1.
Настало у плесу Сунца и Земље, наше мајчице, једним брижљиво одмереним наклоном, пролеће је, препоследњег мартовског понедељка, јурнуло ка вама, пријатељи моји, хтели ви то или не, могли ви то да поднесете јуначки и с разумевањем или га само трпите по службеној дужности.
У нашу котлину ушло је кроз Грото, кланац између Доварја и Ђавоље стене, тамо где је смештена једна од ужичких Рупа, Наменска, о чијој листи за чекање и упаду на њу маштају скоро сви незапослени града. А има их.
Из плеса небеских тела настало, то чудо међу природним циклусима, задржаће се мало на месту некадашње хидроцентрале Малише Атанацковића, Борисава из села Заглавак, који је дошао у велики град Ужице да ствара чуда и објасни да нови век није астролошка занимација већ домаћи задатак; чуће турбине док мељу Ђетињу и испоручују чисту снагу за рад и мала сунца за растеривање мрака и свега што се с мраком низ падине ових брда ваља.
Довољно се дуго оно враћа и зна све о градњи и разградњи, и да се ту ништа не може и кроз мирисе којима Ђетиња свет обавија, пробило се ка Великом парку и Беглуку.
2.
Настало из плеса небеских тела, неког с лаким наклоном, не зна то пролеће за мрштење, нити има неки нос да га запуши.
И не суди – видело је и лошије и боље од нас.
Пита се, можда.
На пример, ако би, рецимо, после Избора у град дошао неки нови Борисав, рецимо из Заглавка, села преко Кад’њаче, уместо нас колектор за пречишћавање да изгради, колико би издржао с нама пре него што се покупи и оде негде, што даље?
Умемо ми то.
Или, ако би пре Судњег дана неки нови дошао, рецимо са севера, из далеког, хладног и усамљеног Београда, па нам испричао како ће се отпадне воде ужичке саме скупити у цеви, а где нема цеви маршираће до колектора смештеног у пасторали, где га сви воле, да ли би смо њему поверовали?
И то умемо.
Пита се, можда, оно, умемо ли да рачунамо на себе, тачно овакве какви смо, јер су избавитељи тренутно мало заузети и доћи ће када дођу.
3.
Изгледа да смо додавањем састојака, елемената, једињења и тајних рецептура допрли у саму срж Ђетиње, Мале свете реке, у њену животоносну струју којом би рибе из Мораве радо кренуле на пролећну миграцију до Рајских отока и некадашњих природних мрестилишта Сушице и Коњске реке.
Изгледа да смо, пријатељи моји, неким усклађеним повлачењем водокотлића и пажљивим дозирањем викендом и пред најављену кишу просутих отрова, без свесне намере погодили супстанцу коју вековима гладни моћи траже.
Од њеног мириса, рецептори створени за удисање пролећних мириса вену.
Од њеног састава, јединственог, клемпамо и, као, нешто радимо, све чекајући најављене избавитеље да нам позавршавају неодложне послове док ми одложимо ове новопристигле.
То на Хаитију решавају отровом од неке жабе и то што од човека настане после необичног деликатеса зову Зомби.
То уопште не звучи као Ужичанин, сем пролећу и Борисаву из Заглавка.
4.
Не бих ја, о, пролеће, навијао да кроз Град наставиш кејом, из очигледних и носомирисних разлога.
Да горе, у оном северном граду, хланом и усамљеном, има нека скупштина у којој су заступљени сви слојеви, цехови, класе и касте српске, неко би се сетио да прогура закон по ком би градови на рекама воду за све своје потребе узимали низводно, а враћали узводно.
С роком поступања одмах.
Јер, већ реч сутра код нас роји идеје о законским рупама.
Окрени ти навише до Музеја, па Главном, Димитрија Туцовића и Маршала Тита правац ка тргу.
Тамо те чекају, тамо је одбор за дочек распоређен по терасама.
Вероватно су чланови одбора спавали док су птице с Пашиновца и Вујића брда најлепшом симфонијом пуниле долину уједињених Глуваћког и Царинског потока, с посебним нагласком на оног коса, који не одмиче из Тешића дворишта и пева као да му живот од тога зависи; прилично је извесно да нису пропратили најаву твог доласка, предзадњег понедељка марта пред подне, чак ни на мобилаји.
