Играјмо за рају, занемари тактику

УЖИЧКЕ СПОРТСКЕ ЛЕГЕНДЕ: АЛЕКСАНДАР АЦО ПАВЛОВИЋ
Старије генерације кошаркаша и сви љубитељи овог спорта сећају се Аца Павловића по изузетном таленту. Овај Чајетинац играо је у тиму „Првог партизана“ дуго година и низао кошеве до своје 45 године живота. Сада је још увек активан као ветеран.
– Касно сам почео да тренирам кошарку, са неких 17 и по година. У марту 1977. године сам дошао у „Први партизан“. Пре тога сам играо баскет и фудбал на школским игралиштима. Тада није било школа кошарке, па смо време проводили на игралиштима – сећа се Аца Павловић.
Први тренер му је био професор Момо Остојић, професор Техничке школе, а потом Бато Лојаница.
– Када сам почео да тренирам кошарку у „Првом партизану“, тренер ми је рекао да му је на мене указао Бато. Тада му је рекао да је „дошао један клинац из Чајетине и да може да игра у првом тиму”. И после три месеца сам прешао у први тим – препричава Ацо догађај од пре скоро четири деценије.
Наредне године, 1978, Павловић је заиграо у „Борцу“ из Чачка.
– То је била Прва лига, а тренер је био професор Аца Вуковић. Он је најбољи тренер свих времена. Због неког спора између „Борца“ и „Првог партизана“ нисам одмах добио исписницу, па сам годину дана седео у Чачку и тренирао, а играо за „Први партизан“. После сам једну сезону одиграо за „Борац“. Ту су били врхунски услови, нешто невероватно. На сва путовања у Љубљану, Сплит и друге велике градове, путовали смо авионом. То је професор довео до перфекције. Играо сам годину и по дана и становао са Гораном Грбовићем, репрезентативцем, а касније је играо у „Партизану”. Искрен да будем, тада нисам имао неку завидну минутажу, а после друге године, испали смо из лиге. Вратио сам се у Ужице и имао сам 20 и по година. Онда сам се запослио. Од тада играм и радим – рекао је Павловић.
То је било време када се кошарка играла из љубави или, како каже Ацо Павловић, за рају.
– То је било дивно време. Није кошарка била популарна, пре бих рекао да је то био спорт у зачетку. Када смо играли утакмице у Ужицу, долазило је максимално до сто људи, углавном фамилија играча и наше колеге спортисти. Навешћу само један пример о томе колико говори о кошарци из тог доба: када се 25 фудбалера из “Слободе” хранило у “Паласу” и њима млекарица носила млеко, нама су родитељи куповали патике. Кошарка се полако кретала и развијала. Пре нас је била једна генерација сјаних играча, у којој су били Шехрија, Мишо Суботић, Бобан Илић, Јанковић, Мићко Урошевић, Пике. После њих је био један празан простор, а онда смо се појавили ми, мада нисмо сви били исто годиште. Ја сам 1959. годиште, мој кум Оливер Марић 1960, Бимбо Богићевић 1958, Цвијовић 1957. После се Мићко вратио из Чачка, а, након те моје генерације, стасали су Славенко Мaрић, Пери Арнаутовић, Жарко Васиљевић, који су имали 19 или 20 година. Тако се у моје време полако градила кошарка у Ужицу. Ишли смо ранг по ранг. Прво смо ушли у неку другу лигу, па смо онда оборили рекорд ОКК „Београда“ и „Цибоне“. Играли смо 20 утакмица у савезном рангу без пораза, па смо изгубили 21, баш против ОКК “Београд” и онда полако падали. Ушли смо у Другу лигу – сећа се наш саговорник лепих дана кошарке.
Како су расли успеси тима, тако се повећавао број публике.
– Нисмо много очекивали од публике, па смо ја и мој дивни пријатељ, сада покојни, Зоран Цвијовић, рекли да једном буде пуна хала, па онда и да напустимо кошарку. И једном, када смо улазили у Другу лигу 1983. године, хала је била пуна к‘о око. Нас двојица смо пошли назад, а тадашњи тренер Бобан Јанковић Блек пита нас где смо пошли и нареди да се вратимо, да играмо. Стасавала је та кошарка…
Према речима нашег саговорника, највећи проблем је био што у то време нису имали клуб, већ су играли као тим.
– А када тим иде испред клуба то не ваља. Скоро негде су направили просторије клуба, а ми нисмо имали ни канцеларију, игралиште, бифе, као што су имали у Чачку, Ваљеву… Вежбали смо у хали, мада су то били тренинзи у 10 увече, јер нисмо имали неки статус, све док нисмо дошли у Прву савезну лигу 1987/88. После смо испали, па смо опет ушли 1991/92. године, али се Словенија тада отцепила, па и Хрватска. Изборили смо се за КУП “Радивоја Кораћа”, али су биле санкције. Почела је стагнција. Након тога, играо само још годину – две у Ужицу, а онда сам играо у Ариљу, Бајиној Башти и Чајетини – казао је Ацо.
