И опет бих се вратио у Ужице

- Најлепша је зграда Народног позоришта, а најружније су надоградње зграда -

АРХИТЕКТА НИКОЛА СЕКУЛИЋ, ВЛАСНИК „АРХИМИСА“
Предузеће „Архимис“ из Ужице већ 25 година гради у Ужицу и околини. Основао га је Милош Секулић, а сада га води његов син Никола Секулић. Архитектура у овој породици има традицију дужу од пола века, тачније пуне 53 године. О развоју предузећа, о настанку многих грађевина, шта је данас модерно, шта је лепо, а шта ружно, разговарали смо са Николом.
Никола Секулић је рођен у Ужицу, ту је завршио основну и средњу школу, а затим, повучен цртежима који су стално били у његовој кући, уписао и завршио архитектуру. Дивио се идеји да све почиње од једног белог папира, а завршава се вишеспратницом.
– Од малих ногу растао сам са архитектуром, јер је мој отац Милош био архитекта. Архитектура у породици датира од 1964. године, када је отац завршио факултет. Отац је радио у струци непрекидно и то прво у ГП „Златибору“, највећем грађевинском предузећу некада у околини, а затим као професор у школи. Те 1992. године, у оно најтеже време, отворио је приватну фирму и почео да ради. Ове године славимо 25 година постојања и фирма није мењала име – рекао је Никола.
Од 2004. године он преузима фирму, одмах по завршетку факултета и већ 13 година ради као дипломирани инжењер архитектуре.
– Полако се развијамо и сада имамо четири запослена и требало би још двоје да запослимо, јер имамо посла. Ту раде архитекте, дизајнери ентеријера, а радимо и техничке ствари за легализација у вези са грађевинским и употребним дозволама, а основна делатност је пројектовање објеката високоградње. Не радимо извођење радова, али пратимо извођења и вршимо надзоре – објаснио је млади архитекта.


Некада је фирма почивала само на оцу, који је имао своје сараднике, али сада се све променило и лењире и рапидографе је заменио компјутер, који је постао основно средство.
– У прве две године факултета искључиво смо радили ручне цртеже лењиром, рапидографом и паусом, мада је већ тада почео и рад на компјутерима. Тек на трећој години су нам дозволили да их користимо. Сећам се да сам у првој години направио 3D модел зграде, који је у то време био супер. Професор је то погледао и рекао да сам лепо урадио, али нећемо га гледати, јер друге колеге то не раде. Сада када погледам, било је потпуно исправно што су нас учили да цртамо руком. Архитектура има доста везе са уметношћу и битно је да човек има осећај за цртеж, за простор, за перспективу, за све што има везе са поимањем спољашњег и унутрашњег простора. Сада нове генерације раде само на компјутеру, где се губи драж тих старих лепих цртежа. Та графика нас је приближавала некој уметничкој црти. И сада смо уметници, али су ти цртежи изгубили лепоту посматрања. С друге стране, компјутер је донео убрзање посла. Инвеститор добија 3D модел у првој основној идеји, без неког мог великог ангажовања и могу све то да сагледају просторно, и унутрашњост и спољашњост, тако да данашње време не бих могао да замислим без компјутера – каже Никола.
Никола је један од ретких младих и добрих стручњака који су се вратили у Ужице. Имао је добро понуду да остане у Београду, али се ипак вратио да настави очевим стазама.
– И поново бих се вратио. На факултету сам годину дана као студент био демонстратор и понуђено ми је место асистента на катедри за визуелне комуникације. После три дана јавио сам им да ћу се вратити у у породичну фирму, која је већ увелико радила на добрим основама. Свакако, нисам се покајао и кренуо сам на породичним темељима да наставим посао. Надам се да ће некo и од треће генерације наставити посао, имам троје деце. Нећу им сугерисати, нису ни мени сугерисали. То је леп и занимљив позив, јер гледате да један објекат настаје од белог папира. Увек сам се дивио оцу када смо ишли у шетњу још као мали, а он ми показује „оно је мој објекат“, „оно је мој објекат“ и каже ми да му ти објекти дођу као деца. Гледао је њихово одрастање. То ми је било занимљиво и креативно, производи се нешто и прави, а то је нешто лепо и занимљиво, одгајаш га од почетка до краја – рекао је наш саговорник и додао да му је највише драго када су инвеститори задовољни, када их препоручују и враћају се поново да раде са њима. Управо, за једног инвеститора раде пету зграду.
Никола каже да сада на неки начин архитектуру диктирају нови материјали, који долазе на тржиште.