Једноставно, знају да долазиш, јер сенка Сивоње у доба док ми, свиленији, пијемо кафу, јуче није прешла линију коцки на Тгу партизана, коју од школских дана памтимо.
Па, добро ти нама дошло.
Пола године пада клапне, доста је.
5.
Само на Тргу, док си „опролећован“, мисли могу повратити добри, стари, ужички ток.
Еквинокс те подсети на Џетро Тал, мада је њихова песма Аквалунг и никакве нема везе са свемирским плесовима, космичким још мање; ко има година, види Андерсона у асана пози с једном подигнутом ногом: свира флауту и гиздаво носи своју косу; та поза посматраче и учеснике чувене првомајске туче мафијаша и хипика, која се протегла од сале у гимназији и Феникса на бини, до Паласа и Општине и Трубе, који том позом штити јаица, с леђима уз зид коси песницама лево и десно, нарочито лево; пребирајући те дане, косе и хипике, некако се допеља до Зеца Пасјане, који се после таквог провода и разуђен као јадранска обала, нагео преко терасе зарад риголета и прекренуо се, и његове мајке на доњој тераси, која после срка кафе каже свом човеку, а Зецовом тати:
„Мешчини, пролеће наш Милојко!“
Ко је за то икад чуо, пролеће му више никад није постојало само у једној димензији и само у овој васиони.
Ко је икад чуо за Џетро Тал, потрудиће се да заборави откуд то име, јер то вам је један агрокултурњак, који је око 1700. усавршио сејалицу на коњски погон и знатно олакшао живот Енглезима; јер, ако почнемо да памтимо све те ликове који се баве корацима уместо пузања, постоји оправдана опасност да се једном, па и разуђени као јадранска обала, упитамо што то они и шта то ми.
А код питања те врсте, одговор уме да буде врло незгодан.
А не би то ми.
И што баш сад?
6.
Да би пролеће прошло Тргом, па преко Дрвеног моста од бетона ка Јазовима, плес тела небеских морао је бити префињен; плес свих тела би морао такав бити. На крају, сва наша тела су од звездане прашине сачињена.
У том плесу, поменути наклон је важан, знатно важнији од удаљености тела.
Кад нас, изашле из годишњег доба званог „сиво и хладно“, мангупска фуруна обрадује, највеће је растојање између Сунца и Земље, Мајчице.
Значи, све је у углу, и оном гледања на стварност, све је у ставу.
И за то се не правда никоме.
7.
Видели сте, пријатељи моји, с правим ставом и на даљину вас нечија ватра огреје и невидљиве струје крену између наших небеских тела, било да смо на Тргу, жижи светлости и топлоте Града или смо већ стигли до плаже, где се прелазак линије осоја и присоја још увек избегава.
Без јапада још мало, ако може.
Тек кад и клисура Мале свете реке, наш кањон (само мало мањи од Колорада, а лепши), схвати да је дат знак за старт свих облика живота и сваки завијутак и меандар буду осунчани бар на који минут током већ озбиљно продуженог дана, можемо се на Рајским опет учити о равнотежи.
И оној што нам је потребна за кретање стењем, камењем и отокама, и оној без које нам је средиште биће измештено негде изван нас.
Пред избавитељеве ноге, можда.
8.
Свемирска смо бића, од звездане прашине саткани; имамо своје углове и став.
Имамо своје циклусе, који се смењују мимо воље природе, мимо поретка.
Имамо Изборе.
Опет су Судњи дан, опет су одсудна битка између таме и светлости, осоја и присоја политичког живота.
Свака војска што ступа је под заставом светлости и потребан јој је 50% + твој глас да нас све избави, усрећи и натера отпадне воде Града да одмарширају до негде низводно и пречисте се, колико одмах.
Победа оних других је још хиљаду година мрака, па вас сви упозоравају, пријатељи моји, да сте лично одговорни за будућност видљивог дела Универзума и тамне материје.
„Немо?“ рекао би мој Радоје да још крстари Неранџиђевом.
А можда и каже.
Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 956.)
