DUŠAN ĐUROVIĆ

И ДОК ТИХО ЈАВНИ ДУГ ПРЕЛАЗИ 23 МИЛИЈАРДЕ ЕВРА…

Два Милутина

– И власт воли државни сектор, јер је то извор њихове моћи и утицаја и консензус је постигнут – нека дуга, нека расте, нека траје док траје, па ћемо после гледати шта ћемо… –

Радећи овај узалудан новинарски посао стекао сам два добра пријатеља. Два добра, поштена и прилично бандоглава човека. Два имењака и исписника. Два Милутина. Како и ја умем да забиџим, што би рекао покојни Трифун, сате, дане и године провели смо у тешким политичким расправама, од којих нико од нас никакве користи није имао, али смо се тако срчано сукобљавали, као да нам је свака изговорена реч последња у животу. Ипак, све буде и прође, данас су дошла нека друга времена, више нико о политици и не проговара. И не само о политици. Ни о чему значајном. Дошла су нека пиар времена, све се хвали и глорификује, блебеће се без престанка и воде потпуно неискрени и површни разговори, без краја и почетка. Иста је ствар и са медијима – гомила ничега. Гомила спиновања и безочних лажи, затрпавање хиљадама апсолутно неважних и бесмислених информација. Зато и не чуди што су се многи мислима вратили у бољу прошлост, ваљда подсвесно знајући да нас ни у скоријој, ни у даљој будућности ништа добро не чека. И стварно, само потуно глупи и неинформисани људи могу бити оптимисти у земљи Србији.

12831532-md

И сам сам дошао до закључка да се ничему доброме не можемо надати и да су шансе да у догледно време иоле пристојније живимо практично ништавне. Наравно, увек постоји трачак наде, али је то осећање, искрено, само из пуког нагона за самоодржањем, да ову робију барем лакше подносимо…

Откуд толики песимизам? Е, то ћу најлакше објаснити уз помоћ ова моја два поштена, вредна и истрајна Милутина. Један Милутин је од зрелих година комуниста, партизан, други Милутин четник, националиста. Један одувек признаје само приватну, други искључиво друштвену својину, а у недостатку друштвене, може да прође и државна… Један је демократа, другом Милутину је демократија одувек била за жене и слабиће. Један Милутин је одувек против Европе, а други… Па, и други је против Европе… Да, обојица су против Европе, али из потпуно другачијих разлога, један Милутин мрзи Европу „јер нас је бомбардовала“, а други мрзи Европу, јер је тамо приватна својина, капитализам. Оба Милутина су, иако то неће никад признати, фасцинирана великим српским државним фирмама. Један зато што су државне, а други зашто што га, као сваког поштеног националисту, фасцинира снага и моћ, у њима он прећутно види снагу Србије. Да се разумемо, обојица су људи који, свако на своји начин, размишљају о свету око себе, дакле нису део бесловесне већине, која од Гранда и Пинка никада није даље добацила, нити ће. Они никада нису чули за Тонија Цетинског и сличне и никада неће ићи на концерте да ташунају и падају у несвест, они увек и на сваком месту искрено заговарају напоран рад и упражњавају га, иако су у позним годинама живота. Управо у томе се и огледа сва трагедија ситуације у коме се наше друштво налази – имамо хипнотисану већину дубоко уроњену у бесмислице са разних телевизија и тзв. друштвених мрежа, а оно мало људи који покушавају да покрену друштво са мртве тачке напросто вуку у – погрешном правцу. Брзо и лако се сложим са оба Милутина да је једини излаз из наше ситуације – рад. Што би рекао Друг Вучић…. Али даље од тога више се ни око чега не можемо сложити. Баш ни око чега. Ако поменем реорганизацију јавног сектора један Милутин се одмах сложи, а други замишљено врти главом, али када додам да је то ултимативни захтев ММФ-а да би нам одобрили кредит, онда и први скаче као опарен, какав ММФ, он нас је бомбардовао. Џаба запенушаном човеку објашњавати да ММФ нема бомбардере… Знају оба Милутина да овако више не иде и да срљамо у пропаст, али од својих уверења неће одступити ни за јоту. Знају оба Милутина да су нам јавна предузећа лоша, али један има запослену фамилију у том сектору, па није лепо о томе говорити, а други се нада да ће и његова деца добити посао у јавном сектору, јер другог посла скоро и да нема, па онда и он ћути, реформе јесу потребне, али прво својту да запослимо…

Оба Милутина примају пензију и не смеју ни да питају одакле паре, јер добро знају одакле – јавни дуг је ових дана свечано прешао 23 милијаде евра, али нема тог јунака у земљи Србији који би то јавно рекао или написао. Нормално, нико није луд да љути Друга Вучића док смишља нове генијалне пројекте и у Давосу решава кључне светске проблеме…

И шта да радимо двојици Милутина? Можемо ли их променити? Ни под разно. Можемо ли их победити? Никако. Можемо ли их превести на нашу страну? То је тек немогуће. Напросто, демократија је таква игра – они имају право да мисле шта год им је воља. Демократски је и потпуно ништа не мислитi, баш као ова гомила кретена који нас окружују.

Једноставно, тако нам се наместило. Дошли комунисти 45-е, направили систем ни на небу, ни на земљи, али, и као такав, показао се изразито виталним, чак се преноси и са колена на колено. Отуд оба Милутина, али и сви остали, скачу као опарени на помен либерализма. Ретко ко зна шта тај израз тачно значи, али знају сви да он подразумева мање државе, а више приватног сектора, а све се може прихватити, али то никако. Наравно, и власт воли државни сектор, јер је то извор њихове моћи и утицаја и консензус је постигнут – нека дуга, нека расте, нека траје док траје, па ћемо после гледати шта ћемо…

И, као што рекох, уопште се не љутим на Милутине што тако мисле, али ми је требало много година да се помирим са чињеницом да живим у друштву где је њихов начин размишљања већински, скоро стопроцентан, а да тек по који залутали пролазник мисли као ја. И управо та чињеница навела ме је на закључак да овде озбиљне промене нису могуће, из простог разлога што их нико не жели. А ево и овај износ јавног дуга сликовито то доказује. Писао сам у Недељи када је пре коју годину јавни дуг изашао на 8 милијарди еура и нико није реаговао, писао сам и када је прешишао 13 милијарди и када је прошле године достигао фантастичних 17 милијарди и ево, данас је – 23 милијарде и то, под милим богом, никога у Србији не занима. И локална власт је јасно показала да ће ходати утабаним стазама, да ништа неће мењати, али ће редовно узимати кредите, данас су донели одлуку о новом задуживању и ни то нико, осим мене, није ни приметио…

Тужна је то чињеница. И неумољива.

Ко зна, можда би све било другачије да нас тај ММФ није бомбардовао…

Душан Ђуровић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.