Брате – брате култура

bojan ljubenovic sam143

БОЈАН ЉУБЕНОВИЋ, АФОРИСТИЧАР

Брате – брате култура

– Лично сматрам да је већина наших тзв. угледних интелектуалаца нису ништа друго до гомила кукавица и подрепаша. Кад год су се у овој земљи догађали преломни тренуци они су били или „службено одсутни“ или на страни владајуће врхушке –

 

Недавно сте промовисали своју књигу „Писма из Србије“, у којој сте, на духовит начин, кроз уста имагинарног странца  дали своје виђење данашње Србије. Каква је по вама заиста Србија данас?
– Кроз „Писма из Србије“ покушао сам да дам једно сатирично и духовито виђење данашње Србије. Мој измишљени странац омогућио ми је потребну дистанцу и неку врсту безбедног заклона иза кога сам рекао много тога што се можда иначе не бих смео. Додирнуо сам многе болне тачке у српском друштвеном ткиву, чепркао по незараслим заблудама, разобличавао парадоксе и зачудо књига се читацима допала, ускоро ће доживети и треће издање. Срби воле да се смеју својим глупостима, а разлога за смех је сваким даном све више. Живимо у друштву крајње поремећених вредности које су последица ужасно погрешни одлука које смо у протеклих четврт века донели. Изгубили смо готово све битке које смо водили, а то не може некажњено да прође. Плодове лудачке политике из деведесетих и бандитске политике из минуле деценије сада убирамо. Добили смо генерацију полуобразованих људи за које су поштење, част или пристојност стране речи, чије значење не могу сасвим да схвате. Мерна јединица вредности у Србији је евро, јер се за евро може купити све, пријатељство, оданост, истина, држава. Царују простаклук, похлепа и бахатост, а свако ко се томе супротстави буде разапет на насловне стране таблоида. Људи нам опет безглаво беже из Србије, одлазе нам лекари, инжењери, студенти, а месецима штракују учитељи. На аутопутевима гинемо као мушице, а и онако нас сваке године има 30.000 мање. У затвор се одлази ко некад у војску. Данашња Србија је дубоко болесна, а лек се не назире.

Прошло је готово 15 година од фамозног 5. октобра, а не чини се да смо се много макли на свом путу ка просперитету.

– У Србији је постало опште место рећи да Пети октобар ништа није ваљао и да су све наше недаће настале због њега. Кад види ко се све бацио каменом на тај датум, неко неупућен могао би помислити да су у Србији током деведесетих текли мед и млеко, а да је пропаст наступила тек после двехиљадите. То једноставно није тачно и то сматрам једном од већих подвала које нам се сервирају. Посетите ме молим вас, која је то наша фирма фантастично пословала у јесен 2000. године? Колике су биле плате, а колику смо инфлацију имали. Уосталом, питајте Славка Ћурувију и Ивана Стамболића како је изгледала Србија током деведесетих…
Наравно да се после Петог октобра догодило доста тога лошег, наишла је банда друмских разбојника и опљачкала много тога, али тврдим да је и поред тога Србија после Петог октобра неупоредиво нормалније место за живот него пре њега. Имамо релативо нормалне изборе, политичких убистава нема, новинари се кажњавају али не убијају. Данас је могуће да неки тамо Саша Јанковић постројава тајне службе, да ли можете да замислите нешто тако у време Слободана Милошевића и Радета Марковића?
Шта мислите да ли ми имамо политичаре или уопште интелектуалну елиту која је у стању да помери ствари напред?
– Лично сматрам да је већина наших тзв. угледних интелектуалаца нису ништа друго до гомила кукавица и подрепаша. Кад год су се у овој земљи догађали преломни тренуци они су били или „службено одсутни“ или на страни владајуће врхушке. Погледајте само њихове јавне натупе и интервјуе, они увек критикују неке опште појаве, али конкретна имена не помињу ни за живу главу. И увек се једни те исти сликају крај владара, иду на државне пријеме и бране српство од измишљених непријатеља. Био си добар са Милошевићем, па са Ђинђем, па са Коштуницом, па са Тадићем, па са Вучиће, па како, мајку му! Како увек ти, и како су ти сви они добри?! Слично мислим и о нашим тзв. дисидентима. Годинама већ нудим опкладу свакоме ко ми покаже српског дисидента који не живи у београдском „кругу двојке“ у стану мањем од четворособног и још је нисам изгубио. Част изузецима, али што рече Балашевић, наше интелектуалце купиш за „кавурму и по киле чварака“.

