе не треба заборавити. Треба омогућити деци да се сваке године сете Деда Мраза и тих чаролија.
УН: Како деца реагују кад Вас виде у улози Деда Мраза?
– Било је ту занимљивих ствари. Деца која прилазе да се фотографишу имају реакције од негативне до позитивне хистерије. Нека се уплаше, нека не, али увек се снађем када су присутне такве ситуације. Успем да умирим дете, да седне и да се фотографише и добије свој поклон и да оде задовољно својој кући.
УН: Деца док Вас гледају на сцени бурно реагују. Једноставно се створи нека симбиоза између Вас и њих. Како Ви гледате на то?
– Деца су најискренија публика која може да се пожели. Увек понављам да децу не можете преварити. То је нешто што је чињеница и ту исправке нема. Они ако вас заготиве на сцени и виде да ви њима пружате нешто од срца, они ће то узвратити. А ако то радите само форме ради, да би одиграли представу, од тог посла нема ништа. И заиста, они то знају да награде, а знају и да звижде ако им се нешто не допадне. За разлику од старије публике, деца су искрена. И зато ми је драго што годинама радим са децом, што имам интеракцију са њима, јер оно што они враћају мени, ја осећам и дајем себе њима.

momčilo murić čopi 3

УН: У колико сте дечијих представа глумели?
– Око 2.000 дечијих представа сам одиграо, што позоришних, што у приватној режији и то широм старе Југославије и по Србији.
УН: Где је данас ужичко позориште у Србији? Каква је ужичка публика?
– Свака представа и сваки излазак пред публику је један вид теста. Тестирате себе, тестирате посао који радите, тестирате свој ансамбл, кроз себе и кроз публику. Ужичка публика је заиста добра публика, реална, која зна да награди и која зна да каже када нешто не ваља. Можда је томе допринело 20 година Позоришног фестивала, јер омогућава нашој публици да види оно што је стварно најбоље урађено у претходној години у региону. Посебно задовољство ми је што сам своју каријеру почео и надам се да ћу и завршити, у Ужичком позоришту. И после толико година рада и искуства, одговорно могу да кажем да је ужичко позориште једно од најбољих позоришта у Србији. То говоре и резултати рада и многобројне награде које добијамо на многим фестивалима. Сама атмосфера у кругу позоришних стваралаца то потврђује и ми смо заиста задовољни. Добро је имати компактан ансамбл, што ми годинама успевамо. Долазе млади људи, на несрећу, не могу сви у ово време да се запосле у позориште, јер немамо право на то, а нама константно фали пет до шест глумаца, и то је тако од како ја радим у позоришту. Онда се морамо некако сналазити и више да радимо да бисмо надоместили захтеве оснивача и публике. Волео бих да дође време да они који заврше академију, а њих је заиста пуно, који су вредни, изузетно активни глумци, да могу да нађу своје ухлебљење пре свега у овом позоришту. Ранијих година било је мање тих академија и излазио је мањи број дипломираних глумаца, и многи глумци који заврше академију у Београд и у Новом Саду, желе по сваку цену да остану у том граду. Неки су на време схватили да им је много боље да дођу у унутрашњост Србије и ту да раде и граде своју каријеру, и да оду даље. Већина оних који су дошли у ужичко позориште и у Ужице, заљубили су се у наш град, нашли своје животне сапутнике и остали овде.

Награде
Момчило Мурић Чопи је добитник и неколико битних престижних награда. Међу њима је најзначајнија награда „Јоаким Вујић“ за цео ансамбл, па „Јоаким Вујић“ за представу „Путујуће позориште Шпаловић“ за епизодну улогу, иста та награда за најбољу мушку улогу у представи „Радо иде Србин у војнике“, а последња му је додељена недавно на Међународном позоришном фестивалу за децу у Зајечару, за глумца вечери у улози Трбоње у представи „Дугоња, Трбоња и Видоња“.

