И вук сит и овце на броју

- Ако ви тако продужите и даље - виче начелник оштро, љутито - онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету -

baron minhauzen

ИЗГЛЕДА БЛЕСАВО, АЛ‘ ВУЧИЋ СВИМА ОДГОВАРА
Пишем, са прекидима, равно 30 година. Кад се само сетим, шта смо све претурили преко главе за те три деценије… Мука човека да ухвати…
Догађаји су ређали невероватним темпом, зато сам често био принуђен да пишем с брда с дола, јер је то био једини начин да обухватим све што се дешавало између два броја Ужичке недеље.
А данас? Мртво море. Осим непрестаних конференција за штампу, на којима, борећи се против свих свих зала овог света, Вучић, свакога дана, изнова, све редом побеђује, практично се ништа не дешава. (О том злом маркетингу, којем су прибегле и локалне велможе, већ сам писао у коментару „Маркетинг“, који можете прочитати на нашем сајту www.узицканедеља.рс.) Искрен да будем, већ ме дуже тишти то што ни себи нисам успевао да објасним како је могуће, да се у оваквој, темељно разваљеној земљи, свашта, а опет ништа не дешава….
И, ево, понудићу, чини ми се, једини сувисли одговор, ма колико он необично изгледао. Ту и долазимо до почетне премисе овог коментара – и вук сит и овце на броју. Чини ми се, да поновим, ма колико то изгледало немогуће, власт оличена у Вучићу, па и ретко видљивом Николићу, задовољава све, чак и, наизглед, супростављене стране. Ако мало озбиљније погледамо, актуелни режим масовно подржавају мање образовани грађани, и они, што би се рекло, са тањим педигреом, а то је, барем 65 посто становништва. И не само да та групација подржава, она је и активни чинилац ове власти, већина функционера СНС-а, широм Србије, управо припадају том слоју становништва. Што би се рекло, ово је њихових пет минута или пет година, свеједно. Ту групацију много не занимају финесе, стратегије, дугорочни планови, за њих је живот оно што данас може да се зграби, појде и попије, а, бога ми, и за појас задене, и таква животна филозофија је, лако се може приметити, свуда око нас, она је ултимативни мејнстрим. Медији су таквим садржајем стопроцентно затрпани, зарад зараде и опстанка на тржишту, они се свом снагом труде да ту клијентелу максимално задовоље и подиђу јој. Пинк, Гранд, жута штампа и жути сајтови, све то има само један циљ, задовољити конзументе и зарада неће изостати. Да ли то треба осуђивати? Мислим да не, тачније, критика нема ефекта, али не бих сад о томе, и о медијима сам већ хиљаду пута писао, па да се не понављам. Тих 65 процената становништва, оно су, што им се каже. Прецизније, оно што Вођа каже, његова се не пориче. Упркос томе, и Вођа се труди, води рачуна, баш као и медији, да усрећи своје правоверно гласачко тело, па на тим бесомучним конференцијама за штампу, углавном прича оно што они воле да чују. Понекад је то и у супротности са оним што је причао пре месец дана, али, његовима много не смета, ипак је та симбиоза нераскидива, тачније, она је интуитивна, такорећи исконска, па се речима никако и не може упропастити.
Шта је са остатком, том преосталом трећином? Она је, углавном, подељена у две групе. Једну чине они који себе сматрају десничарима, тврди љубитељи нације, Путина, антиглобалисти, и да не набрајам, зна се већ шта је њихова свакодневна мантра, а другу групу чине они који себе сматрају левичарима, неки су глобалисти, неки антиглобалисти, али је то више факултативна ствар, њихов ултимативни животни став је исконска жудња за социјализмом. Није то више онај књишки социјализам, власт радничке класе, они себе сврставају, баш као и умишљени десничари, далеко изнад радничке класе, пре би се рекло, њиховим термином – у авангарду. И десничаре и левичаре једино занима државна служба, на државним јаслама су већ деценијама, како они, тако и њихова деца.
Toni StankovićИ сад долазимо до суштине – десничарима се никако не свиђа Вучићева проевропска реторика, али, прећутно су свесни, ипак је он, уз све мане, њихов човек, јер, другог избора и немају, да није он на власти, био би неко од лажних левичара, а то никако не би могли да преживе. Свакако, они би били најсрећнији да неки њихов правоверни буде уместо Вучића на власти, али су и сами свесни да такав никада не може освојити више од 6-7 процената гласова, па, осим што кевћу из прикрајка, неких посебних примедби и немају. Са друге стране, ови самопроглашени левичари, не могу Вучића ни да смисле и сва, јавна, а суштински лажна, критика долази са њихове стране, али, једно су приче, а друго је оно од чега се живи, и они прећутно знају да им Вучић није дирнуо у оно што им је свето – државну плату, па, ни они, иако бучнији, немају неки посебан разлог за нервирање. Наравно, води Вучић рачуна и о њима, иако их нема много, он добро зна да му једино од њих прети опасност, па води рачуна, да их, потезима које вуче, претерано не угрози.
Елем, како су све социјалне групе у друштву практично задовољене, може се слободно рећи да је консензус постигнут и да ће потрајати неко време. До када? Док је јефтиних кредита. Жабокречина се све више шири и како промена (реформи) нема, осим у виртуелном свету, на конференцијама за штампу, шириће се и даље. Наравно, наставиће се и ово лудачко весеље по медијима, тако да ће, наизглед, све бити изванредно, иако се стандард, за дуго времена неће поправити, осим његовима и онима на државним јаслама, који ће пореским механизмом, и тај мали део новоствореног колача прелити у сопствене џепове.
Дакле, свиђало се то некоме или не, Вучић је успео, наизглед, немогуће – иако није велики број оних који су на добитку, већина није на губитку или им се он чини много мањи, него што би могао да буде, па је овај приземни статус кво најмање лош за све.
На крају, остаје, како то увек бива, шачица незадовољника, која би волела да се нешто у држави ради и мења, али, таквих је толико мало, да никога не занимају, па су и они сами, једноставно – дигли руке. Нажалост, како од друштва, тако и од себе и сопственог живота… Са тим, вечно незадовољним, зна се како се поступало у ОНА времена, али је данас то непотребно, довољно их је држати подаље од медија и потпуно маргинализовати, што, се континуирано и успешно ради.
И за крај, ево одломка из приповетке „Мртво море“, коју је написао Радоје Домановић, пре скоро сто година.