За све то време Ацо је радио у предузећу.
– Сматрам да сам тада погодио што сам све време радио. У то време, у професионалној кошарци нису могле да се узму велике паре. Сада када погледам, има доста мојих другова који немају ни стажа, ни посла, ни пара, а ја имам 35 година стажа. У то време играо сам са Жељком Обрадовићем, Даниловићем и они нису могли да верују да радим и да играм кошарку. Многи су ми тада говорили да, као, имам привилегије у предузећу. Свакако да то нисам могао да имам у тадашњем „Првом партизану”. Устајао сам у 5 сати, јер се радило од 6, па сам радио до 9. У 9 и 15 сам излазио на тренинг од 10 до пола 12, па се враћао на посао, па радио до два и увече опет на други тренинг. Нисам хтео да напуштам посао. А и моји родитељи су ме стално саветовали да чувам посао. Било је доста примера када су људи напуштали посао због спорта, а данас их нема нигде – рекао је Павловић.
Сећајући се тих лепих времена, Ацо каже да се потпуно разликују од данашњих.
– Лепше је било у наше време. Сви смо се дружили. Сви смо се из тог периода окумили, ишли смо после тренинга на пиће. Дружили смо се са рукометашима и рукометашицама, фудбалерима, сви смо били као породица. Били су то незаборавни одласци на МОСИ игре. То је била лепота. Сви смо навијали једни за друге. Ракац је стално носио хармонику, па смо стално певали и играли. Делили смо задње паре и јели. Нисмо имали мобилне, компјутере, нисмо имали бицикле, био је један бицикл, па сви га возе, имали смо лопту, па по цео дан напољу. Ми смо некада говорили: “Играјмо за рају, занемари тактику“. Данас тако седим са тим мојим другарима и сећамо се тих дивних времена. А данашњи клинци носе мобилне телефоне, омладина седи у кладионицима, ретко ко на терен – описао је Ацо време када је био млад.
До пре две године пуних десет година Ацо је водио школу кошарку „Ролинг“.
– Видео сам да је то бесмислено. Основао сам школу кошарке са најбољим намерама, да ту децу научим, а не због новца. Имао сам свој посао, за разлику од многих других. Видео сам да су људи од тога направили бизнис и онда сам дигао руке, нисам могао да нађем себе. Долазила су деца која не знају да трче. То је страшно. А има деце и сви хоће да буду Ђоковић, и сви мисле како да зараде паре, а нико стварно да игра из љубави. И њихови родитељи виде Ђоковића у њима. Сви заборављају да је један Ђоковић и ко зна када ће се поново родити такав. Радио сам са децом три пута седмично, по сат времена. И они мисле ако заврше тих сат времена да је довољно. Дођу кући и онда за компјутер. Не може да се развија спортиста, ако само 12 сати месечно проведе са лоптом. Мора да се игра и ван тренинга, на игралиштима. Зашто нема неког младог талентованог кошаркаша сада код нас, а толико школа кошарке у граду, у којима тренира око 500 деце? А ми доводимо децу јуниоре. Зашто немамо из наших база деце, него плаћамо и стан и храну и све остало? То је питање за све нас који се бавимо кошарком. Једино ми се као одговор намеће да у клубове неће да укључе праве људе. На пример, ја имам највише одиграних утакмица, био сам најбољи стрелац у мом времену, а нико ме већ годинама из мог клуба није позвао ни на скупштину клуба. Због чега Скупштина клуба не зовне Славенка Марића, Шехрију, Урошевића, мене? Све је то некако изврнуто. На пример, када је умро Крчевинац, нико из клуба да донесе цвеће или да одржи говор. То би требало да уради прави клуб – критично ће Павловић.
Он је додао да је ово подневље идеално за таленте, било да су кошаркаши, фудбалери, рукометаши или одбојкаши. Међутим, како каже, нема никаквог реда, ниту Град има неке паре за те таленте. То би питање требало да се реши, а ни то није тешко.
– Ако неки клуб из Ужица, на пример ужичка „Слобода“ прода неког играча, па тај оде баш далеко у много, много бољи клуб, један део пара од тих трансфера осим „Слободе“ требао да оде и граду, који на неки начин финансира „Слободу“. Е, те паре би требало да иду за младе таленте или за изградњу терена. Али, тога нема – додао је Ацо.
Ацо је кошарку као играч напустио у 45. години, али је и даље остао активан. Једном годишње у Чајетини организује лигу ветерана и окупља све своје пријатеље и још много познатих личности из света кошарке.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments