EKONOMIJA KANADE I SRBIJE

 

PREDRAG RAJŠIĆ, PROFESOR NA WATERLOO FAKULTETU – KANADA

Državni intervencionizam
u (relativno) slobodnoj Kanadi

– Ukupno, Kanadska porodica na poreska davanja izdvoji 42% od svojih bruto primanja, koja iznose oko šest i po hiljada dolara mesečno –

 Za mnoge je Kanada simbol obećane zemlje, verovatno čak i više nego što je to njen južni sused. Ovakav stav nije bez osnova. Kanada je materijalno bogata zemlja sa relativno slobodnim društvenim uređenjem, izuzetno raznolika geografski, a i kulturno. Prosečna mesečna neto primanja po domaćinstvu su oko 3700 dolara, što preračunato u dinare iznosi preko 316 hiljada dinara. Što se tiče svakodnevnog života u njoj, imam uglavnom reči hvale, ali, da se ne bismo zadržavali samo na subjektivnim doživljajima koji čitaocu u domovini ne daju ništa konkretno, prikazaću prvo neke osnovne karakteristike ekonomsko-političkog uređenja.

Kanada je federalna država sastavljena od deset provincija i tri teritorije, a ekonomska politika je podeljena između federalne i provincijskih (teritorijalnih) vlada. Federalna vlada kontroliše međunarodnu trgovinu, poresku politiku, regulisanje banaka, poštansku službu i još neke oblasti. Provincije, između ostalih, kontrolišu upravljanje javnim površinama i šumama, zdravstveni sistem, obrazovanje i svojinska prava. Neke oblasti, poput poljoprivrede, ribarstva, transporta, javnih radova i imigracione politike su u zajedničkoj ingerenciji federalnih i provincijskih vlasti.

Iako slovi za zemlju sa popriličnim uplivom države u ekonomiju, indeks ekonomskih sloboda Kanadu stavlja iznad njenog južnog suseda kad je u pitanju većina kategorija ekonomskog poslovanja. Indeks ekonomskih sloboda meri osnovnu slobodu pojedinca da upravlja vlastitim radom i imovinom i to u deset kategorija, od svojinskih prava do preduzetništva. Kanada je na toj listi rangirana kao šesta, dok su Sjedinjene države na dvanaestom mestu. Srbija je mnogo niže—na 95. mestu, posle Ugande, Gambije i Namibije.

Generalno gledano, što je manji nivo uplitanja države u ekonomiju, to je nivo ekonomske slobode viši. U ostatku teksta ću uporediti neke vidove uplitanja države u ekonomiju u Kanadi i Srbiji. Takođe ću opisati detaljnije pravni mehanizam kojim država kontroliše ekonomske aktivnosti u kanadskoj poljoprivredi, jednom od sektora san najvećim udelom državnih intervencija. To će pokazati da, iako je Kanada rangirana visoko što se tiče ekonomskih sloboda, postoji nemali broj načina na koje je država sveprisutna u gotovo svim sferama ekonomskog života. To nam dalje daje indikaciju o tome koliki nivo državnih restrikcija postoji u zemljama koje su niže na listi ekonomskih sloboda, kao što je na primer Srbija, na svom 95. mestu.

U Kanadi su zdravstvo, obrazovanje, socijalni programi i šumarstvo gotovo pod potpunom državnom kontrolom. U 2013. godini je ukupna budžetska potrošnja na zdravstvo iznosila preko 200 milijardi dolara, što je otprilike jednako bruto domaćem proizvodu svih bivših jugoslovenskih republika zajedno u 2013. godini. Na osnovno i srednje obrazovanje troši se oko 60 milijardi dolara godišnje. Na socijalne službe federalna vlada je utrošila oko 88 milijardi dolara 2009 godine. Za zemlju koja ima stanovnika samo nešto više nego sve bivše Jugoslovenske republike zajedno, ovo su relativno impozantne brojke, bar sa stanovišta prosečnog stanovnika Balkana.