УН: Да ли има нека улога која Вам је посебно драга?
– Имам велики број улога, 90 званичних ликова и некако су ми све, на неки начин, драге. Неке су се можда издвојиле, донеле неку посебну сатисфакцију и задовољство. Увек се радо сетим представе „Професионалац“ Душана Ковачевића, где сам играо улогу Луке Лабана и то ми је остало у јакој успомени, јер се радило на леп и добар начин. Редитељ је био Драгољуб Петровић. Наш чувени бард, Бата Стојковић, упоредо је ту представу радио у Београду, али ми нисмо у то време имали интернет, да видимо како то они раде. Међутим, према причи људи који се баве позориштем, нисмо нимало изостали иза те представе, што ми је било изузетно драго. Наравно, било је мање добрих улога, али оно што је ружно брзо се заборавља, а памти се лепо.
УН: Сигурно сте имали и гафова. Да ли памтите неке?
– Тога има много. Дешавају се разноразне ситуације, јер то је ипак живо представљање. Када изађете на сцену пред публику, то је то. Е, сад ми у ансамблу правимо те интерне шале, које публика може да разуме, а некада не. Дешавало се да се приватно од срца насмејемо на сцени и публика наравно то препозна и она прихвати тај смех, што нама одговара.
УН: Вас смо виђали и у филмским улогама, серијама…
– Било је ту и филма, серије и реклама. Рецимо, серија „Срећни људи“. И данас ми се дешава да ме сретну људи и питају:“Јеси ли ти онај возач што је возио Попару?“. Ја сам то већ заборавио, али оно што је забележено оком камере, то остаје некако трајно. Било је ту доста филма, међу којима и два филма Емира Кустурице, „Живот је чудо“ и „Завет“, ранијих година глумео сам у филму „Ноћ у кући моје мајке“ и другим. Од серија ту су „Срећни људи“, „Љубав, навика и паника“, а највише сам, око 50 епизода, снимио у Пинковој серији „Кафаница близу СИС-а“.
УН: Који Вам је аранжман дражи, филмски или позоришни?
– Ја сам човек позоришта и више волим позориште. Те две ствари, рад на филму и позоришту, доста се разликују, а за обоје је потребно знање и таленат. Поредити те две ствари је незахвално, јер сваки медији је на свој начин добар, с тим што на филму можете поновити сцене и до сто пута док се сними одговарајућа, док је то у позоришту немогуће. Наравно, на филму нема толико експресије колико у позоришту, јер да бисте допрли до гледалаца у позоришту, морате и да дигнете глас, да направите израз лица. На филму је све то сведеније, јер је камера близу вас.
УН: Како је радити са Кустурицом?
– Он је изузетан и човек и редитељ. Он је човек који у малом прсту има оно што жели да уради. Он увек жели боље, жели више и спреман је да ради веома дуго и стрпљиво и напорно. Када видите човека који има такву енергију, такву вољу и жељу да ради са вама, онда се препуштате и радите пуним срцем и снагом, јер знате да ће нешто квалитетно изаћи из тога. Заиста једно предивно искуство и пожелео бих свима, ако им се укаже прилика, да искористе то на најбољи могући начин.
УН: Колика је разлика између некадашњег и данашњег позоришта? Да ли је некада била већа посећеност него сада?
– Трудимо се да удовољимо нашим грађанима и зато имамо, поред представа за одрасле, и дечије представе. Сада се публика поново вратила у позориште. Ја мислим да је последњих десетак година задовољавајуће присуство публике. Не може се рећи да је позориште крцато, осим када су премијере и фестивал, али на репризама је задовољавајући број. Никада не отказујемо представе, ако има и 10 гледалаца, ми је одржимо, то је наше правило. Онај ко је пожелео да вас види, има право да вас види. Лош период је био када је било време бесплатних карата, пре 25 до 30 година. И тај период је учинио да наредних седам, осам година буде смањена посета. Тада смо одбили људе који желе да дођу у позориште, плате улазницу и гледају представу. Овако, са слободним улазом, постојала је могућност да у позориште дође ко жели, а у ствари људи су свраћали да се огреју, мало попричају. На сву срећу, то време је прошло и скоро да смо га заборавили.
УН: На чему тренутно сада радите, којој представи?
– Сада се ради представа „Чедомири Илић“, по тексту Милутина Ускоковића. Очекујемо много од тога. Ту ми није нека велика улога, играм гробара и оца, али први пут радим представу чија ће припрема трајати пет месеци. Очекује се премијера у марту. Редитељ је Златко Свибен, који је перфекциониста, и мислим да ће Ужичани имати прилику да виде нешто изузетно на сцени. То неће бити само представа као позоришни чин, то ће бити нешто што се овде ретко виђа. То ће бити неки вид оперете, музика је изузетна, компонована за ову представу. Поред тога ради се много јер је Нова година, а биће и реприза „Снежане и седам патуљака“.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.