IN MEMORIAM – Стеван Мирковић

- Остајући веран својим младалачким идејама и идеалима, изграђиваним и оствариваним у време ослободилачке борбе, одрекао се привилегија које су му припадале после пензионисања као бившем начелнику Генералштаба - личног обезбеђења, службеног аутомобила и друго - и живео као сваки други грађанин у вољеном граду Београду -

stevan mirkovic 2

Генерал Стеван Мирковић (1927 – 2015.)
Урна генерал-пуковника Стевана Мирковића, бившег начелника Генералштаба Југословенске народне армије (1981-1983) – који је преминуо 26. септембра 2015. и кремиран у Београду, уз високе војне почасти – положена је 9.11. 2015. у породичну гробницу на Опанковића гробљу, у селу Збојштица, родном месту његовог оца Добривоја, солунског ратника, у присуству чланова најближе родбине. У овој заједничкој вечној кући почивају и његова мајка Спасенија и старији брат Живојин.
Генерал Мирковић је рођен 1927. године у Ваљеву, где је његов отац радио као болничар, а преселили се у Београд крајем тридесетих прошлог века. Као гимназијалац, хапшен је више пута за време Другог светског рата због његовог деловања, у организацији слободољубиве београдске омладине и СКОЈ-а, против окупационих власти и колабораната.
Кад су се партизанске јединице 1944. године приближавале Београду, ступио је у њихове редове, као седамнаестогодишњак, и борио до краја рата. У једној борби на Сремском фронту је рањен, али није дозволио болничарима да га извуку са положаја, све док се борба није завршила. Са још незараслом раном вратио се у своју јединицу и са друговима борио до коначног ослобођења Југославије.
У ЈНА је остао све до пензионисања, напредујући од обичног војника до генерал-пуковника и начелника Генералштаба.
Поред других високих војних дужности, био је командант првог југословенског падобранског батаљона. Али, кад је – након окотобарских промена двехиљадите – обележавана јубиларна годишњица оснивања те јединце, организатори га нису позвали на прославу. Сматрајући то својом обавезом, ипак је отишао. Случај је хтео да га је први препознао и представио организаторима некадашњи њихов гарнизонски кувар!
Као војни старешина остао је упамћен по великој строгости у примени војних прописа, али не само према потчињенима, него и самоме себи, као и правичности и личној одговорности – поносећи се и својим ужим пореклом и припадношћу заједници југословенских народа и народности. Зато је, после распада Југославије, изабран за првог председника партије југословенских комуниста под називом „Тито“.
Остајући веран својим младалачким идејама и идеалима, изграђиваним и оствариваним у време ослободилачке борбе, одрекао се привилегија које су му припадале после пензионисања као бившем начелнику Генералштаба – личног обезбеђења, службеног аутомобила и друго – и живео као сваки други грађанин у вољеном граду Београду.
Као пензионисани генерал бише војске, често је гостовао у телевизијским емисијама и доследно заступао своја опредељења и поруке многих хиљада оних који су палих за слободу некадашње велике југословенске заједнице.
Они који су га познавали могу навести доста примера његове доследности у придржавању високо постављених моралних принципа. Једном га је један његов блиски рођак молио да му за супругу, оболелу од карцинома, ургира за зрачење, прекореда, на ВМА, а он му је одговорио:“ Молим те, да ме за то не молиш, јер и ја стојим у реду за зрачење карцинома коже лица, иако ме сви пропуштају и лекари позивају да уђем, чудећи се да ја, као некадашњи њихов претпостављени, стојим у реду и чекам. Зато те молим, да ме разумеш и не љутиш се“.
Ипак, житељи Збојштице, као и околних села, замерали су му, сматрајући га и Ужичанином, по месту рођења његовог оца – а то је потврдио и својом жељом да буде сахрањен у овом ужичком селу – што, као високи војни званичник, није ништа директно учинио за развој овог краја, макар наменским усмеравањем војних средстава, што би се, и иначе, поклапало са армијским одбрамбеним плановима.
Зато му је један његов такође блиски рођак првом приликом то непосредно приговорио. Кад је долазио оцу на парастос у Збојштицу и требало, после изласка из аутомобила, да до гробља пређе још око километар, расквашеним и разблаћеним сеоским путем, Стеван га је упитао како ће даље. А овај му је, као да је то једва чекао, овако одговорио: „Чизме, друже генерале, чизме! Да си само малим прстом мрднуо, овај пут би био асфалтиран. А сад, због твојих принципа, крени напред по води и блату до гроба твог родитеља“.
Генерал му није ништа одговорио него пошао, у плитким ципелама намењеним за београдски асфлат, да гази до чланака по барицама и рупама препуним воде и блата – а такав је и сада – према гробљу, где вечно почива са надгробном пирамидом, на којој је уписано само: „Стеван Мирковић 1927-2015“.
Али, зато ће, што је и било његово животно опредељење, остати упамћен по изузетној човечности, храбрости, племенитости, принципијелности, као и убеђењима да се све може постићи и достићи ако су људи честити, одважни, одговорни, несебични, солидарни – ако раде сложно за добробит свих суграђана.
Осећајући се и Ужичанином, последњих година свог живота, као пензионер, редовно је писао коментаре о актуелним збивањима, у нас и свету, у Ужичкој недељи, у рубрици „Са војне осматрачнице“. Редакција „Ужичке недеље“ му остаје захвална за вишегодишњу сарадњу и подршку.

М.Ј.

Comments

comments

One Response to "IN MEMORIAM – Стеван Мирковић"

  1. четник   22. јануара 2016. at 15:02

    У реду, према изреченом можемо закључити да су га красили поштење и доброта, јер се одрицао свих привилегија за себе и друге. Можда, не знам, јер не верујем да је седео у малом стану, да је давао део генералске плате сиромашнима, да се одрекао дела велике војне пензије!? Ипак, у времену без позитивних стратешких планова и системског развоја целе земље, у коме је сваки функционер отимао за свој крај, многи Срби су били попут њега, зато је Србија и таворила у односу на западне крајеве Југославије. Дакле, човек мора да пази да доброта не пређе у глупост! А, судећи по киптећој мржњи према српским националистима и огромној љубави према особи која се крила иза биографије тзв. Јосипа Броза, са код-именом „Тито“, генерал Мирковић није умео или није желео да схвати колико је пут који је догматски следио био погубан по српски народ! Понављајући своје застареле идолошке мантре, одбијао је да види размере катастрофе и да увиди кривца за то. Доследност у пропасти није знак мудрости! А колико је само бивших Срба као Мирковић…

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.