ИНТЕРВЈУ: ВЛАТКО СТЕФАНОВСКИ

vlatko stefanovski

Сеир

Седети у студију сатима, то је губљење времена! Живац ми је танак, и морам признати да ми је живац као прва жица на гитари –

Некадашњи фронтмен познате македонске групе – Леб и сол – прослављени Влатко Стефановски, ове године обележава 40 година свог плодног уметничког рада турнејом и промоцијом новог албума под називом – Сеир. У склопу турнеје Влатко Стефановски ће 10. октобра одржати гала концерт у београдском Сава центру, а у вези организације недавно је боравио у Београду.

Од његове филмске и позоришне музике, његовог рада и сарадње са Јаном Акерманом, Стефаном Миленковићем, то је један такав дијапазон стваралачког рада и изражавања једне такве личности, која се сажима у две реци Влатко Стефановски. Имао је сарадњу са бројним уметницима на просторима Балкана, на њиховим пројектима, и којима је сам давао више него што је узимао за себе. Влатко је такав. Његове деонице, његово учешће на албумима Џибонија и других уметника су такве да представљају прави музицки цвет.

После 40 година уметничког рада, Влатко Стефановски силази у свој студио, узима гитару, и дружи се са њом цео дан. Све оно што касније чујемо на концертима, у ствари се ту развија и ствара. Свакодневно стваралачко трагање за неком новом нотом, за неком новом нијансом. Код Влатака Стефановског при сваком новом сусрету можете уочити нешто ново. Он себе стално развија и покреће ка неким новим стваралачким изразима. Обележавање 40 година рада Влатка Стефановског баш у Сава центру је велики догађај баш по томе што ће тада бити ту велики број гостију, а имена неких од њих Влатко ће до самог почетка концерта сачувати као тајну.

 

vlatko stefanovski

– Медији ме одувек прате и обележавају све моје концерте и ја им се на томе од срца захваљујем. Сава центар у Београду, већ двадесетак година, за мене је одувек неки духовни дом за оно што имам да понудим београдској публици. Ту сам ја оставио пуно живаца, пуно стресова сам доживљавао испред тих мојих важних концерата, имао сам непроспаваних ноћи у Интерконтију, у хотелу ИН, онда ту нема више спавања, ту проради живац, и док не прође све то, ви нисте завршили са том авантуром.

Током свих ових година, долазећи као млад човек, у Београд, аутобусом из Скопља, пуно тога сам измаштао. За мене је Београд некакво раскрсће, одатле се иде за Њујорк својевремено, одавде се ишло и за Загреб, Љубљану, за Будимпешту, ишло се и за Аустрију и за Немачку, и некако, увек у Београду станем, поједем нешто, попијем кафу, преспавам евентуално и продужим даље. Чудно је, и ја се чудим над овом својом цифром од 40 година рада, јер ја не волим јубилеје, јер могу бити патетични, и ја не газим претерано на ту цртицу јубилеја, и не користим лепљиве примамљиве слогане, да би придобили публику, и да славимо и 45 и 46 и 47 година,… Важно је да смо живи и здрави. Верујте да ми није идеја да патетично привучем публику на још један свој концерт.

Која вас је идеја водила кроз организацију ове турнеје ?

– Идеја ми је да представим мој нови албум који ћемо сви памтити, и у томе ће ми помоћи моји пријатељи, моји сарадници, неки нови, а са некима ћу по први пут наступити на вашој сцени, а са некима од њих ће ми бити драго да вас упознам. На моје велико задовољство, мој концерт ће бити отворен са симфоничарима. Концерт ће бити отворен са камерним гудалним оркестром словенске филхармоније. Долази ми шездесетак људи из Словеније, и то ће бити отварање unplugged тог концерта, а након тога ће уследити нови материјал, док ће трећи сегмент бити бест-оф, шетња кроз те године, и кроз те албуме, биће ту неке тачке, нумере, или песме, које смо кроз те године урадили или отпевали. Биће ми драго ако успемо да привучемо моју верну публику из Београда, и онда ћемо сви заједно имати разлога за славље. Немам намеру да не проспавам ноћ пре концерта, и спаваћу као беба, али имам намеру да након концерта дочекам јутро на неком фином месту овде, где ћу и прославити што ћемо све то овде урадити и преживети. Захвалио бих се и мојим домаћинима, који ме овде увек дочекају са великим срцем, гостопримством, захвалио бих се и вама медијима.