– Имамо трендове, који мање-више утичу на архитектуру. Имамо дивне архитектонске зграде које су рађене пре 50 или 60 година и за које се не може приметити ком веку припадају, да не кажем којој деценији. Онe су тада билe модернe и сада су модернe, јер права архитектура је модерна кроз целу историју. Она није само за тај моменат била лепа, него је лепа и даље. Ту се огледа оно право архитектонско дело, када му се дивите и после толико година, као на пример, када одете у градове који имају старе архитектонске објекте. То јесте квалитет. Е, сада ти нови материјали утичу на визуелну промену. Материјали диктирају трендове и они се први виде на објекту. Али, архитектура се окреће у круг, као и мода. Свако време изискује своје потребе и објекте. Функција се промени, као и многе зграде које су првобитно пројектоване као стамбене куће познатих архитеката, а данас су постали музеји. И даље је то исти објекат, али је он током свог времена достигао одређену популарност и онда је то промењено, јер људи долазе као ходочасници који гледају те пројекте, а то онда држава откупи и постане музеј. Најлепше зграде су и грађени пре стотинак година и њих студенти данас изучавају и радо их гледају.
– Међутим, тренд стакла је свакако оно што је постало доминантно у данашње време, зато што стакло омогућује везу између унутрашњег и спољашњег простора. Негде где желите да увучете спољашњи простор унутра, да се има леп поглед, онда се користи стакло. Савремени материјали су омогућили да те стаклене површине буду велике. Иначе, стакла су данас таква да су захвална, изолациона су и квалитетна. И то је разлог што се задњих деценија масовно користи и све више ће се користити, јер развој стакла иде ка томе да сада имате и стаклене степенице, подове, фасаде и све се више примењује у разним сферама. Ипак, инвеститори у данашње време, бар код нас у Србији, ограничени су платежном моћи купца. Купци су углавном мале платежне моћи, па самим тим и зграде губе одређене квалитете, иду у њих материјали средње класе – каже Никола и додаје да наши архитекте не заостају за светским архитектама и људи са дипломама нашег факултета су признати у иностранству. Закључио је да знање постоји, а да је примена ограничена у складу са могућностима.
Архитекте своју креативност и знање најбоље могу да искажу у пројектовању објеката културе или тргова, као у Ужицу шездесетих. Народно позориште је, каже Никола, и данас перфектно дело.
На питање који би свој објекат изузео од других и због чега, Никола каже да му је аеродромска зграда на Пониквама посебно драга, а с друге стране и да му је јако жао због те зграде.
– То је зграда која ми је била драга, зато што је пројекат урађен за 15 дана. У њеном извођењу и пројектовању учествовало је око 60 људи. Сви смо морали да брзо коодринирамо, да би никао објекат на једном срушеном капуниру. У бомбардовању 1999. године била му је пробијена таваница. Морали смо да радимо заштиту тог постојећег бетонског капунира и проширење објекта. А то је опет аеродромска зграда, која носи одређену тежину. Немамо много прилика да то радимо. То су врло сложени пројекти, јер у њему има доста сложених подпројеката, који су морали да се одраде. На пример, заштиту од пожара. И све то треба имплементирати у једну целину. Све смо то успели да урадимо и да изградимо објекат за месец и по дана. То је пример како то може да се уради брзо. С друге стране то је објекат који се може видети само на сликама. Иако га видите овако физички, он ипак није у функцији. И због тога ми је жао. Драг ми је са становништва пројектовања, јер су услови били тешки због кратких рокова, а притисак велики. Када смо завршили, одахнули смо.
Поред зграде на Пониквама, Никола је пројектовао базен, проширење капацитета и спортску халу за „Голију“ на Златибору. Похвалио је сарадњу са установом дечије одмаралиште „Златибор“, јер већ неколико година уназад се шире и имају развојне идеје.
– То је мени лично други базен који радим, а фирми четврти. Мој отац је радио олимпијски базен у Косјерићу. Ја сам радио и базен у спа центру „Ива“ у Чајетини. Ту је било прво предвиђена дискотека са свим стубовима. Међутим, инвеститор се преоријентисао на спа центар са базеном. Тај базен је рађен тако што је дно базена ниже од темеља зграде. Морали смо да идемо испод темеља и наишла смо на стену коју нисмо смели да минирамо, јер је горе била усељена зграда са пет спратова. И зато базен прати облик стене. Сваки објекат има своју причу – рекао је Никола и додао да сада ради на проширењу спортске хале у Чајетини, што је теже него да ради од почетка целу халу, јер, како каже, тешко је исправити замисао и облик тог дела, а истовремено показати поштовање према аутору тог дела.
Понекад се чује да долази до размимоилажења мишљења између архитекте и извођача радова. То нам је потврдио и наш саговорник.
– Архитектура је стварање нечега што би требало да буде лепо. Одређене промене углавном раде људи који нису архитекте, углавном извођачи, али они треба да питају аутора за те промене. Углавном све грешке које се догоде на згради су оне које настану пропустом, где се нису сихронизовали архитекта и извођач. То би било као када би музичари узели CD и додали неке друге ноте и кажу то је то. Као аутор неког дела он треба да носи одговорност за комплетан визуелни и функционални утисак. Када нешто не ваља, сви ће гледати аутора архитекту. Зато, ако извођач сматра да требају неке промене, онда је у обавези да пита аутора. Међутим, често долази да се преправе те основне идеје, некада оправдано, некад неоправдано. У настанку неког пројекта укључују се многи људи. Тако на пример, за градњу хале, морају се укључити и спортски стручњаци и људи који ће користити ту халу, да би се уочиле појединости које недостају или које су вишак, а истовремено се мора водити рачуна о законским прописима. Увек може да се све договори. Код кућа је другачије. Инвеститор дође са идејом какву би кућу желео и ми разговарамо са сваким чланом породице. Ми обликујемо у целину како смо то схватили, па опет чланови породице дођу да погледају тај неки наш почетни 3D модел и тако исправимо неке појединости, и када инвеститор да сагласност, онда је пројекат готов. Код пројектовања зграда инвеститор то гледа шире, јер се праве за широке народне масе. Без обзира ко је нвеститор и шта се пројектује, ми свакоме максимално посвећујемо пажњу. Не треба радити брзо, јер ситне грешке могу и да се виде и након 30 година.


