Фестивал вредан сваке подршке

- На фестивалу је до сада учествовало преко 90 писаца, одржано је преко 130 часова и 90 сати читања -

ИНТЕРВЈУ: РУЖИЦА МАРЈАНОВИЋ, ПРОФЕСОР КЊИЖЕВНОСТИ, ФЕСТИВАЛ „НА ПОЛА ПУТА“
Дванаести књижевни фестивал „На пола пута“, који је трајао од 23. до 27. априла успешно је прошао. Фестивал је отворен концертом кантаутора Ненада Марића, који наступа под псеудонимом Краљ Чачка. На фестивалу је ове године представљeно 14 аутора из Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске, а на предавањима су први пут учествовали и ученици. Ужички гимназијалци, заједно са својим професоркама, учествовали су у његовој припреми и организацији, читали књиге учесника фестивала и са њима разговарали током књижевних вечери.
Осим сталних гостију Ненада Величковића и Дејана Илића, у Ужице су дошли: Селведин Авдић, Ламија Бегагић, Бранислав Димитријевић, Теофил Панчић, Иван Јанковић, Амер Тиквеша, Алмир Колар Кијевски, Марко Погачар, Марина Величковић и Селма Асотић. Занимљиво је да су Марина Величковић и Алмир Колар Кијевски, пре неколико година, били на фестивалу као студенти, а овога су били гости као писци.
Гости фестивала су били и средњошколци из Јајца, који су представили песничко дело Николе Шопа, по коме њихова школа носи име, као и њихови вршњаци из Београда, Загреба, Ријеке и Сарајева. У едицији „Свако има неког кога нема“, која је посвећена писцима који више нису међу нама, објављен је постер и представљено дело Јудите Шалго (1941-1996), песникиње и приповедачице, која је преводила са енглеског и мађарског језика.
У оквиру редовних часова књижевности, гимназијалцима је предавање о смртној казни одржао Иван Јанковић, о уметности и идеологији говорио је Бранислав Димитријевћ, док је Дејан Илић говорио о филму „Ја, Данијел Блејк“. Ненад Величковић је своје предавање посветио ангажованој књижевности, Селведин Авдић је говорио о разлозима и начинима читања, Ламија Бегагић, Марина Величковић и Селма Асотић о феминизму и зашто је он данас важан. Марко Погачар је говорио о књижевности и променама, Амер Тиквеша о поп и рок поезији, а новинара Теофила Панчића публика је упознала и као писца.
Предавања су организована у Ужичкој гимназији, а књижевне вечери и јавна читања, којима су могли да присуствују сви заинтересовани грађани, приређивана су од 20 часова на малој сцени НП Ужице.

РУЖИЦА МАРЈАНОВИЋ О ФЕСТИВАЛУ

Фестивал су покренули Ненад Величковић, писац и универзитетски професор из Сарајева, и Ружица Марјановић, професорка књижевности у Ужичкој гимназији. Циљ фестивала је да се проговори о темама које нису обухваћене школским програмима. Осмишљен је тако да промовише савремену регионалну књижевност, критичке ставове, толерантност и уклањање предрасуда.
А како је настајао и шта се све радило за протеклих 12 година разговарали смо са једним од оснивача Ружицом Марјановић.