Као сатиричар, критикујете политичаре на власти и опозицији. Опет, једног дана морате изаћи на изборе и гласати. Како изгледа када сатиричар, који добро види мане наших политичара и странака , мора да се определи и заокружи неко име на гласачком листићу?
– У том смислу прошао сам разне фазе. Пре него сам почео да се бавим овим послом, дакле деведесетих година, редовно сам излазио на изборе и све ће вам бити јасно ако вам кажем да никада нисам гласао за странку која је на изборима и победила. Када сам почео да се бавим новинарством, убедио сам себе да новинар, а посебно сатиричар, нема право да гласа и да се на тај начин опредељује. Ја сам био „бели листић“ и пре белих листића, али из ове перспективе вам могу рећи да је све то погрешно. Сваки човек треба да изађе на изборе и на тај начин бар симболично креира своју судбину, јер ће у супротном то неко други да уради уместо њега. Само ћете се једног јутра пробудити и схватити да о вашем животу одлучује неки Гашић или Вулин; учиниће вам се да заслужујете боље, али тада ће већ бити касно. Ако имате поштен однос према свом послу ваш политички став му неће шкодити, напротив.

Радите у новинама, због свог посла се приморани да  пратите медије. Опште је место да су таблоиди ти који формирају јавно мњење. Како смо стигли дотле и како се  изборити са тим трендом?
– За процват таблоида у Србији најпре су криве су тзв. озбиљне новине које нису радиле свој посао, већ су наставиле да извештавају површно и малокрвно као што се то радило у време Савеза комуниста, препишеш „Танјуг“ и одеш кући. Таблоди су уочили ту празнину, намирисали крв и више их ништа није могло зауставити. Други кривац су политичари. Оног тренутка када је Војислав Коштуница као преседник СРЈ дао званичан интервју, чини ми се „Националу“, та папирна творевина у очима њених читалаца престала је да буде необавезно смеће већ озбиљан лист. У трци за рејтингом и сви остали политичари наставили и су да хране крокодила и ево, добили смо чудовиште, сачињено од тајкунског прљавог новца, сплетки и подметања тајних служби и болесних идеја политичара на власти. Ужасно се изнервирам када на телевизији прелиставају дневну штампу па раме уз раме ставе „Политику“, „Вечерње новости“, „Данас“ и „Курир“ и „Информер“. Не можете изједначавати лекара и надрилекара или адвоката и надриписара! Примитизам и простачки речник који су таблоиди етаблирали прихватиле су читаве генерације, створена је сасвим нова, „брате-брате“, култура, уђите у било које школско двориште и послушајте како нам деца говоре. Бојим се да ту ужасну грешку још дуго нећемо моћи да исправимо.

Напад на редакцију Шарли Абдоа је у Србији  распламасао прави рат око слободе говора и њених граница. Данима се водила полемика око „наших“ и „њихових“ жртава. Да ли овде постоји бар неопходан минимум свести о томе колико су те слободе битне и неопходне да би постали иоле уређено друштво?
– Мени је необјашњив овдашњи већински презир према жртвама и вечита склоност да се злочинцима налазе олакшавајуће околности. Овде је силована жена увек једнако ако не и више крива од њеног силоватеља. Тако је и са масовним злочинима, жртва је увек на неки начин крива јер је некако „испровоцирала“ свог џелата. Убиство сатиричара у Француској је злочин и тачка, масовно стрељање људи у Србреници је злочин и тачка, езгодус Срба из Крајине је злочин и тачка. Нема ту „али“! Што је још горе, после несреће у Паризу схватио сам колико људи са ових простора уопште не разуме термин „слобода мишљења“. Већина просто не може да „добаци“ до тога да за неке људе не постоје табу-теме и да је апсолутно свака ствар на свету подложна преиспитивању, а догме нарочито. Док се мањина труди да помери границе слободе и демократије већина ужива у слободи свог кавеза. А то да људи не разумеју сатиру као правац, то је тек посебна прича.

Утисак недеље је волшебно нестао са телевизије Б92. Рекација грађана било је прилично млака и свела се на неколико протеста испред ове телевизије. Критичка мисао је готово нестала из највећих медија. Јасно је, и природно, да власт жели да контролише јавно мњење, али зашто не постоји чврст отпор таквим настојањима?
– Што се тиче „Утиска“ власт је ту послушала Зорана Ђинђића и његов принцип гутања највеће жабе. Кад прогуташ Ољу после тога све иде лакше. Нека друга опозиција би тај скандалозни потез искористила као камен међаш окупљања, варницу за бунт, а ова наша бледа и малокрвна чак је и тај зицер пропустила. Знате, не можеш пре подне бити бизнисмен и сарађивати са влашћу, а поподне бити опозиционар, то не бива. Нисам ни очекивао да се новинари побуне, јер данас у Србији скоро да нема сталежа који је више обесправљен од новинарског. Гладни, уплашени, презадужени, новинари једваа да су у стању да се брину о себи и својим породицама, а камоли о некаквом јавном интересу. Јер ако добију отказ у својој редакцији имају само још једна или двоја врата на која могу да закуцају и надају се запослењу и плати. Сваки пекар или кувар има десет пута више избора од новинара.

