И даље активна у ски спорту

- Као клубу увек нам је био циљ, поред тих такмичарских резултата, који нас презентује у јавности, да деца, када прођу кроз кампове и обуку, да од њих постану добри скијаши, безбедни скијаши, који ће сутра усмерити своју породицу на прави начин у тајне скијања, да буде што више породица које се баве овим спортом -

МАРИЈА ТРМЧИЋ БОГОЈЕВИЋ, „СКИ АРТ“ КЛУБ
Скијашки клуб „Ски арт“ постоји више од 25 година. Основан је у Ужицу, а његови оснивачи су били Зоран Трмчић, Јасмина Бајић, тада Зечевић, Александар Вукајловић и Зоран Ристановић. То је био један од првих клубова у овом региону и имао је велики број чланова. Имао је своју школу скијања, која је садржала почетну обуку и такмичарски део. Први полазници школе касније су постали такмичари, тако да је клуб временом достигао чак 45 такмичара.


Једна од такмичарки, која је постигла значајне европске и светске резултате, српска олимпијка, јесте и Марија Трмчић, ћерка власника „Ски арта“. У међувремену, она је преузела тренерски посао и обуку младих скијаша.
– У свим скијашким клубовима мали је број такмичара, јер је скијање скуп спорт. Те трошкове не могу да покрију ни клубови, ни спортски и скијашки савез, тако да највећим делом трошкове сносе сами такмичари. Ми се као клуб годинама озбиљно бавимо такмичарским делом – рекла је Марија и додала да клуб за све време свог постојања има чврст континуитет.
Приоритет клуба, као што је нагласила Марија, јесте такмичарско скијање, па у том циљу организују кампове и почетну обуку за децу, како би се направила база потенцијалних такмичара.


Тренутно имају 11 активних такмичара у цицибан и пионир категоријама, и Марија у њима види многе таленте. То су: Милица Павић, Александра Павловић, Лана Пурић, Барбара Веснић, Андријана Цицварић, Југослав Зарић, Марко Јањић, Андрија Јовашевић, Стефан Павловић, Никола Ковачевић и Петар Ковачевић.
– Наравно, неки не постану такмичари, али зато многи постани инструктори и тренери. Тако данас у клубу имамо доста тренера који су бивши такмичари и који су се некада професионално бавили скијањем. То сада раде аматерски, јер немамо могућност да буду стално запослени. Они пронесе своја искуства и знање. Из нашег клуба изашло је доста инструктора скијања, који не раде само на Златибору, већ су отишли даље, на Копаоник, а неки и у иностранство. Сви који раде са децом су лиценцирани и обучени, а има доста нових који желе да раде са нама. Пре него што почну да раде, пролазе обуку коју ми тренери спроводимо, раде под нашом контролом и правилима клуба. Зато смо у целом региону познати по квалитетном раду. Имамо и добар демонстраторски тим, који презентује технике. Као клубу увек нам је био циљ да поред тих такмичарских резултата, који нас презентује у јавности, да деца, када прођу кроз кампове и обуку, да од њих постану добри скијаши, безбедни скијаши, који ће сутра усмерити своју породицу на прави начин у тајне скијања, да буде што више породица које се баве овим спортом. Зато сугеришемо људима који управљају скијалиштима да омогуће што већем броју људи да скија и надамо се да ћемо се ускоро изборити да цене ски пасева у околини буду ниже за скијаше из Ужица, Чајетине и Нове Вароши, како би могли да изађу током викенда на скијашке стазе – рекла је наша олимпијка.
Тренинге организују по целој Србији, али и у Европи. Лети се одлази на глечере у Аустрији, Италији, Швајцарској, тамо где су најбољи услови, а током зимског периода база је ски центар „Торник“ на Златибору, а тренинзи се спроводе на Златибору, Златару и у Мокрој гори.