Ко зна да л’ ће икада доћи време да се остваре наше жеље и приведе у дело овај наш идеални политички програм:
Чл. 1.
Нико не ради ништа.
Чл. 2.
Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5.000 динара.
Чл. 3.
После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина може и Српкиња) има права на пуну пензију.
Чл. 4.
Пензија има периодске повишице од 1.000 динара годишње.
Чл. 5.
Мора се донети одлука Народне скупштине (а ту ће се по изузетку, из патриотских побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а ако се укаже дефицит у буџету државном, онда и три, па, разуме се, по потреби и више пута, како то већ финансијски одбор за сходно нађе.
Чл. 6.
Стока, свака могућа, без разлике пола и узраста, напредује, такође по законском наређењу, то јест по одобрењу оба дома, веома добро и множи се врло брзо.
Чл. 7.
Стока не може ни у ком случају примати плату из државне касе, изузимајући ванредне државне потребе.
Чл. 8.
Казни се сваки који мисли о државним пословима.
Чл. 9.
Ни о чему се, напослетку, не сме мислити, без нарочитог допуштења полицијског, јер мишљење нарушава срећу.
Чл. 10.
На првом месту, полиција не сме апсолутно ништа мислити.
Чл. 13.
Деца се не рађају. Ако их однекуд буде, да се одгајају и васпитавају нарочитим машинама. Ако отаџбини треба што више грађана, подићи ће се фабрика деце.
Чл. 14.
Порез не плаћа нико.
– Шта то значи? Нико живи неће у опозицију! То се даље не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.
– То је диван и образован народ! – помислим у себи, и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.
– Ако ви тако продужите и даље – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету: За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд’. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.

…Зар је овде икада било другачије?

Тони Станковић

П.С. Приповетка Мртво море је генијална, али, због ограниченог новинског простора, нисмо је целу могли објавити, али је обавезно потражите на интернету. Вреди.

П.С.С  У међувремену, поставили смо приповетку на наш сајт. Можете је прочитати овде.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.