Олакшавајућа околност за мене је што сам већ овог лета одсвирао 22 концерта по региону, наравно, нису били сви тог карктера и тог обима, али 22 концерта, одлична рутина, и сам сам извозио 15.200 километара до овог концерта. У саваком случају, уживао сам путујући по региону, уживао сам пролазећи кроз капије као слалом возач. Киша је падала целог лета, али имао сам такву луду срећу да је киша падала или пре мог концерта, или је почињала дан након мог концерта. Сада почиње јесен, и надам се да ће кише коначно стати, и да ће нас ово јесење сунце бар мало огрејати.

Шта значи реч Сеир како албум носи назив?

– Ја сам дуго медитирао и контемплирао на ту тему. Хео сам да ухватим срж, да ухватим суштину човека негде на Балкану, не идеализујући га, нити га потцењујући. Хтео сам да нађем шта је то што њега одређује, која је то дисциплина која га одређује. Сеир је у Македонији веома јака реч, може значити да седите незаинтересовани данима, и да седите онако са благом иронијом, и са чак благим цинизмом посматрате свет око себе. У Србији – сеирити се – је тешка реч! Сеирити се туђом муком, то је тешка реч, и ја нисам назвао у том смислу свој албум. Једноставно, на Балкану, ако се сви ми дивимо дисциплинама Истока, хиндуизмом, јогом, медитацијом, ако сви ми покушавамо да пронађемо душевни мир, требало би да смиримо своје мисли у глави.

Шта је то што може Балканца успокојити? То је да гледа – сеир, да ли је пао град, да ли је нешто упропастио, да ли је поплава, да ли је, не дај боже, рат. Треба увек поштовати своју природу. Друштво нас притиска са свих страна, и друштвеним околностима, и ту је и оно што се увек од нас у животу очекује. Сви очекују да се родимо, да се запослимо, да се оженимо, да добијемо децу, да неко време идемо по одморима, и да умремо. То је у кратким цртама, а питање је – како побећи од тога? Пасивност која нам је дата. Да ли постоји пасивност коју смо заслужили? А да није лењост!!! Значи, говоримо о креативној пасивности.

Скоро сам имао концерт у Битољу. И у Битољу има једна улица која се зове Широк сокак, где пролазе фини људи, лепе жене, годинама, вековима, тим Широким сокаком. Ту има католичка црква, има синагога, има православна црква. Занимљива је динамика тог простора. Ту је конзулски град, први филм на Балкану, прва камера на Балкану. Занимљив град. И ја сам тада након свог концерта преспавао у Битољу, и након доручка у хотелу, сео сам у десет сати на терасу тог хотела, и наредна три сата сам посматрао – сеир. Попио сам прву кафу, другу кафу, трећу кафу, и пустио сам да ми мисли саме пролазе, и само сам гледао свет око себе који пролази. Не говорим о ароганцији, о надмености, само седим, гледам, и на неки начин, уживам. Да ли сам био довољно јасан? Ја гледам- сеир, и уживам. Намерно сам ставио за име свог албума једну интригантну реч. Не мора увек све бити јасно, и не говори то све увек о вама, већ говори о забави. Некада ни ми нисмо знали шта значиАмагама од Пинк Флојда. АмагамаUmmaguma – појма немам шта то значи!!! Ништа не значи, али је интригантно. Такође не знамо ни шта значи Dark side, јер никада нисмо били са те стране. Добро је да имаш назив албума који те мало драшка, и управо зато сам вам на овај начин покушао одговорити.

Ваш почасни круг по региону, какви су вам ту утисци? Шта је то што ћете посебно запамтити? Спот је много филмски, наративно и озбиљно урађен?

– То у споту нисам ја урадио, већ су то урадили људи који су снимали филм – Деца на Сунцу (Децата на Солнцето). Тако сам и добио тај спот. Не можете лако снимити спот са камером која кошта пола милиона евра. У принципу морам бити искрен, и то ми је врло напорна и непредвидљива дисциплина, где резултат на крају и није баш фасцинантан. Увек редитељ има неку своју визију о вашим песмама, и када они ограниче моју визију, онда је проблем. Ја желим да асоцирам, да људима оставим да они сами измаштају, да им ја ништа не одређујем превише са кадровима и са сценама. Филм је врло скуп спорт, измаштан од стране редитеља.

Турнеја по региону. Утисци?