– Све зависи где су добри услови, где нам одговарају терени. Трудимо се да нас има свуда, тако да деца која се баве скијањем не буду фокусирана само на један центар, већ да имају ширину и да прођу што већи број стаза. Трке имамо на Копаонику и на Старој планини, у Републици Српској и Босни. Управо је један пионирски тим отишао на дечију трку у Марибор – додала је Марија.
„Ски арт“ се од класичних школа скијања разликује што се код њих дете, које први пут стане на скије, усмерава баш на технике и методе, које ће га касније брже увести у такмичарско скијање.
– То су мало ефикасније методе, по неком убрзаном систему. Систем по коме их учимо, разрадили смо ми бивши такмичари и наши тренери, и баш те цаке, за које треба доста времена да се схвате и науче, ми се трудимо да кроз неке методе презентујемо деци, како би их што пре научила. Скијање је у последње време постало веома специфично, јер се мења техника, опрема, често се мењају пропозиције из сезоне у сезону. Сваки скијаш мора да се прилагођава веома брзо. Зато смо ми ту, да им приближимо те промене што брже и што боље. Поред тога, ми смо ту да мало посаветујемо наше пријатеље, али, генерално, у клуб не може да уђе свако ко се први пут појави на стази и одмах каже – хоћу да скијам. Постоје школе скијања, оне су овлашћене за то. Наш клуб не ради ту врсту обуке. Искључиво вршимо тренинге и обуку својих чланова. Да би неко могао да приступи нашим пројектима и програмима мора да постане члан клуба и све те информације добије у бази клуба, а сви остали који хоће тек да науче да скијају, они морају да се јављају и прођу почетне обуке у центрима – објаснила је наша саговорница.


У такмичарском делу „Ски арт“ је ангажовао троје тренера и спортског психолога, који је такође скијашки тренер. Поред тога, имају тренере инструкторе, који су задужени за ниже нивое.
– Њихова улога је и најбитнија, јер је њихов посао, поред обуке деце, да их мотивишу и усмере како да уђу у такмичарско скијање и да их задрже у скијању. Некада је скијање било развијено, а ми смо имали ту несрећу да је „Торник“ био бомбардован, тако да је требало времена да се обнови и проради. Скијање је у том периоду замрло и свело се на Обудовицу, на којој више нема снега, него што га има, јер нема вештачког снега, не уређују се стазе, чак и нема табач за стазу. Буквално су деца излазила и табала својим скијама стазу, да би могла да скијају. Сада је ситуација другачија. „Торник“ је заиста сређен и има вештачко оснежавање. Поред тога, имамо и Нову Варош, која је непун сат вожње одавде. Ту смо прошле године често спроводили наше активности. То је једна мала, али веома добро уређена стаза, у самом граду. И Мокра гора је покривена вештачким снегом. Данашње скијање не може се замислити без вештачког снега. Опрема је таква, односно, скије су тако конструисане да их природни снег не може издржати. Раније је могло да се на том природном снегу до бесвести скија, а данас је довољно да један скијаш прође где је чист природни снег и да више није за скијање, јер се одмах појаве трава и камење. Наравно, причамо о висини снега до 40 цм – додала је Марија.
Марија се осврнула на такмичарске кампове. Наравно, клуб има и ветеране и рекреативце. Поред деце, чланови клуба су и њихови родитељи. То су људи који воле да их прате и по тренинзима и по тркама, који им помажу када је потребно. Међутим, пут до професионалног успешног скијаша није нимало лак.
– Такмичарско скијање је предвиђено за децу предшколског и школског узраста, као и професионално скијање, којим сам се и ја бавила, али то је нешто до чега се баш треба помучити. Ко се посвети професионалном скијању, мора да одржава форму и лети и зими. Зато се лети иде на глечере. Такмичарски камп је база где децу из нашег краја спроводимо кроз такмичарску школу скијања и одатле се углавном сваке сезоне издвоји по неки нови такмичар. Камп се спроводи у више термина, више периода, и ми смо се фокусирали да се то одрађује када деца не иду у школу. Имамо разумевања за те ствари. То је опет, с друге стране, тешко, зато што је у тим терминима велика посећеност ски центара. Што се тиче такмичарског скијања, односно деце која имају тренинге проласка кроз капије, имамо одређени део стазе где можемо обављати такве тренинге. Све те активности клуба, не само нашег, већ свих регистрованих, спроводе се тако што клубови аплицирају код Скијашког савеза, који је наш заступник за даље. Код Скијалишта Србије ми изнесемо какав је наш план и програм и према могућностима нам одобре или не одобре. У суштини, имамо подршку и Скијалишта Србије и на Торнику, и у Новој Вароши и у Мокрој гори. Приоритет нам је да наша деца буду безбедна, тако да се трудимо да изађемо раније на стазу, док нема пуно туриста, да одрадимо тренинге што квалитетније. На скијашкој стази је као у саобраћају, имате и добре и лоше скијаше. Доста су ангажовани и волонтери, а они су у ствари будући инструктори који се обучавају. Они када имамо тренинг обезбеђују стазе, групе, прате и помажу тренерима. Ту су и бројни прописи које морамо испоштовати, а то је, примера ради, број деце који може бити са једним тренером и опрема коју деца морају да носе (кациге, маркери и сл.). Деца из клуба почела су са радом за време празника, а такмичари су на стази скоро сваки дан. Добро је што је „Торник“ ту у близини и деца пре подне могу да дођу на тренинг, а поподне да оду у школу или обрнуто, што њима пуно значи. Што се тиче деце која нису активни такмичари, они долазе викендима. Имали смо камп када су били празници, а сада, опет, на распусту кренуле су припреме и сваког дана организован је одлазак на тренинг на Торник. Такмичари ће једно време бити на Торнику и ићи ће на такмичења. Од фебрура нама крећу озбиљне трке – трке алпског купа, тако да ће наши такмичари бити непрекидно по Србији, односно на Старој планини, Копаонику, Торнику, Златару – објаснила је Марија.
Она је рекла да скијашки клуб „Ски арта“ има 11 активних такмичара дечије категорије цицибан и пиоири, с тим што пионирски тим наредне године прелази у јуниоре, у озбиљнији ранг такмичења.


– Они имају 10 до 15 такмичења у току сезоне у Србији, а поред тих трка имамо и регионалне трке. Разлика је што се трке алпског купа бодују за ранг листу, која излази на крају сезоне, а трке регионалног карактера су битне јер се ту доказују и долази много деце из регије. Постоје и дечије трке, које се масовно организују широм Европе и ми се трудимо да их прођу што више. Зато и најмлађе водимо по тим тркама у Европи. Тако је прошле година наша цицибанска екипа имала своју прву међународну трку у Бугарској, где је било преко 300 такмичара из целог региона. Ту трка је организовала нама значајна организација, која се бори против глобалног загревања. За децу је то био прави доживљај и сви наши такмичари су имали добре резултате, били су међу првих петнаест. Ту се посебно истакла Милица Павић, која је освојила четврто место у својој категорији. Били смо задовољни тим резултатим. Ове године их очекује још таквих трка. То су деца узраста до петог разреда. То је за њих велико искуство – похвалила се Марија.
Скијање је индивидуални спорт, али постоје неке трке које се бодују као клупски успех и то је више ревијалног карактера. Ипак је више индивидуални спорт и посебно се сваки такмичар бодује.
– Прави показатељ клуба је успех сваког појединачног такмичара. Наш клуб још нема сениора, јер смо имали расцеп за време бомбардовања, а и због тога што је клуб имао мало тренера, а доста такмичара. Ја сам дуго година била такмичар, све до своје 24 године. Била сам доста посвећена тренинзима. Мој отац, који је био мој тренер, и ја, заједно смо скоро стално били одсутни по иностранству због припема и трка. Погодило се да је читава моја генерација из клуба, нас седам, била у репрезентацији Србије и били смо фантастичан тим. Било је мало стручних људи који ће остати, обучавати и наставити рад овде и стварати нове такмичаре. Екипа која се сад такмичи моји су први такмичари, односно деца коју сам преузела чим сам завршила своју такмичарску каријеру. Планирала сам докле желим да се бавим тим такмичарским скијањем, а да онда своје знање пренесем даље. Није ми био циљ да се такмичим до изнемоглости, па да оставим скијање и посветим се неком другом послу. Желела сам, да док још имам снаге и воље, да то наставим овде – рекла је Марија.
Међу њеним такмичарима најстарији је Стефан Павловић, који ће се од идуће године такмичити као јуниор.
– Он ће се као јуниор такмичити само на међународним тркама. У скијању, када се пређе из дечијег скијања у јуниоре, односно од друге године средње школе, трке се искључиво одржавају на међународном нивоу. То што нас разликује од других такмичара, али и спречава многе да наставе бављење овим спортом, јесте то што је потребно доста времена за путовања, а све финасирају сами родитељи. За једног такмичара сезона кошта и до 50.000 евра. То је велика сума новца, коју ретко ко може да издвоји. Стефан је на добром путу да на самом почетку направи добре резултате, тако да се надамо да ће бити препознат и од стране спонзора и града, наравно и државе, јер ће сигурно постићи запажене резултате – каже Марија.
Иначе, деца у „Ски арту“ се више уче техничким дисциплинама (слалому и велеслалому), док су брзе дисциплине (спуст и супер џи), мање заступљени, због услова.
– Цицибани возе на тркама велеслалом, мада тренирају и слалом, који им је потребан када пређу у пионире. Постоје и трке супер џија, али се те трке у Србији ретко одржавају јер не постоје адекватни терени. То је врло специфична дисциплина, где прво треба веома добро обезбедити стазу, јер се развијају велике брзине. Тренинзи су врло скупи, јер се затварају целе стазе због безбедности. Спуст је дисциплина, која не може да се спроводи код нас, јер у Србији не постоје те дужине и ширине стаза. Ми код наше деце спроводимо и део супер џија, јер се обарају неке баријере, али смо приморани да те дисциплине тренирамо искључиво у иностранству – рекла је Марија.

