КАКО СЕ ГЛАСА У ДИЈАСПОРИ
Сада сам коначно уверена да Србија јесте најбогатија земља на свету. Не због природних богатстава, шума, река и планина или због паметних људи. Не, брате, него онако, стварно богата! Јер, после толико година скрнављења економије у њој има још много тога. Да се краде. Да се троши. Да се расипа. Најбоља потврда те моје сулуде тврдње је први круг председничких избора. Само у Америци је на изборним местима било 36 посматрача. По 12 у Вашингтону, Чикагу и Лос Анђелесу. Њујорк је овога пута волшебно избегнут, али има времена, све смо ближи другом кругу. Пратило је, дакле, председничке изборе 72 пара будних очију из различитих партија. Не замерам себи што многима од њих не знам ни име, мислим партијама. Јасно ми је да је све обављено по реду и закону, јер су те партије имале своје председничке кандидате. А ови људи који су допутовали у Америку сигурна сам имају оштро око и одличну праксу у праћењу.
Додуше, нису они криви што су гласачи у Америци могли да се изброје на прсте. Дошли су људи на леп прекоокеански викенд, али их је Чикаго баш хладно дочекао. Била је цича зима, па не верујем да им је много пријала шетња Мичиген авенијом. Нисам сигурна ни да су се спустили до језера. А не знам ни јесу ли им се авиони одледили за полетање. Али, убили су, јадни, по неку дневницу и о трошку државе открили своју Америку. Мало ли је? Демократија у настајању коначно ће докрајчити економију у нестајању. Не усуђујем се да сабирам потрошене паре, али знам да су потрошене. Кога још занима то што ми на овим изборима не бирамо, већ само гласамо. Бираће Војислав Коштуница, онако како он то одлучи, са или без посматрача. Или Владимир Путин. Или можда Америка, по принципу да је већ све одавно решено великом светском завером.
И 2. фебруара, поново због временске разлике, ће се гласати и у Лос Анђелесу, најскупљем бирачком месту на свету. У првом кругу тамо је на изборе изашло 20 људи. А било је 12 посматрача. Дакле, на сваког бирача 3 петине, то јест 0,6 процената посматрача. Надам се да це се у другом кругу пропорција преселити на југ. И верујем да ће 3. фебруара Србија још увек бити најбогатија земља на свету. Додуше, и тада пред животном одлуком. Политичком, наравно. Оне о економији и даље ће подразумевати расипање. Има се, може се!
Мила Филиповић, Чикаго, 23. јануар 2008.