Kanađani ove i druge socijalne programe plaćaju putem raznih poreza: na lični dohodak, na promet, na korporacijski prihod i putem poreza na ime socijalnog doprinosa. Ukupno, Kanadska porodica na poreska davanjaizdvoji 42% od svojih bruto primanja, koja iznose oko šest i po hiljada dolara mesečno.

10408055_10154828880760234_6608175196586130469_n

U poređenju sa poreskim davanjima prosečnog Srbina, ova brojka možda i nije tako velika. Prema srpskom budžetu, Srbi će u ovoj godini na poreska davanja izdvojiti oko 759 milijardi dinara, što je oko 37 hiljada dinara po zaposlenom mesečno, ili oko 53% od prosečne bruto plate iz decembra 2013. Dakle, iako Kanađani izdvajaju ogromne svote zarad održavanja državnog aparata, prosečni zaposleni Srbin izdvaja znatno veći procenat svog imetka u državnu kasu nego prosečni Kanađanin.

I uz relativno izdašno trošenje na zdravstvo, obrazovanje i socijalnu pomoć, ovi Kanadski programi se suočavaju sa poteškoćama. Zdravstveni sistem se bori sa nedostatkom kapaciteta i dugim listama čekanja. Na primer, prosečan Kanađanin može da računa na oko šest sati čekanja na hitnoj službi, ako nije životno ugrožen. Na operativne zahvate se čeka i preko 40 nedelja, usled čega se mnogiKanađani odlučuju da pomoć potraže u privatnim klinikama u Sjedinjenim državama.

Obrazovni sistem često uzdrmavaju štrajkovi prosvetnih radnika koji žele veće plate i bolje uslove rada. Ovi štrajkovi u poslednje vreme nisu naišli na odobravanje javnosti, čiji je generalni stav da su prosvetni radnici ionako preplaćeni u odnosu na kvalitet usluge koji pružaju. Jedna od osnovnih boljki osnovnog školstva u Ontariju, najmnogoljudnijoj kanadskoj provinciji, je taj što rezultati koje učenici postižu na standardizovanim testovima iz matematike iz godine u godinu opadaju.

Preko 90% kanadskih šuma je u državnom vlasništvu. Država šumu iznajmljuje na korišćenje na određeni vremenski period privatnim kompanijama pod uslovom da implementiraju plan regeneracije šuma. Na godišnjem nivou seče se manje od 0.2% ukupne šumske površine, a ukupna primanja u drvnoprerađivačkom sektoru iznose preko 50 milijardi dolara godišnje—više nego bruto domaći proizvod Srbije, recimo.

Međutim, upliv države u ekonomski život ne završava se na državnomubiranju i trošenju poreskih prihoda i na državnom vlasništvu nad resursima. Postoji čitav splet zakonskih akata i regulativa koje državi daju ovlašćenja za razne direktne ili indirektne oblike preraspodele imovine i prihoda. Da bismo razumeli kako taj zakonski mehanizam preraspodele funkcioniše, fokusiraću se na jedan od komercijalnih sektora koji je verovatno najviše prožet državnim intervencijama—poljoprivrednu proizvodnju.

Prioritet najvećih zapadnih izvoznika hrane, kao sto su SAD i EU, pa i Kanade, je nezavisnost od uvoza prehrambenih proizvoda i zaštita poljoprivrednog sektora kao strateške industrije, a glavna aktivnost provincijskih ministarstava poljoprivrede je nalaženje načina kako preliti što vise javnog novca u džepove poljoprivrednika. Zanimljivo je da je jedan od glavnih, ne tako javno isticanih, motiva za novčanu pomoć agrarnom sektoru od strane države upravo političke prirode – nezavisnost od uvoza u slučaju poremećenih političkih odnosa sa trgovinskim partnerima. Lista ostalih argumenata za uplitanje države u funkcionisanje tržišta poljoprivrednim proizvodima je podugačka. U poslednje vreme se izdvaja i ideja da je seoski način života kulturno dobro i da ga kao takvog treba sačuvati. U Kanadi, SAD i EU farmeri takođe dobijaju značajnu materijalnu podršku na ime zaštite životne sredine i pružanja estetskih vrednosti seoskog pejzaža. Ideja u pozadini ovakve politike je da tržište ne može kompenzovati farmere za sve usluge koje pružaju društvu i zato je tu država da to ispravi. Dakle, ni na zapadu slobodno tržište i ekonomska efikasnost nisu alfa i omega odnosa države prema ekonomiji.