unnamed

Цензуришу ли Вас или се аутоцензуришете?
– Пре него што сам дошао у „Вечерње новости“ са уредништвом сам склопио џентлменски договор да ја пишем најбоље што могу, а да ми се они у посао мешају најмање што могу и тог договора се у највећој мери држимо. Био бих непоштен ако бих рекао да трпим неке притиске, али морам рећи да и ја врло добро знам у којој држави радим, а ви процените да ли је то аутоцензура. Лично сматрам да је аутоцензура измишљен појам, већ да постоји само цензура. Човек са десетог спрата не жели да скочи, не зато што је кукавица, већ зато што зна да ће погинути. Погинули су сви пре њега па ће и он. Тако вам је и у новинарству.
Домановић и Нушић су, по општем мишљењу, увек актуелни у српском друштву. Плашите ли се да ће Ваше књиге и афоризми бити актуелни за неких 50 година?
– Недавно сам баш у „Вечерњим новостима“ објавио сатиричну причу о једној политичкој партији која изванредно уме да критикује противнике, да се допадне бирачима и победи на изборима, али када дође на власт схвати да ништа друго не уме да ради. Ту причу је неко скенирао и она је врло брзо постала хит на интернету. Људи су мислили да сам је наменио актуелној власти, али нису знали да сам је написао још 2008. године. Такође, када ових дана напишем афоризам у коме се помене вођа, сви мисле да се односи на Вучића, а камо среће да је тако, нажалост све наше вође су мање-више исте и сваки афоризам им „паше“. Уосталом, права сатира се никада не посвећује једном човеку, већ јој је задатак да траје. Дакле, одговор на ваше питање је: као човек се плашим да ће моји афоризми и приче још дуго бити актуелни, а као писац се надам томе.

Критика актуелне власти се у највећој мери преселила на интернет и друштвене мреже. Може ли ту настати критична маса која ће се супроставити актуелном режиму?
– Критична маса се на интернету скупити неће, јер једна је ствар из фотеље критиковати и паметовати, а друга организовано се бавити политиком или изаћи на улице. Ипак, реакције на интернету свакој паметној власти добар су индикатор какво је расположење међу образованијем слојем друштва. А хтела то власт да призна или не, промене увек креирају баш ти људи. Ослањати се на полуписмене и лажне докторе можеш једно време, али не и на дужи рок. На Твитеру и Фејсбуку силом прилика створен је паралелни систем јавног информисања који је више него користан, мада ми се чини да је ту присутно превише сарказма и критизерства који су сами себи циљ. Волео бих да има више нових идеја, покретачке енергије, можда чак и готових решења, али се за сада све то своди на „пси лају а каравани пролазе“.

Сатира се показала као врло виталан начин критике. Да ли је то зато што је власти сматрају безопасном или су сатиричари ти који не дозвољавају да их власт угуши?
– Што се тиче домета данашње сатире ту постоје два мишљења и оба су погрешна. Једни сматрају да је сатира веома утицајна и да власт дрхти пред сатиричарима, а други да је сатира потпуно безначајна и да се на њу нико не обазире. И једно и друго је нетачно. Не верујем баш да Вучић не може да заспе плашећи се шта ће сутра Љубеновић да напише или Сомборац на нацрта, али чињеница да ни данас не може баш све да се објави сведочи да инфлација речи није потпуна и да многе жаоке убадају и боле.
А сатира је витална због врсте људи која је ствара. Свако од нас је могао да изабере да буде песник, да пише љубавну или патриотску поезију и да свуда буде радо виђен гост. Мене понекад питају па зашто ти некад не похвалиш власт, видиш ли ти уопште нешто позитивно? Ја кажем, наравно да видим, али мој посао није да хвалим, већ да критикујем. Ја сам као коректор који у тексту тражи словне грешке, а не одушевљава се сваком правилно написаном речју. Ми сатиричари смо изабрали да критикујемо глупост, похлепу, сујету, дакле да чачкамо по живим ранама. Помирили смо се са тим да нас ниједна власт неће волети, да нећемо добијати друштвена признања, станове и националне пензије, и да ће нас саплитати и кажњавати кад год могу. Али, то је цена коју морамо да платимо, ништа на свету није бесплатно, а нарочито слобода да се увек и свакоме каже истина. И Нушић и Домановић били су кажњавани због свог писања, ни данашњи сатиричари ништа мање себи не треба да дозволе.

Шта Ви мислите:  До кад ће нам бити до смеха?
– Смејемо се себи, смејемо се својој плати, смејемо се својим министрима, смејемо се својим новинама, смејемо се својој држави. Бојим се, ако тако наставимо, умрећемо од смеха.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.