МАШИНА КОЈА РАДИ ПИНГ СТИГЛА У НИШ!
Овај текст реализује се тако да у највећој могућој мери унапреди информисање Ужица и околине… А ви кукајте до миле воље, што би рекао онај тужни конвертит Мартиновић…. Какав циркус… Ова братија на власти демонстрирала је нешто што је до сада било незамисливо, поднела је стотине и стотине амандмана на сопствени предлог буџета! А онда су разне незналице широм кретенизованих медија почеле да понављају како је то потпуно легитимно! Легитимно да власт подноси амандмане на сопствени предлог буџета?! Па то само комплетним незналицама и покварењацима може бити легитимно…
Од памтивека, осим у ретким случајевима, принцип је једноставан, извршна власт ставља предлог на расправу, посланици опозиције тај предлог оспоравају, а посланици власти бране. Обично је власт, у циљу да се предлог што брже усвоји, опозицији скраћивала време за дискусију, али, оваква „легитимна“ блокада скупштине је до сада најозбиљнији атак на демократију, а, сигуран сам, није и последњи, слутим да нам горе тек следи. Мене све ово неодољиво подсећа на шестојануарску диктатуру, када је краљ Александар распустио скупштину, забранио политичке партије и увео цензуру. Кренимо редом, скупштина данас једва функционише, али постоји привид, што је за власт још и боље, јер није отворено диктаторска; цензура, такође привидно не постоји, али је скоро стопроцентна; политичке партије нису забрањене (још), али се над њима врши такав терор и јавни линч, да се свако ко не мисли као власт осећа прилично небезбедно, а ако је и члан неке опозиционе странке, или, још горе, ако пише и говори слободоумно, осећа се прилично угрожено.
Дакле, ушли смо у прилично опасну фазу – пре пет година ниси могао да напредујеш ако ниси део владајуће клике, а сада, свако ко не кличе с љубављу Вучићу и његовима, не да неће напредовати, већ доводи себе у озбиљну опасност. Претерано? Не бих рекао.
Ондашњи Александар је рекао да „између њега и народа не сме бити посредника“, „како би очувао народно јединство“. Како је „парламентаризам злоупотребљаван од људи “заслепљених политичким страстима” у толикој мери да је постао сметња за „плодни рад” у држави, изазивајући нездраво политичко стање и шкодећи угледу земље”, што је код народа поколебало веру у ту установу…“. Занимљиво, на завођење диктатуре српске партије нису бурно реаговале, већ су утихнуле и практично се самоукинуле, што итекако подсећа на време садашње….
Посебно забрињавајуће и обесхрабрујуће је што реакција скоро да и нема. Као што рекох, разни мамлази по медијима тврде да је то, можда неуобичајен, али потпуно легитиман поступак, а тек народ…. Укидање скупштинске расправе народ апсолутно не занима. Већина припрема славу, а остали не могу да дигну главу од свакодневних послова, па немају времена да се баве „великим“ темама, кога брига за демократију, скупштинску расправу и сличне безначајне тричарије… Зато и јесам прилично забринут, нормално је да већину људи не занима политика, али, ако овако суштинске ствари пролазе без реакције, бојим се да овај народ у даљој перспективи ништа позитивно не може створити.
Па и реакције на тучу на стадиону Партизана мање-више, прилично су сличне, видна је незаинтересованост или се користи већ стандардна флоскула о хулиганима на стадионима. Искрен да будем, мени су ова два догађаја на неки чудан начин повезана, иако немам никакав аргумент за то. Нисам склон да се лепим на најаве „сензационално“, „спектакуларно“, „нећете поверовати“ и сличне жаргонске удице, али ми никако не пије воду објашњење које је идентично у свим медијима (доказ више да се руководи из једног центра) како је то била борба за превласт на трибинама. Каква превласт, у чему се она огледа? Где ће ко стајати на трибинама и које ће се песме певати? Кажу, борба за тржиште наркотицима…. Зашто би се око тога тукли на трибинама? Испрепуцаш некога на трбинама и онда си главни баја и сви криминални послови иду преко тебе? И зашто би неко, у тој борби за превласт, доводио те силне Хрвате, Бугаре и Румуне? Можда сам ја много глуп, али мени цела та прича која се пласира по медијима, уопште није јасна. Апсолутно ми нема логике да неко плати Хрватима по 10.000 евра да би му изигравали обезбеђење на трибинама у Србији, и то „опасном криминалцу који не гледа утакмице“. Све то заједно врло, врло чудно звучи, а ако ме питате какве везе та туча има са блокадом скупштине, свакако да не постоји директна веза, али изјава вечног Вучелића како они контролишу своје навијаче, јасно говори да веза постоји и да је извор свега лошег у овој држави у политици. И док се не уреди политика, не може се уредити ни остатак јавног живота у Србији, као ни економија. Ни сам живот, ако ћемо поштено, без обзира што већина житеља ове земље нити се труди, нити је у стању да то схвати. Демократија је потребна баш као и ваздух.