УН: На занимљив начин сте упознали писца Ненада Величковића, пре саме идеје о оснивању фестивала?
– Пре фестивала нисам ни знала за Ненада Величковића. Заправо, неким чудним сплетом околности, некако ми је промакао писац Ненад Величковић, чије су књиге почетком 2000. године издавали „Стубови културе“. На њега ми је указао писац Милета Продановић, који је требало да одржи књижевно вече у Народној библиотеци. Каснио је три сата и нико га није сачекао, сем мене. Отишли смо на пиће, а са њим је дошао возач који је донео књиге у књижару „Стубови културе“. Док су запослени завршавали папирологију, Милета и ја смо гледали књиге и разговарали. Онда ми је показао књиге Ненада Величковића, кога до тада нисам читала. Показао ми је два пасуса и узмем књигу. Дођем кући и почнем да је читам. То је апсолутно чаробна књига. Звала сам своје пријатеље у два сата ноћу да им читам делове из књиге. Када сам ујутру отишла на посао, нисам могла да престанем да причам о сјајној књизи коју сам прочитала и топло сам је препоручила деци. Када сам поново отишла у књижару, продавачица ме је питала шта сам урадила деци те су долазили и купила десетак примерака књиге, које су биле у књижари. Наредних двадесетак дана сам прочитала све што сам могла да нађем од Ненада Величковића. Нашла сам и његов сајт, па сам још толико времена читала његове текстове. Тада сам први пут у животу написала имејл особи коју не познајем. Да би га отворио, морала сам да напишем тако да буде занимљив. Написала сам да свега овогa не би било да 22. децембра није падао снег на Руднику и да Милета Продановић није каснио да књижевно вече. И целу ту ситуацију му препричам како сам сазнала за њега, а да моје колегинице и деца из школе сада читају његове књиге. На крају сам се представила ко сам и да дубим на трепавицама не би ли убедила децу да читају добре књиге и питала га да ли би дошао у Ужице да направимо било шта друго, осим класичне књижевне вечери. За пар сати сам добила кратак одговор у коме је писало да када човек добије овакав имејл једини могући одговор је – да. Наредних скоро годину дана дописивали смо се да би заказали термин. И то прво књижевно вече је протекло сјајно, са много деце и смеха. Наставили смо да се чујемо с времена на време.

УН: Како сте дошли на идеју о фестивалу?
– Ми смо кренули у једну авантуру, немајући представу које ће то размере добити, ни како ће то изгледати у крајњој тачки. Почетна идеја јесте била Ненада Величковића и моја, али у оснивању фестивала било је укључено још људи.
– Док смо обрађивали Алексу Шантића, пустила сам филм „Мој брат Алекса“, који се завршава тако што дечак који је глумео брата Алексе Шантића прелази мост и каже да не зна да ли ће његов брат у рај или џенету. Тај филм је последња југословенска копродукција, а у рату је тај мост срушен. Причала сам са ђацима шта значи ова завршна реченица и из три одељења, којима сам приказала филм, ниједно дете није знало шта значи џенет. Рекла сам да рахметли бабо иде у џенет, а они нису знали шта то значи. Такав вокабулар мојој генерацији је био познат, али ова деца не знају. Онда смо Ненад и ја у једном кафићу у Сарајеву причали како је страшно како се језици полако одвајају. Договорили смо се да у Ужице дође са пет млађих босанских аутора и да направимо књижевно читање са идејом да деца чују и виде да с друге стране реке постоје неки пристојни људи, пишу пристојне књиге, да књижевност не мора да буде досадна, нити под принудом. Вратила сам се у Ужице и мојим колегиницама казала шта би била идеја и оне су се сложиле да је то одлично.

УН: Ко вам је помогао у организацији и како је то све протекло?
– Било је мало проблема око организације, јер није било пара, па смо отишли код тадашњег градоначелника Мирослава Мартића. Он је прихватио да помогне, али градоначелник је тада могао да одвоји нека мала средства без процедуре, али је хтео да нам помогне неким својим контактима. И сада могу да кажем да нам је општина много помогла да организујемо тај први фестивал. Дао нам је особу за контакт и то је био Марко Симић, који је у општини био задужен за младе. Марко је био диван и у свему нам је излазио у сусрет. А сусрети деце и писаца су била сјајна. Читања су била дуга и дивна. Остала је гомила дивних анегдота. Наша завршна вечера је била у тадашњем „Пистолату“ на плажи, и ту смо се договорили да ово дружење са децом направимо и следеће године. То смо до тада звали „Сусрети писаца“, а тек после три до четири године почели смо да се зовемо фестивал.

