Има ли кога?

- Можда звучи архаично, али ја и даље чврсто верујем у ону једноставну, али исконску реч – слобода - Конформизам је ову земљу потпуно уништио, како у виртуелном, тако и у реалном свету -

Toni StankovićПУТИН И МАЈЧИЦА РУСИЈА
Време у коме живимо, сасвим сигурно ће изазвати трајне дегеративне поремећаје, како у колективној, тако и у свести свих нас понаособ. Добро, можда не баш код свих, али, код 98 посто, сигурно. Зашто? Толико смо затрпани бесмисленим информацијама, да смо се сви, такорећи, претворили у канте за разни отпад. Глупост, незнање, необразованост, идиотлуци, тривијалности, примитивизам…., све је то мултиплицрано на интернету, тако да само они који су се класично образовали, могу, колико-толико, да одвоје битно од небитног, лаж од истине, глупост од тачне информације. Осталима, сасвим сигурно, нема спаса.
И, у гомили тог ђубрета, потпуно је неопажено прошла вест о резултатима прошлогодишње студије о младима од 15 до 29 година. Ево само пар, мени бар, застрашујућих података – 62 посто младих сматра да се ствари у Србији не могу мењати изборима, а, још горе, чак две трећине младих не верује у демократију и залаже се за аутократију и чврсту руку. Страшно! Демократија, власт народа, оно чему се тежило хиљадама година, још од древне Атине, овде се, из различитих разлога, одбацује као сувишна и непотребна будалаштина… Не желим да улазим у анализу ових података, али, управо они, лако објашњавају зашто последњих година толико велики број људи у Србији обожава Путина и гнуша се Запада.
А, како је то било када је моја генерација била у пубертету, када смо упознавала свет око себе и формирали своје личности, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих? Тада је Југославија била социјалистичка земља, али далеко слободнија од осталих земаља тзв. комунистичког лагера, Совјетског Савеза, на првом месту. Гледали смо филмове и читали књиге о побуни у Америци против рата у Вијетнаму, о афери Вотергејт, Голом отоку, многи од нас су имали прилику да путују по тим социјалистичким земљама и виде сву беду, сиротињу и патњу, које са собом носи сваки облик деспотије, аутократије, било она социјалистичка, монархистичка или нека трећа. И све је то, већину тадашње омладине, васпитало, да све што ваља, демократија и грађанска права, долази са Запада, а све назадно и апсолутистичко, стиже из социјалистичке Москве. Групице заљубљеника у Совјетски Савез, ми, прозападно оријентисани, често смо са подсмехом и потцењивањем посматрали, називајући их бољшевицима и русофилима.
А онда је срушен Берлински зид (већина данашње омладине и не зна шта он симболише), и тада су ствари полако почеле да се мењају. Појавили су се, између осталих, Лех Валенса и Солидарност, па је временом, уз велике успоне и падове, Пољска, некада најсиромашнија, постала једна од најјачих земаља у развоју у Европи. И, док су се бивше социјалистичке европске земље трансформисале и кренуле ка тржишној економији и демократији, Југославија је упала у националистички вртлог, започели су ратови и распад земље и такво стање се, мање-више, задржало и до данас. Ова анкета управо то и показује.
С обзиром да Путин, захваљујући огромном рудном богатству Русије, влада чврстом руком и мало хаје за демократију, а да се на Западу, захваљујући конкуренцији са Далеког Истока, све горе живи, и све је веће незадовољство, површно гледано, а већина данас само тако и гледа, стиче се утисак да је чврста рука право решење. Или чврста рука или чврст савез са Русијом. Наравно, како је некадашњу социјалистичку догму, данас у потпуности заменила верска, лако се у то цело замешатељство укомпоновало и православно братство, и, ето једноставног лека – постанимо део православног лагера, одаберимо Вођу, дајмо му власт – и све ће бити у најбољем реду… И док је Путин „цар“, Запад је данас у Србији постао потпуно неомиљен, како од стране лажне левице, тако и од лажне деснице. И левица и десница никада нису веровале у демократију, већ у аутократију, левичари у чврсту руку Вође и Партије, а десница у чврсту руку Вође и Нације. Отуд се и једни и други гнушају Запада, који, упркос свему, и даље инсистира на либерализму, као у економији, тако и у политици.
Тако смо данас дошли до апсурдне ситуације, да ми, родитељи, верујемо у западне вредности, а да их наша деца у потпуности одбацују, па су, како их било какав вид јавног ангажмана не занима, чак склона да се Вођи потпуно препусте. Може ли се са таквим схватањем напред? Сигурно – не. Има и неких, као мудријих, који, да се Власи не досете, нису за деспотију, већ су измислили термин „просвећени диктатор“, то је, као, неки мудар, добар и поштен диктатор, који ће нас гвозденом метлом довести у светлу будућност. За такве је Путин потпуно природан избор….

baron minhauzen

Баш зато и хоћу, иако то од мене нико не тражи, да се јавно определим – без икакве дилеме и даље верујем у све најбоље западне вредности – парламентарну демократију и тржишну економију. Иако то нису најбоље ствари на свету, иако често умеју да буду прилично болне, па чак и девијантне, до сада човечанство није измислило друштвено уређење које би боље функционисало и одговарало егоистичној људској природи. Можда звучи архаично, али ја и даље чврсто верујем у ону једноставну, али исконску реч – слобода. Слобода да одлучујем коме ћу дати глас и са ким ћу пословати. Држава је ту само да постави правила игре и омогући да их сви учесници у тој игри поштују, а иста та Држава никако не може бити замена за демократију. Нити Вођа, био он просвећен или не, може заменити парламент.
Нажалост, многи су поверовали да је наш пут зацртан, да су све важне битке већ извојеване, и да ће бити, као у оној јуначкој народној песми, Друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо, али се показало да се за слободу и демократију мора стално борити. Поражавајући резултати ове студије показују да ми, не само да се за слободу не боримо, него чак ни децу елементарно нисмо упознали са основама парламентаризма, потпуно незаинтересовани, препустили смо их наивном веровању да је Вођа та неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар.
Једини начин да се ствари промене у позитивном смеру је едукација и просветитељство, нажалост, данас то никога не занима, чак ни просвету и интелектуалце, који би, по правилу, требало да су томе највише посвећени. Већина гледа само себе, и, не замерајући се, преноси деци небитне и површне информације, препуштајући погубном интернету да их едукује.
Тако смо данас дошли у потпуно невероватну ситуацију, гледамо како се све око нас растаче и нико ништа не предузима. Конформизам је ову земљу потпуно уништио, како у виртуелном, тако и у реалном свету. Зато је на површину и избила разна фукара. Не, нису они сами испливали на површину, већ смо их ми пустили. Они се само шире, онолико колико им то ми допуштамо. Демократска борба је једини начин. Једини пут. Ако упоште има још некога, ко ће њиме поћи…. Има ли кога?

Тони Станковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.