I Have a Dream

1.
Било је густо у USofA половином прошлог века око расних и међурасних питања, много густо; уз све људе добре воље, мешање у највећем лонцу за топљење у познатом свемиру и напретке свакојаке, до данас се та густина понекад осети.
Издашан неки густин, као да га Немац 1933. године правио, паковао у папирне кесице све са плавим куваром, белом капом и дрвеном варјачом издељаном од аутохтоног дрвета и чекићаног у присуству шумске комисије од три члана провереног порекла.
Августа 1963. године, на чувеном ненасилном Маршу на Вашингтон, за посао и слободу, Мартин Лутер Кинг је говорио о свом сну пред 250.000 људи; после нобеловца мира, певао је нобеловац књижевности Robert Zimmerman. Кроз нос, али певао је.
Све то је врло узнемирило мудро руководство USofA, на челу с Џоном Кенедијем; страховали су од насиља и бринули за имиџ те велике нације у свету.
Љута струја бораца за права црнаца, Malcolm X и Нација ислама (Црни муслимани), били су огорчено против и називали марш „фарсом за Вашингтон“.

2.
Ако око тако јасних ствари, као што су посао и право да носиш своју кожу а да ти је не избуше због боје, нема сагласја, нема ни заједничког именитеља ни садржитеља, како ћемо се договорити око наших сиротињских мука?
Јер, кажу у овом веку и миленијуму, посла има и паре висе свуд около, само ти имаш кратке руке и слаб одраз.
Јер, кажу у овом веку и миленијуму да су све боје равноправне, укључујући и спектар свих боја дуге кад се пружи од Сарића осоја ка Великој превији, и свака боја пружа једнаке шансе у новом свету.
Зашто се онда, пријатељи моји, десетине нација, грађанских држава и племенских заједница осећају издвојенима с главне забаве, из снажних новцоносних ветрова, који обавијају целу планету у све бржем кретању?
Зашто се осећају као да су уверење о држављанству и извод из матичне књиге рођених пресуда неког високог суда, без права жалбе и могућности за помиловање, све са неизбрисиви жигом утиснутим у присуству шумске комисије од три члана?
И где се може наћи та Међународна подела рада у папирној или електронској форми, да видимо шта нам је, опет, запало и решимо шта ћемо и куд ћемо.

3.
Џон Кенеди је убијен који месец после Марша; белац га је убио, бар тако кажу; њега је одмах убио мафијаш патриота и тако се отворила Пандорина кутија теорија завера.
Малколм је био на хаџилуку у Меки, упознао друге културе и кориговао своје ставове и напустио љуту струју Црних муслимана. Убио га је црнац 1965. године, кажу баш због те идеолошке ревизије и напуштања, али скоро сваки истраживач тог периода је склон значајном подизању обрве и помињању Едвара Хувера, вишевековног шефа ФБИ; и ту је закотрљана грудва белог снега да лавину завере изручи у већ слуђене умове посматрача природе и друштва.
Мартина Лутера Кинга убио је белац Џејмс Ерл Реј, ситни криминалац, који је признао убиство, па касније повукао признање, што је, уз редовно помињање имена као троделног, сигуран доказ да ништа није као што изгледа и да је истина тамо негде.
Многе идеје баптистичког свештеника из Атланте нашле су се у Акту о грађанским правима и Акту о гласачким правима.
И, црнаца више нема. Њихова станишта населили су Афроамериканци; изгледају веома слично, само су гојазнији и немају осећај за ритам.
Наравно, пријатељи моји, не ругам се Американцима пореклом из Африке, већ магијском учењу да ће промена имена и правилан избор речи решити све.

4.
Ако постоји, а да се осетити по воњу неправде и суровости који испред ње стиже, Међународна подела рада с лакоћом прелази преко нијанси кожа и коса, обичаја и верских уверења, сем ако не затребају за регрутацију и мобилизацију.
Све те особености, екипе близу касе и уделитељи добрих послова посматрају благонаклоно, препоручују савременим номадима да сврате у нашу постојебину и пробају, учествују, купе; све те особености тамо негде, у свету за којим жудимо, имају величину и значај као кад, рецимо, Абориџинка у сенци свете стене Улуру ишчепрка црва величине кажипрста и спуца га без соли.
Или као кад златна рибица прдне.
На оном Маршу, прва реч је посао, друга слобода; слободни смо да им променимо редослед, ако морамо, и упослимо ум размишљањима о нашем уделу у неправди коју живимо.
Увек је географија имала важан удео у развоју заједница, из милион разлога: путеви, клима, пољопривредне културе, правци ратних кретања…
Данас, по оном воњу неправде и суровости, који испред тајних депеша и дневних заповести стиже, рекло би се да је географија судбина.

5.
Истина је да су Афроамериканци боље третирани и више поштовани него икад пре у USofA. Има их на местима где нису ни сањали да ће бити пре маршева и дизања главе, људи с белим кукуљицама пале дрвене крстове као фолклор, успомену на старе дане у којима је ватра била најава и увод у насиље, у смрт.
И некадашњи Индијанци, именовани тако због грешке у навигацији, сада Натив Американци, мање лутају у тражењу свог пута обнове.
Има дана и географских области кад све полуди и запрети урушавањем приче о безбојности и пословима који те јуре уздуж и попреко богатог континента; има стаклених балона због којих неке групе пролазе на следећи ниво игре само да би се показало да је пролаз могућ. И јесу затвори несразмерно попуњени, незапосленост већа… Наркоманија… Криминал…
Далтонизам и немушти вид су опасна комбинација: далтонизам уједначава боје а немушти вид даје способност да препозна подобност у истоизгледајућим лицима, украшеним lumberjack брадама и фризурама фудбалеркама, телима спакованим у уске кошуље ситне коцке неприхватљиве Рорију Галахеру и занатлијама на Фендеру и Гибсону у Епохи, спрчене сакојчиће омиљене међу босанским сеоским учитељима друге половине двадесетог века и фруличасте панталоне којима само прецизан рез високо изнад чланака недостаје да би биле праве вехабијске.
Али, тамо је Сан. Ако су га Амери изгубили, ми нисмо.
Тамо где сунце залази, тамо води пут.

6.
Да би послови загарантовани поделом рада могли да се одвијају несметано, недостаје важна компонента: убедити жигосани живаљ да је сам крив, да ништа не ваља и да је за све одговоран.
Менталитет. И свест.
Да захтева од пошиљаоца депеше и воња још строгости, али правичне.
Све наше приче о успешнима Тамо и свађе са сапатницима преко ограде око својатања, нису само храна за националне романтизме: дубоко у свима нама „с ових простора“ то су докази да нисмо шкарт, већ цветови који се развијају кад се нађу у окружењу које има сунца и воде колико треба, плодну земљу и механизам који спречава коров да дивљим растом све прекрије и угуши. То је нада да и овде може бити другачије.

7.
Јер, док дођу тамо исти као ти, можда мало бољи или гори, свест и рајетински металитет негде успут нестану и, рецимо, „код нас у Њемачкој“ или „код нас у Америки“ врло брзо постану начин опхођења са бившим сродницима, школским друговима и суграђанима.
Питао сам, доста давно, угледне професоре и докторе, где се мом рођаку изгубио менталитет и променила свест, па је од слинавог и завраћеног Рибашевца, стицајем околности отпремљеног за Немачку оно кад је Тито слао све који за који минут могу да размисле и измене подигнуту десну руку у другу десну, постао најбољи радник с платом од 6.000ДЕМ у доба кад су нешколовани добијали 2.000ДЕМ; нису ми одговорили, јер су били заузети претећи ми због осталих питања и коментара.
Је ли то било испред Ђокића кафане, где се на гомили камења чекала пошта (аутобус) за Ужице? Код рушевина Зорине кафане, где су помагали оном из Трнаве да утовари све што је потерао сину у град? Док је први пут пио Станкову кокту на ужичкој аутобуској станици, оној старој? Крцкао бајато пециво „Код тровача“ на улазу у београдску железничку? Граница? Минхен?
Или кад је установио везу између норме, прековременог рада и цифре на обрачуну плате?

8.
Да се само Срби, Србијанци и грађани Србије осећају никако, дало би се објаснити минулим радом и заслугама, и црним шеширима; то учење квари осећај осујећености и безнађа и суседа с белим шеширима.
Од Вардара па до Триглава, без обзира ко је докле одмакао у транзицији и на путу ка ЕУ, исељавање се не смањује. Напротив.
Али, има мала разлика…
Кад је онај мој рођак одлазио, распричавао је шта ће купити и сазидати кад се врати: и вратио се, и зидао је.
Ови што одлазе, ћуте о томе да се, највероватније, неће више враћати. И њихови родитељи, браћа и сестре ћуте, пате, а у себи носе мисао да су им бар младо покољење избегло из остатака Кали Југе, с брдовитог Балкана и спасила се.
Географија за нас јесте судбина, пријатељи моји, сем ако се другачије не договоримо.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 960)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.