– У међувремену, у оквиру турнеје имао сам и један период одмора на Брионима, био сам члан жирија филмског фестивала у Пакленици, врло фине људе сам срео, видео се са старим и новим пријатељима. Лепо сам се забавио, моја породица ме је пратила, покушао сам спојити лепо и корисно, када сам имао и неке концерте, али неке дестинације су биле стварно напорне, Скопје-Љубљана, када сам преслушао доста cd-а, онда Скопје- Балатон, када сам возио до Мађарске и назад, затим релација Осијек – Сплит, а затим сам ишао из Сплита за Љубљану. Чим стигнем, пре концерта идем на пробу, и онда се у свему томе изгубите. Ја волим да у свом животу имам –покретне слике- не желим да гледам четири зида, и нисам одабрао посао који се ради у офису. Мислим да би ми било много тешко да гледам у четири зида. Зато, иако имам свој одличан студио, избегавам га. Седети у студију сатима, то је губљење времена! Живац ми је танак, и морам признати да ми је живац као прва жица на гитари. Не могу доста времена провести у студију, јер ако имате добру идеју, ви ћете је урадити у сат времена!!! Супротно, ако немате добру идеју, џабе седите у студију, и пустате да вас оне машине зраче. Најлепше ствари настају на балконима хотела! Најлепше ствари настају када гледате у воду, у линију хоризонта ! То ослобађа људски дух и смирује ум! Наши људи умиру од ужурбаног начина живота, и ми смо узнемирени са разним електромагнетним зрачењима, јер свако од нас има у џепу мобилни и замислите, под којим смо ми електромагнетним притиском, социјално-друштвеним притиском.

Vlatko-vo-studio-

 

Ко су гости на вашем предстојећем Гала концерту у Београду?

– За сада ћу имати још двоје гостију, али их не бих сада најавио, већ бих сачекао да се још мало приближи концерт, и тек онда их најавити. Мој јубиларни концерт у Скопју био је фантастичан, и толико ми је драго да смо све то изгурали, а ово у Београду биће тотално различито. Нисам још најавио госте, јер не могу да живим у стресу, да ли ће они тог дана успети да стигну у Београд, да ли ће стићи на време, не могу да живим у стресу од туђих тајминга. Сво поштовање према свим мојим сарадницима! Обожавам их! Али не могу! Један ми је побегао тамо, други је отишао онамо, пријавили су се неки нови, који би желели да буду део београдског концерта, неке друге сам и ја звао, са некима сам још у процесу договарања, али вам могу са сигурношћу рећи да ће београдски концерт бити гала концерт!!!

После толико година и искуства, шта је то што вас и даље мотивише на рад?

– Има једна изрека – баба је дала један динар да се ухвати у коло, а сада нуди два да се пусти. Ја сам ушао у неку машину, у неку инерцију тих договарања, услуга један другоме, један ми је свирао на албуму, и сада је ред да и ја њему свирам на албуму. Не могу да му кажемне, и онда морам да уђем у студио и да му одсвирам, ту су и млади људи којима треба на почетку дати крила, и онда и њима одсвирам нешто, некоме требам због имена, некоме требам због свирања, некоме требам да ме стави на списак гостију, некоме требаш као френд, а некоме требаш као уметник. Све је то разумљиво! Не могу да изађем из тог круга, и не желим да изађем из тога, док ме још здравље служи, и ја ћу то да радим. Стварно, 40 година рада звучи застрашујуће!!! Као средњошколац сам почео да свирам професионалне концерте и да зарађујем. Када сам добио први хонорар, јте новце сам бацио у ваздух и поздравио своје родитеље, и рекао сам им – ево, овако се зарађује хонорар! Наравно, они су се насмејали, а ја сам исто онако како сам бацио те новце, тако их и сакупио. Значи, то је била нека школа славе, први хонорар, а још нисам имао добре инструменте, мучио сам се, скупљао сам новце за праву гитару. Ишао сам у Лондон 1976. године, по праву гитару, по своју прву праву гитару, а тада сам већ имао групу – Леб и сол. Леб и сол је основана 1976. године, а ја сам у јануару месецу отишао у Лондон, и купио своју прву Gibson гитару. То тада није било као данас да само уђеш и купиш Gibson, ако твоји родитељи имају бар мало пара да те часте. Тада је то било као ходочашће, три дана сам јео сендвиче, три дана сам путовао до Лондона, и када сам изашао из тог воза на Victoria Station, доживео сам културни шок, јер сам до тада само маштао о Битлсима, Стоунсима, и Gibson гитарама. Враћајући се са тог пута, десило ми се све и свашта! Да вам не причам шта ми се десило.