УН: Од почетка до данас учествовало је много писаца. Како досадашњи учесници, писци, коментаришу фестивал?
– На фестивалу је до сада учествовало преко 90 писаца, одржано је преко 130 часова и 90 сати читања. Једне године је била Вида Огњеновић и рекла је да смо ми друштво лудих читача, па смо себе звали ДЛЧ. Долазио је Саша Илић, један од писаца који је писао за „Јелоу кеб“. Он је ово дружење писаца и деце назвао „Ужичка књижевна република“. Имамо писце из Србије, Хрватске и Словеније. Биле су нам и две Македонке, обе говоре добро српски и сјајне су. Наша списатељска дијаспора је занимљива. Прошле године је била Иванчица Ђерић из Канаде. Посебно смо поносни на гостовање Саше Станишића, кога смо чекали четири године. Он је заиста једна од највећих немачких књижевних звезда. Његово гостовање на нашим књижевним вечерима било је једино гостовање у Србији, а у Ужице је дошао због нас на два дана. Рођен је у Вишеграду и из тог града је отишао са 14 година у Немачку. Његова књига „Како војник поправља грамофон“ покупила је све награде, од Лајпцишког сајма па надаље. Знала сам за еуфорију око те књиге. Књига је преведена на преко 30 језика. Саша има 28 година и он је дивна особа. Када је његова књига изашла у Сарајеву, отишла сам да је купим и већ на 21. страни мени је било јасно да се ради о чаробном писцу и да то треба да читају и ђаци. Садржајем је невероватна и језик је невероватан. Један немачки критичар је навео да је Саша освежио немачки језик и да су, на пример, тада Немци први пут чули поређење „глув као топ“. Стварно је требало времена да га доведем, јер, кад год сам га звала за фестивал, био је негде у свету.
– Када је долазио професор Зденко Лешић, теоретичар књижевности, из чијих књига смо учили на факултету, једна моја другарица је рекла: „Да ми је неко рекао да ћу у Ужицу слушати Зденка Лешића, не бих веровала“. Били су Дубравка Угрешић и Виктор Иванчић, два највећа књижевна имена на Балкану. И вече са Дејвидом Албахаријем је непоновљиво. Имамо доста добро архиву. Пре две године смо са Фабриком књига издали књигу, у којој је било 15 предавања са тог фестивала. После тога Фабрика књига је објавила нашу књигу „Часови читања“. Сада смо урадили један диван буклет, да би га показали на међународним сусретима.
– Препознатљиви су и наши плакати. Прве три године дизајн нам је радио наш бивши ученик, а касније смо променили лого, који је урадила уметничка група „Шкарт“. Они су нам урадили и неколико плаката. Током године стално дискутујемо шта би требало да се мења, а шта да остане, па смо последњих година препустили деци да раде.

УН: Фестивал је постао познат у региону и неколико пута похваљиван и награђиван. Реците нам нешто о томе.
– Захваљујући фестивалу, развили смо сарадњу са једном гимназијом у Нормандији. Наша деца су код деце из те гимназије била већ два пута, почетком марта ове године и пре две године. Французи су нам били гости десет дана, пред фестивал. Развила су се и два међународна пројекта, која су потпуно по овом моделу. Поред тога, јако смо поносни што нас је Министарство за омладину и спорт позивало да представимо фестивал као пример добре праксе рада са младима у Србији, када се радило на припремању Канцеларије за омладинску балканску сарадњу, што се колоквијално зове „РАЈКО“. Добили смо и награду „Јелена Шантић“ 2009. године, а пре нас ту награду је добио „Београдски фестивал игре“. Пре две године сам добила награду Витез позива, али то доживљавам као награду за све нас који учествујемо у овом фестивалу, за ђаке и професоре. Морам да нагаласим да смо прву подршку те прве године фестивала добили од „Ужичке недеље“.