На питање шта мисли о паметним зградама и да ли је имао такав неки пројекат, Никола каже да полако и код нас долази тај тренд паметних зграда, али да је и то везано за новац.
– На тржишту имају да се набаве аутоматизовани системи, попут кровних прозора, на којима имају сензори када киша пада и одмах се сами затварају или где се расвета прилагођава спољашности и расвета мења своју боју и интезитет, имају системи да се ролетне у одређене време саме спусте и да се све може контролисати мобилним телефоном. То је корисна ствар за уштеду енергије. У Ужицу можда немају комплетне куће у које су потпуно уграђени ови системи, али има кућа које имају неке од тих делова система. Ми смо радили неке објекте, са тим што се може назвати паметним системима, односно објекте који имају одређену контролу расвете.
Што се тиче легализације, наш саговорник каже да je у последње време све мања изградња нелегалних објеката. Нагласио је да легализација нема везе са архитектуром, али да мора једном да се заврши са том нелегалном градњом. У“Архимесу“ раде пројекте на основу затеченог стања, али да је инвеститор одговоран за стабилност објекта. Поред тог пројекта, потребно је да и геометар заврше свој део посла, да би легализација била коначна.
Никола је и у Комисији за планове града. Он каже да су, када је град у питању, пропусти прављени годинама, јер се није поштовала струка.
– У урбанистичком смислу Ужице има доста мањкавости за које смо одговорни сви ми, почевши од грађана који су градили како не треба, па до разних структура, које нису радиле свој посао. Ипак, има и одређених помака. Последњих тридесет година није се радило како треба. Неке грешке морају да се исправе, због будућности наше деце, да би она живела у граду који може да функционише. Мени се свиђа идеја сређивања корита Ђетиња и измештање одређених садражаја у околини Ужица, као и изградња спортског центра у Турици. Измештање би могло да се прошири на Забучје, које има лепу надморску висину и осунчану локацију. Бела земља је такође одлично осунчана, где би могао да се проширује стамбени део. Сада се ради на плану дечијег вртића. Углавном градско ткиво у центру је већ изграђено и дефинисано – рекао је Никола.
За њега је најлепши објекат у граду зграда Народног позоришта, која иако има видљиве знаке старења, представља архитектонско дело које је било модерно и остало такво. Најружнији су му објекти који су надограђивана.
Питали смо које дело његов отац Милош посебно издваја у својој каријери.
– То су Краљеви конаци на Златибору. То је пример каква би градња требало да буде у једном планинском центру, раширене површине, ниске кућице, растиње више од објеката. То је пример архитектуре која је поштовала поднебље, то је једна модерна варијанта старовлашке архитектуре.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.