И, хајде, не би ова опструкција скупштине била тако забрињавајућа да је на дневном реду било неко споредно питање, али забранити расправу када је буџет на дневном реду, то је толико озбиљна ствар, да је овакав поступак власти потпуно неразуман и неопростив, поготову када знамо да је у Србији политика апсолутни господар свега, па и економије. Прочитаћете у овом броју текст Миле Филиповић која пише о важној расправа у америчком парламенту о порезима, који су у Америци на лична примања „огромних 38 процената“. Она то објашњава на духовит и сликовит начин, као када детету купите сладолед, па му узмете и поједете трећину… Мене је то објашњење насмејало, али и растужило, Мила већ деценијама не живи у Србији, па је заборавила како то код нас функционише. Да се послужим њеним поређењем, порески систем у Србији личи на ово – дете истовара џакове из камиона и за цео дан истоварања добије новца да купи један сладолед. И таман када крене да га једе, дође држава и отме му тај тешко зарађени сладолед, па му врати потпуно празан, више од пола поједен, корнет. А ако се дете побуни, лако може да остане и без половине тог празног корнета…
И док приводим овај текст крају, РТС управо емитује вишесатни директан пренос нечега што се речима и разумом тешко описати. Реч је о отварању реновираног клиничког центра у Нишу, и такав прилог би, да је ово нормална држава, трајао 4-5 минута, јер, јел‘те, секунда на водећој телевизиској станици кошта читаво мало богатство, али не, када им је Газда ту, онда то траје сатима, дуже него пренос слета за Титов Дан младости на стадиону ЈНА… Камера РТС-а приказује Вучића, Додика, Томислава Николића, Ану Брнабић и друге како гледају кревет, како гледају у полицу, коју им експертски отвара, директор лично и персонално, па је онда wc шоља у гро плану, па онда мере пулс на штипаљку, да би видели ко се више уплашио, па онда камера приказује „машину која каже ПИНГ“, а одмах затим се завлачи у туш кабину све са Вучићем и Брнабићком и онда швенкује од луле до неизбежне wc шоље. За све то време иде монотон глас неке тужне новинарке и неког брадатог директора, који величају досадашње, али и будуће успехе. У једном моменту та тужна водитељка рече, слушам и не верујем шта слушам, да је велика ствар што ће се на клиници радити стерилизација опреме… Било је ту разних Другова и Другарица, очигледно да су се скоро сви сјатили у Ниш, али је Газда ту, па РТС камера нема времена да и друге „испоштује“. И после вишесатног млатарања по ходницима, изашло се напоље, где је Газду и свиту дочекао раздраган народ под кишобранима (шта да се ради, Природа има свог, овог нашег Газду слабо зарезује), уместо штафете ту је био велики видео бим, ваљда су очекивали непрегледне масе људи, као у стара добра, Титова времена, али је лоше време (а можда није само због времена?) покварило забаву, па је том „спетаклу“ присуствовао зачуђујуће мали број људи, поготову за партију која тврди да има 700.000 чланова. За претпоставити је, ако не рачунамо оне којима је то била патриотска дужност (читај радна обавеза), да се ту нашао тек по који случајни пролазник, који је видео гужву, па помислио да се нешто џабе дели. Говорницима је дозвољено да Газду величају тек у пар реченица, да би Њему остало довољно времена да се размахне, али га је на самом старту изнервирао неко из публике, па је кренуо, у свом стилу, да пљује по власницима мењачница и другим безвезним боранија приватницима, који се, где год дође, жале на лош живот, а све су то обични бедници недостојни његове величине… Онда се мало прибрао, па је кренуо да чита припремљен говор, који се углавном свео на то да ту где је управо крочила Његова ципела прво била тужна, усамљена и сирота безвредна ливада, сва у блату, а онда се, захваљујући, а коме другом до њему самом, преко ноћи претворила у лепу вилу, то јест клинички центар, који ће, управо су договорили, имати хелиодром на врху зграде, баш као у свакој доброј холивудској крими или болничкој серији…
Наравно, изговорио је Он још гомилу реченица, коју нисам ни чуо, то нормалан мозак одбија да региструје, а онда се вишесатни кишни спектакл привео крају. Као да све то није било довољно уредницима РТС-а, па су одмах потом пустили Дневник, у коме је ударна вест, нарафски, било то исто, само краће, таман да се утврди градиво.
И шта рећи, после свега? Дићи руке? Заћутати? Приклонити се, као што су урадили многи који познајем, не би ли дошли до ситне, али преко потребне наднице да би преживели ову лудницу?
Извините, журим… Сизифе, Сизифе, чекај мало, ево и мене, мало да ти припомогнем…
Тони Станковић (Ужичка недеља 975)