УН: На који начин одабирате учеснике фестивала?
– Преко целе године пратимо шта се дешава на целој територији заједничког језика, читамо и размењујемо књиге. Немамо ми неки списак писаца, па да, као са полице вадимо књиге и одредимо кога ћемо да зовемо. На почетку смо звали писце које смо познавали, а после смо преко њих звали и друге писце. Сада је релативно лако, јер смо постали препознатљиви. Чак има једна ауторка која се хвали да смо је звали и да не може да стигне, али ми је нисмо звали. Нисмо је звали што не желимо, већ сплетом околности. Проблем је што је тешко људе наговорити негде дођу четири дана. То је у данашње доба много времена.

УН: У Србији има још неколико фестивала, сличних овом ужичком. Где је ужички фестивал у свему томе?
– Пре дванесет година, када смо почињали, били смо једини регионални фестивал. Један од озбиљнијих књижевних критичара на Балкану сматра да постоје четири велика књижевна фестивала. Међу та четири је убројио и нас. После нас настао је „Проза фест“ у Новом Саду, који је отишао на неку другу страну. Онда је настао фестивал „Крокодил“ у Београду, нешто слично нашем фестивалу. Они су пробали да направе тај фестивал по школама, али су после две године одустали, јер то не може да се направи тако што ће неко да дође у школу са стране и каже деци и запосленим да им доводи писце, а да они све то припреме. То ипак мора да се ради из школе, а не са стране. После су одустали од узраста деце из средњих школа. Иначе, тај фестивал је заиста добар.

УН: Како писац доживљава улогу предавача и како деца реагују?
– Био је проблем како да писац одржи неко предавање, када није професор. Онда смо рекли да свако може да одржи добар час, ако се добро спреми. Наравно, неки часови су бољи, неки лошији. Десило нам се на једном фестивалу
да имамо брилијантне часове, али да није била сјајна атмосфера, али много више је било књижевних вечери са феноменалном атмосфером. Сваке године ми седнемо и анализирамо. А деца су сјајна. Деца су онаква какво је време у ком живе. Када се приближи време одржавања фестивала, онда деца раде као сат. То су тимови који знају сви своје обавезе. Имали смо Зорана Ћатића са студентског ФМ радио Сарајева, који је водио медијски тим. Чак су немачка ТВ и радио објавили први видео прилог о фествиалу, који су урадила деца као омладински програм. Та деца су много научила од Ћатића. Има толико мало програма, мало средстава, али критеријуми не смеју да се спуштају. И када зовемо разне људе да раде са нашим ђацима, ми зовемо најбоље што се у том тренутку могу наћи. Деца имају истанчанији критички укус од доброг дела људи који се професионално баве, што је мени брилијантно.

УН: Колико фестивал утиче на децу у њиховом даљем опредељењу који факултет да упишу?
– Стално питају који су резултати, колико је деце уписало књижевност? Нека деца, која су ишла код нас у школу, постали су књижевни критичари или су у култури. Има доста деце која уписују књижевност и резултати су нам добри, али то није циљ. Децу која су уписала књижевност волим и поштујем их, али мене много више радују људи који се баве неким другим пословима, студирају нешто друго, али остају везани за књигу и читање.

УН: Ове године сте имали децу из Јајца. Какви су свеопшти утисци?
– Било је деце из Ријеке, Јајца и Загреба. Та деца и наша деца су остали у сјајним контактима. Ове године је било 26-оро деце константно, па су долазили Београђани, тако да је било око 32 средњошколаца који су били смештени у хостелу. Било је студената који су дошли приватно код наших студената. А деца, и наша и њихова, су дивна. Чак сам и тој некој деци гостима, мислећи да су наша, понекад говорила да иду нешто да донесу и они послушају. Ја не разликујем децу, каква је разлика између детета из Јајца и нашег детета?! И они воле да буду тако третирани.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.