Како се некад скијало

– Мој отац је био гимнастичар, али је волео скијање. Међутим, у време бивше Југославије, када је у саставу била Словенија, људи са простора Србије, нису имале никакве шансе поред Словенаца да уђу у било какав битан тим. Фактички скијање у Србији и код нас у Ужицу је било рекреативног карактера. Екипа која је основала „Ски арт“ били су заљубљеници у скијање. Када чујем приче колико су некада пешачили да би скијали, јер није било лифтова и ски пасева, делује ми немогуће. Данас, ако по казни дете пошаљете да се пешке попне 50 метара, родитељи су већ у шоку. А раније су људи пешачили из Рибнице и пели се на Торник. То је данас незамисливо, врло је мали број младих који могу то да поднесу. Старије генерације биле су пуне ентузијазма, надали се неким бољим условима и драго им је што су доживели да имамо скијашки центар као што је Торник и Нова Варош. Отац је почео да се бави скијањем кроз те школе скијања. Организовали су све то, пто се каже, на мишиће. Из целе те гарнитуре, он је једини остао да се професионално бави скијањем, стекао је све сертификате међународне академије, од којих је најважнија тренерска академија у Ст. Антону у Аустрији. Створио је један добар тим такмичара, а то су Душан Рангелов, Александар Шушић, Магдалена Кецојевић, Вања Радуловић и ја, који смо стварно направили бум у јуниорској категорији и били смо чланови јуниорске репрезентације, ишли на олимпијаду младих, на светска јуниорска првенства. Од те екипе сам остала само ја – каже Марија.


Иначе, Марија каже да ју је скијању учила бака и то на Обудовици.
– Тата се бавио неким старијим такмичарима, тако да ја нисам могла да се уклопим у његов посао. Почела сам да тренирам са шест година, а са седам да се такмичим. Прошла сам све селекције, од цицибанских, кроз пионирске и јуниорске, где сам годинама била државни првак. На такмичењима на међународном нивоу била сам првакиња Балкана у слалому и велеслалому и имам преко 50 медаља на међународним тркама у целој Европи. Остваривањем олимпијске норме својом заслугом, отишла сам на олимпијске игре у Торину 2006. и у Ванкуверу 2010. године. Мој план је био да после Ванкувера напустим такмичарску каријеру. У међувремену сам имала трке на светским првенствима, Европа купу, имала сам 30 ФИС бодова, што је прилично добар резултат. Проценила сам период који би био идеалан да оставим такмичење, јер нисам хтела да напустим скијање када будем падала са формом, већ са добрим и лепим резултатима и да ми то остане у лепом сећању, али и да део те енергије сачувам за остатак живота. Данас сам мајка и видим да ће моје дете бити добар спортиста, већ је почела да скија. Нисам оптерећена резултатима, али се надам да ће ћерка бити успешна, можда у неком другом спорту или у некој другој сфери. Циљ ми је да будем подршка, не само мојој деци, већ и деци из клуба, које третирам као моје – додала је Марија на крају.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.