Samo da na momenat zastanem i definišem pojam ekonomske efikasnosti. Jezikom svakodnevice, ekonomska efikasnost, koja osnov tržišne privrede, je ideja da svako proizvodi ono za šta je najsposobniji, a da je slobodno tržište najbolji teren pokazivanje te sposobnosti. Tako, recimo, ako je američki farmer sposobniji od kanadskog u proizvodnji junetine, Kanada bi trebalo da uvozi junetinu iz SAD, a taj neproduktivni kanadski farmer bi trebalo da poveća svoju produktivnost ili promeni profesiju i radi nešto za šta je sposobniji.

Vlade obeju zemalja ipak nastoje da izoluju svoje farmere od jeftinije konkurencije iz uvoza. Poljoprivredna politika Kanade, koju ću pokušati da sumiram u nekoliko sledećih pasusa, se bitno ne razlikuje od politike njenog južnog suseda – bazirana je na direktnoj i indirektnoj preraspodeli resursa ka poljoprivrednom sektoru i maksimalnom mogućem naporu da se ograniči uvoz.

Federalna vlada daje opšti okvir politike, a provincije i teritorije dalje taj okvir prilagođavaju svojim specifičnim političkim ciljevima. Imajući u vidu ukupnu dužinu trajanja države, Kanada ima relativno dugu istoriju poljoprivredne politike. Velika prostranstva na zapadnu zemlje (provincije Saskačevan, Alberta i Manitoba) su u 19. veku bile poprište trke za teritorje između britanskog dominiona Kanade i Sjedinjenih Američkih Država. Ta područja su bila ubrzano naseljavana imigrantima iz istočne Evrope tako što im je država davala besplatnu zemlju za obradu. Jedan od glavnih motiva je bio da se te teritorije nasele pre nego što do njih dopru Sjedinjenih države i tako se položi pravo na taj deo Severne Amerike. Država se, naravno, morala pobrinuti da ti ljudi i ostanu na toj zemlji i odatle je poljoprivreda došla u sam centar zakonskih akata.

Svi važniji problemi poljoprivrednika u posljednjih stotinak i više godina rešavani su tako sto je izglasan zakonski akt koji bi dotični problem trebalo da otkloni. Tako na primer Canadian Western Grain Transportation Act iz 1897. je bio na snazi do 1995, a svrha mu je bila da farmerima iz zapadne Kanade omogući jeftin transport žita u istočne provincije. Sličnim zakonskim aktima su formirana i tela koja su jedina ovlašćena za prodaju pojedinih poljoprivrednih proizvoda kao sto su žitarice, živina, jaja i mleko. Svrha ovih tela, koja se inače nazivaju Marketing Boards, je da farmerima obezbede bolju pregovaračku poziciju u odnosu na velike kupce poljoprivrednih proizvoda.

Uz to što su zakonom definisani načini i tela koja vrše prodaju poljoprivrednih proizvoda prerađivačima, takođe postoje i dodatni zakoni koji omogućuju ovim prodajnim telima da ograniče količinu proizvodnje na nivou države i time povise tržišnu cenu. Ovo je slučaj sa mlekom, živinskim mesom i jajima. Da bi ovi programi funkcionisali potrebno je takođe ograničiti uvoz jeftinijeg mleka, živine i jaja sa svetskog tržišta. Naravno, ta ograničenja su regulisana zakonskim aktima na nivou države. Kanada dozvoljava podmirenje do 5% domaće potražnje za mlečnim proizvodima iz uvoza, a sve preko te količine je oporezovano pod stopom od preko 200%, što efektivno sprečava dalji uvoz. Postoje debate i pregovori na nivou Svetske trgovinske organizacije da se ove restrikcije na uvoz ublaže, ali poslednja runda pregovora traje još od 1996. i nekih bitnijih pomaka još nema na vidiku.