Ваша посвећеност ономе што радите је фасцинантна…

– Знамо шта је сендвич који се припрема за пет минута, и знамо шта је јело које се дванаест сати крчка у лонцу, а затим у рерни још три сата. Велика је разлика између slow food и fast food, велика је разлика између машинског обрађивања дрвета и ручног рада, између дубоке резбе. На срећу, у Македонији имамо дуборезе који су фасцинантни, један је у цркви Светог Спаса у Скопљу, а други је у цркви Свети Јован Приморски. То показује како су некада ти мајстори имали стрпљења, цео живот су радили да направе тај портал. Такво посвећење послу нам данас фали. Људи су нервозни, и немају времена да се баве било чим дуже од пет минута.

Како Ви сада гледате на оно време када сте сами стасавали као гитариста?

– Када сам растао као гитариста, у мом Скопљу, била је нека фама око гитариста, када вежбају, млади људи се скупе око њих, и онда неки гитариста вежба са крпом око руке да му неко случајно не би скинуо фразе. Ја сам тада излазио по снегу, по хладноћи, да вежбам, као у оном вицу о Босанцу и тесним ципелама, да бих када уђем унутра осетио олакшање код свирања. Те спартанске вежбе сам радио. Али, наравно, младост – лудост. Данас то у лудилу не бих радио, јер постоји опасност да упропастим своје руке, опасност да навучем, не дај Боже, неки артритис, и да више никад не засвирам. Никада ништа нисам крио око свог свирања, никада нисам мистификовао своје свирање, сада сам на Нишвил фестивалу радио master class, јер су домаћини желели да радим. Нема мистификације ! И то што ја свирам – ево гледајте како ја то свирам! Верујем у потпис, Верујем у индивидуалност, у лични tuch, у лични додир. Не можемо украсти ништа, ничије знање, ничију технику. Млади су данас опчињени брзинским свирањем. Они су генијални, они су бржи од мене десет пута. Свако се мора изборити за свој израз, за свој потпис. Мало више треба времена да би се разликовали од Џоa Сатријанија, од Бонамасе и од свих тих гитаристичких звезда. Треба се посветити, треба вежбати, И треба тражити свој пут. Неки га нађу одмах, некима треба годину дана, а некима чак тридесет година. Мени треба цео живот да бих пронашао свој пут. И још увек га тражим, још увек крчим, и још увек га сортирам. Колико могу. Немам намеру себе представљати ни пет минута никоме – знате, ја имам толико филмских музика, имам толико албума. То је нешто најглупље што човек може да уради, да се на тај начин представља, рекламира. Упознајте некога, размените две три речи, а немојте му говорити ко сте. Јако је глупо говорити о себи, јер ако те занима ко сам, отвори YouTube, имаш тамо неких сто педесет клипова, и гледај. Имам фанове по целом свету. Срео сам неке своје фанове из Африке, из Норвешке, имам фанове који долазе редовно на моје концерте из разних земаља. Имам фантастичне фанове који ме прате по свим концертима. Један Норвежанин је дошао у Сплит на концерт, а онда сам га водио у Љубљану, да би гледао и љубљански концерт. На сву срећу, немам их у милионским бројкама. Боље је кад имаш неког ко брине, ко воли такву музику, и кад му она нешто значи, коме та музика помаже, ако му отвара неке хоризонте. Извините ако превише филозофирамо. Не желим да паметујем, не желим да глумим филозофа никако. Ја само покушавам и самог себе да демистификујем на неки начин. Само желим да објасним мој рад самом себи. Да нађем оправдања зашто сам толико дуго у томе, зашто сам толико дубоко зглајзао у све то што радим.

У вашој музичкој каријери имали сте и доста сусрета и познанстава са великим светским гитаристима…

Имао сам сусрете са великим гитаристима, блиске сусрете са Голдсвортом, са Јаном Акерманом, са Џефом Беком, са Фризелом. Наравно, све њих сам упознао, и указао им респект. Ја се не рекламирам. Имао сам срећу да сретнем једног од највећих композитора на свету. У Интерконтију сам једног јутра имао ту привилегију да доручкујем сто до стола са Ењом Мориконеом, а захваљујући пријатељу Бошку Радојковићу, који је довео тај концерт у Београд, у Арену, и то је био концерт за дивљење. Следећег дана сам се руковао са Маестром, али ни у лудилу нисам хтео да му кажем – Знате шта, ја долазим из Македоније, имам тридесет и три албума,… То не пролази. Само shake hand, респект и пријатно!

Марко Михајловић

Comments

comments

One Response to "ИНТЕРВЈУ: ВЛАТКО СТЕФАНОВСКИ"

  1. mirjana nikic   7. октобра 2014. at 15:34

    jako interesantan intervju, pripazi samo na slaganje vremena i odnosa u recenici pri nabrajanju jer sagovornici na tio ne paze pa moras ti, pozzz

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.