Два пута је био са Титом

- Предаје штафете Титу је нешто што у мом животу не може да се заборави и успомене су и даље тазе -

СЕЋАЊЕ НА ДАН МЛАДОСТИ: СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Сваког 25. маја све до 1980. године у бившој Југославији, као један од најзначајних догађаја, било је ношење штафете младости и њена предаја Јосипу Брозу Титу. Тај дан се водио као његов рођендан. Предаја штафете и прослава Титовог рођендана била је на масовној свечаности на стадиону ЈНА, у присуству више десетина хиљада грађана, а све то се преносило преко телевизије. Штафета је представљала израз љубави младе генерације према Титу. Из руке у руку је путовала од Триглава до Вардара, пролазила кроз многе градове, где је свечано дочекивана, да би на дан Титовог рођендана била предата њему лично. Носили су је младићи и девојке свих занимања и народности – ученици, студенти, радници, пољопривредници, спортисти, војници, полицајци и њихове старешине … То је било толико популарно да су тих година, у другој половини прошлог века, израђиване и локалне штафете. Пред Дан младости ношено је око 20.000 комада. Једино је та савезна штафета предавана Титу, а локалне уручиване општинском руководству.
Омладина Крагујевца је наметнула идеју о изради штафете 1945. године. Те прве године носило ју је 12.500 младих људи, који су претрчали 9.000 километара. Прву штафету Тито је примио у Загребу. После Загреба, све до 1956. године, примао је штафету пред Белим двором у Београду. Наредне године, на Титову иницијативу, тај догађај је проглашен за Дан младости. Од тада је штафету примао на стадиону ЈНА, уз величанствену приредбу младих, такозваном слету. У слету су учествовали млади из целе Југославије, својим телима су на стадиону правили разне фигуре, поздрављали Тита. За то су тренирали и по месец дана. Било је то време величања култа личности, иако је тога ретко ко био свестан.

Ужичанин предао штафету 1961. године

Ужичанин Слободан Јовановић имао је 20 година када је 1961. године предао штафету „Mладости“ Јосипу Брозу Титу.
– Тај догађај је нешто што у мом животу не може да се заборави и успомене су и даље тазе – рекао је Јовановић, тадашњи занатлија металостругар, запослен у војном делу фабрике „Први партизан“.


После толико година, Слободан се радо сећа тог момента, када је 25. маја 1961. године, на стадиону ЈНА, пред 50.000 гледалаца предао Титу штафету.
– Те године, 4. јуна, на Дан борца, у Ужицу је била двадесетогодишња централна прослава револуције Југославије. Тада је у ту част пуштен данашњи трг Партизана са Титовим спомеником у врху трга. Сећам се да је Тито дошао у Ужице „плавим возом“, открио споменик, а потом у Крчагову одржао дуг говор пред великим бројем грађана. Он је стајао где је сада споменик, а где је данас паркинг „Првог партизана технички преглед“, била је ледина и борићи. Могло је да стане доста људи. За његов говор била је направљена импровизована бина. И тада је одлучено да ће Титу штафету предати вршњак револуције, дакле неко од 20 година, и да мора да буде из Ужица – сећа се Слободан.
Слободан је прво ушао у шири круг одабраних.
– Имао сам, што би рекли педигре за то. Мој отац је био обућар, имао је радионицу на Царини. Код њега су радила још четири до пет младића. У ствари, те 1941. године, мој отац је у тој радионици водио комунистичку ћелију у Ужицу. И када је била битка на Кадињачи, мој отац је отишао и није се вратио. Погинуо је на Кадињачи заједно са још четтири младића, а једног су Немци после отерали у заробљеништво. Не знам шта је било са њим, да ли се некада вратио. И моја сестра Милеса је из Гимназије отишла у партизане и вратила се из рата са чином капетана. Ја сам те 1961. године био активан омладинац. Имао сам занат металостругара и радио сам на војном у „Првом партизану“. Дакле, био сам погодан за ту част, да предам Титу штафету – прича наш саговорник.


Сећа се да је у ужи избор ушло њих троје. Јавили су му из из ужичког Централног комитета ту вест, али су нагласили да не сме још никоме да говори. – Био сам јако узбуђен, да та част припадне мени. Централни комитет у Београду је одлучио да то будем ја. Дали су ми текст на А4 формату да научим. Научио сам га напамет, и седам до десет дана пред 25. мај, боравио сам у Београду. Уочи тог дана имали смо генералну пробу. Али тог дана, када сам утрчао на стадион, на атлетску стазу и требао да изговорим текст, савладала ме је огромна трема. Нисам могао ни слова да се сетим. Тешили су ме људе, и говорили да ће то бити све у реду – каже Слободан.


И сутрадан, када је дошао тај дан, Слободан је са штафетом истрчао на атлетску стазу, претрчао преко импровизованог моста, који су држали униформисани „дифовци“ у спортској опреми и на малом постољу стао испред Тита.


– Када сам видео Тита, трема је нестала. Имао је нешто у себи, да код сваког разбије ту трему, да је одледи. „Драги друже Тито, предајем ти штафету младости, којом ти омладина Југославије честита твој празник“ … отприлике је тако ишао тај текст. Када сам завршио без проблема, предао сам штафету. А онда, изненада, мимо протокола, Тито се нагео према мени, загрлио ме и пољубио. Био сам изненађен и то ми је био најдражи моменат – рекао је Слободан и додао да је дуго чувао тај текст, али се с годинама негде затурио и не може да га нађе.


Када је завршио предају штафете, вратио се преко истог моста, а на крају, доле, чекала га је Станка Лаковић, првоборац и народни херој, која му је предала букет нарциса. Са цвећем је отишао и сео у ложу са осталим руководиоцима. Увече је био на пријему у Белом двору. Тада му је Тито уручио златан сат са посветом, који и данас љубоморно чува.
– Не бих тај сат продао никоме. Сат је израдила једна швајцарска фирма, која ради златне сатове само по поруџбини. На позадини сата је потпис „Тито“ – каже Слободан, док држи сат у рукама.


После тог догађаја вратио се у Ужице и наставио са свакодневним животом.
– Вратио сам се у фабрику, нисам се уопште уобразио, а порасла ми је популарност међу омладином, нарочито међу девојкама. Био сам млад, па нисам знао то да искористим – додаје у шали Слободан.
Тај догађај га је само подстакао да заврши средњу Техничку школу, а потом и вишу, да би на крају био погонски инжењер. Цео свој животни век провео је у фабрици. У пензију је отишао 2005. године.

Први сусрет са Титом

Слободан је са Титом, пре предаје штафете, имао још један сусрет са Титом. То је било 1946. године, када је наш саговорник имао пет година. Он је са осталом децом сирочади, децом која су изгубила родитеља у рату, боравио у вили „Голији“ на Златибору. Сећа се да су имали једну крпену лопту којом су се играли, а та лопта се изгубила.


– А онда је наишао Тито са својим немачким овчаром, који је носио ту лопту у устима. Тито је тада боравио у својој вили на Златибору и у шетњи са својим псом нашао је лопту. Дошао је код нас у „Голију“ и када сам видео да пас носи лопту у устима, почео сам да плачем. Онда ме је Тито узео у наручје. То је снимио ужички фотограф Лазић. И када је био тај догађај 1961. године причао сам са Титом о крпеној лопти. Био је јако комуникативан – додао је Слободан.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.