Primera radi, u proteklih četrdesetak godina, proizvodnja mleka u Kanadi je zakonski regulisana na federalnom i provincijskom nivou. Na nivou države proizvodnja je ograničena na oko 80 miliona hektolitara godišnje. Svaka provincija ima tačno definisan udeo u ukupnoj proizvodnji koji ne može da prekorači. Da bi celi sistem funkcionisao, mleko može da proizvodi i prodaje samo farmer koji je registrovan kod svog provincijskog prodajnog odbora i to tačno određenu količinu koja se još naziva i kvota, a izražava se u kilogramima mlečne masti. Svoju ličnu kvotu farmer može uvećati samo ako kupi deo kvote drugog farmera. Ovo je takođe detaljno regulisan proces koji mora da ide kroz provincijski prodajni odbor. Kvota je na početku programa bila podeljena besplatno i iznosila je oko 90% od uobičajene proizvodnje, ali je ubrzo zatim dobila na vrednosti kad je dozvoljena trgovina kvotom između farmera. To znači da su farmeri spremni da plate jedan drugome određenu sumu u razmenu za ustupanje prava proizvodnje određene količine mleka. Trenutno, za pravo proizvodnje dodatnog kilograma mlečne masti, farmeri su spremni da izdvoje od 25 do 35 hiljada kanadskih dolara. Ovo je najočigledniji pokazatelj ekstra-profita u proizvodnji mleka. Taj ekstra-profit je rezultat relativno visoke cene koja je direktna posljedica ograničene ponude. Na posletku, celi ovaj sistem regulativa plaća kanadski potrošač putem povišene cene mlečnih proizvoda. Većina Kanađana je prilično neupućena u ekonomsku politiku i nije ni svesna da za mleko plaća gotovo duplo više nego potrošači u zemljama gde ovakvi programi ne postoje.

Posle svega navedenog ipak treba imati u vidu da je kanadska poljoprivreda, i pored relativne „uljuljkanosti“ u razne zaštitne progrme države, i dalje vrlo produktivna. Samo uporedbe radi, sa otprilike jednakim brojem muznih krava kao i Srbija (oko 1 milion), Kanada proizvede oko 4 do 5 puta više mleka (80 miliona hektolitara u uporedbi sa oko 17 miliona u Srbiji).

Ne bih se stavio na stranu ni zagovornika ni oponenata gore opisanog pristupa ekonomskoj politici jer svaka politika ima svoje dobitnike i gubitnike unutar društva. Namera mi je bila da ilustrujem činjenicu da i visokorazvijene zapadne zemlje, čiji se ekonomski sistem zasniva na tržišnoj privredi, imaju veliki broj državnih restrikcija na tržišno poslovanje.

Prisetimo se da je Srbija mnogo niže nego Kanada na listi poštovanja ekonomskih sloboda građana, a videli smo koliko različitih državnih intervencija postoji u „slobodnoj“ Kanadskoj privredi. To nam nagoveštava da se srpska privreda nalazi pod mnogo obimnijim pritiscima državne intervencije—višim porezima, učestalijim kontrolama cena, kvotama na ponudu proizvoda i usluga (npr. kvote na broj taksi prevoznika) i sijaset drugih nameta.

Sve državne namete neko mora da plati direktno ili indirektno: porezne platiše putem poreza, potrošači putem viših cena i lošijeg kvaliteta proizvoda i usluga ili društvo u celini putem nižih stopa privrednog rasta. Zato, sledeći put kad neki državni funkcioner počne da reklamira neki novi zakon tvrdeći da će on nekome pomoći, prvo se zapitajmo ko će reklamirane posledice tog zakona da plati i koliko.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.