Гастајбајтерски дочек

Пише проф. Биља Грујичић
Ево нас поново, драги моји у Новој години! Само смо ми стари. Да ли смо исти? Кажу да се човек никада не може два пута окупати у истој реци, тако да смо ваљда и ми мало порасли, да не кажем нешто друго. Волим ту употребу речи са ублаженим значењем, у мом послу то се зове стилска фигура. Смрзли сте се, или вас је изненадио минус? Одавно се нисмо овако заруменели. Ко од зиме, стида, збуњености? Увек сам ценила оне који знају да се постиде, па од чега год, помоћне полиције на пример. Али нећу да нам ова година почне са политиком. Рекла сам, женске теме.


Како сте провели Новогодишњу ноћ? Прскалице, руска салата, печење, торта, или то припада прошлом времену? У мом случају било је са гастајбајтерима, код мене све може, а и волим домаће, ваљда то воле и они, само из даљине. Уосталом није било великих градских дочека на „Туристу“, или „Градској кафани“, није било ни тих хотела. Били смо једино ми у новогодишњем расположењу.
Сви су били пуни приче. Сви су и долазили из далека, из неких топлих даљина. Неке сам баш пожелела, а све сам одувек волела. Знате онај осећај да неког волите и без много објашњавања. Чим објашњавате и у све то уплетете речи, нема ни алхемије, ни хемије. Дакле, много је ту било егзотике, а егзотика је увек популарна у хладним зимским вечерима, па и ако нису баш руске. У причи је све ТАМО било боље, систем образовања, уређеност, посао, услови, зарада. Истина, образовање је било скупо, али сам ја врло добро познавала и наше бесплатно. Деца су се навикла, тврдили су. “Млада је душа подобна меком воску,“ каже Доситеј, „у какав га калуп метнеш и салијеш, то од њега добијеш“.
Помислила сам на лични доживљај сопственог јединог живота.
ОВДЕ је новогодишња атмосфера била одлична, помало носталгична, да не кажем југо-носталгична. Истина, није било ледених коцки, али ни розе торта није била лоша. Пао ми је на памет Ружди, који каже да човек треба да зна шта може да остави за собом, а од чега не сме да се одвоји. Нисам била сигурна да су се они одвојили. Мислим да су одвојени, истргнути, ишчупани. Ови трпни облици глагола одговарали су свима нама. Језик је заиста свемогућ у сваком смислу. Тако је изгледала наша дијаспора, иако они за мене никад нису отишли тамо. Неке везе су заиста нераскидиве. (Не рачунајући, наравно, друштвене мреже и виртуелни свет и селфирање са купатилским плочицама у позадини.) Њима сам желела да спознам свет, желела да га мењам. Имам разумевање за оне који то и даље желе.
Поштовала сам новогодишње обичаје, имала сам на себи нешто црвено, а није била подвезица, имала сам осмех, а није био вештачки, имала сам жељу, а нисам је изговорила. Била сам сујеверна, а мислила сам да не верујем у то. Веровала сам да нам и тамо и овде може бити боље. Нисам желела да говорим кога је то Трамп од овдашњих лидера позвао на доручак, нисам хтела ни о Дану Републике Српске, навијала сам да Дорис добије лифт, и чврсто желела да те ноћи наздравим са свима вама, драги моји!
Заувек Ваша Биљана!

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.