Инжењери Дризо и Зарић

- Први је био директор једног од највећих грађевинских предузећа у бившој Југославији, а други подигао на севојничкој ледини једну од највећих фабрика у то време у Европи -

Незаборавни неимари
Дризово име је Јуриј. Он један од највећих ужичких градитеља свих времена. Бисте нема, а ни назива зграде или улице, мада је већина грађевинских објеката у овом граду подигнутих после Другог светског рата његово дело. То су споменици њему и његовом градитељству.
Поред осталог, руководио је радовима на изградњи Трга партизана, којим су се Ужичани дуго поносили и говорили да је један од најлепших у Југославији. Под његовим будним оком и старањем, Грађевинско предузеће „Златибор“ израсло је у једну од најпознатијих фирми у бившој Југославији.
Зарићево име је Душан. Има бисту испред Ваљаонице бакра, других обележја нема, па ни на згради у Севојну где је са породицом становао. Али споменици његовом имену су бројни пројекти на којима је радио и реализовао их.
Изградио је, на чистој ледини, где није било ни пијаће ни индустријске воде, канализације, ни струје и телефона, па ни искусних радника, једну у оно време од највећих фабрика у Европи; у Севојну, дотле непознатом селу. Ипак је, са курсистима, дојучерашњим чобанима из околине Ужица и са Златибора, прве године редовне производње, извезао у Сједињене Државе Америке 800 тона квалитетних производа од бакра!
Ако је Ваљаоница била и дуго остала заштићена монополом, као један од гиганата југословенске привреде, које су популарно називали „локомотивама социјалистичког развоја“, Дризова грађевинска фирма је пословала у условима конкуренције, без помоћи државе. Ипак је колектив ГП Златибор из године у годину напредовао и имао погоне у Новом Саду, Тузли, Сутомору…

 Само је један неимар Дризо

О Дризовом и Зарићевом радном доприносу писале су тадашње новине и емитовале радио-станице. Али трајна успомена на њихово дело „укуцана“ је у монографијама ГП Златибор и СОУР Ваљаоница бакра и алуминијума, као и у „Златиборском биографском лексикону“.
Ту пише да је Јуриј Дризо рођен у Петрограду, у царској Русији, 1897. године, а умро у Ужицу 1976. По занимању грађевински инжењер. Реалну гимназију завршио је у Петрограду 1914. године, а Високу техничку школу (грађевински факулет) 1930. у Београду. Средином 1934. радио је у Техничком одељењу Дринске бановине у Сарајеву, а 1936. долази у ужички крај, где је радио на трасирању и пројектовању пута Краљеве воде – Рибница, Косјерић – Пожега, на изградњи пута Краљеве Воде – Нова Варош. У пролеће 1939. радио је на изградњи пута Перућац – Тара.
Од 1942. живео је у Ужицу. Године 1946. постављен је за повереника за грађевинарство у Ужицу. Потом је био технички директор предузећа „Шарган“, па технички руководилац на изградњи Ваљаонице бакра у Севојну. Ту су се тада први пут срела, на истом задатку, ова два велика неимара. Велику одговорност примио је Дизо на себе кад је скелет ваљаонице морао да се бетонира у зимским месецима. Кранске стазе у ливници бетониране су на минус 12 степени, по термичком прорачуну Дризових саарадника, што је до тада било готово неизводљиво.
По завршетку Ваљаонице, Дризо 1956. одлази на чело грађевинског предузећа „Златибор“ – све до 1968. У том периоду ово предузеће доживело је највеће успехе и изводило радове широм Југославије и иностранству. О томе каква је то била фирма говорио је један њихов техничар, хвалећи се својом фирмом. Причао је да су „Златиборци“, заједно са београдским Конграпом, пре пробили тунел у Словенији, него швајцарске и италијанске фирме које су изводиле радове са супротне стране.
На изградњи стамбене зграде „кула“ на Тргу партизана у Ужицу први пут је примењена армирано-бетонска конструкција и уграђен темељ у виду роштиља, дубине 13 метара.
Кад је почела је изградња ваљаонице алуминијума, као пензионер, ангажован је за стручни надзор над овим објектом.
Дризо је пре Другог светског рата два пута одликован Орденом Светог Саве а после рата добио је бројна државна признања.
Становао је са породицом у приземљу зграде преко пута старе Робне куће, што говори о његовој изузетној скромности. Никад се није, осим знањем, истицао мимо осталих суграђана, па су га сви уважавали.

Дризов јарац
Дризо је био душеван човек. Волео је не само људе него и животиње. То су његови сарадници знали, па му је неко, док је био технички руководилац изградње ваљаонице бакра, поклонио јаре, које је израсло у голему рогату јарчину.
Звали су га Дризов јарац и кретао се слободно међу градитељима. Понашао се готово као да је људски створ. Ипак су га се деца плашила, видећи га са оноликим роговима.
Улазио је и у канцеларије и друге радне просторије. Сви су га волели и нису га терали. Ипак је изненада нестао после две године. У сећање на њега, севојнички фудбалски клуб узео је јарца за клупски амблем.

Незаборавни Пироћанац

Аутор текста о Зарићу у „Златиборском биографском лексикону“ записао је да је Душан рођен у Пироту 1911. године, а умро у Београду 1967. По струци је инжењер пројектант. Био је први директор Ваљаонице бакра у Севојну и универзитетски професор.
Завршио је електро-машински факулет у Београду 1934. године. Радио је у Скопљу као професор у Индустријско-занатској школи. Затим је био директор Грађевинске занатске школе у Црној Трави, а од 1937. био технички директор фабрике „Тигар“ у Пироту.
Учествовао је у изради пројекта хидроцентрале Треска (Скопље) и Темац (Пирот). А од 1945. радио у Генералној дирекцији за металургију Србије. Учествовао је после рата у покретању производње у предузећу „Раде Кончар“ у Загребу , „Искра“ у Крању и у Словенској Бистрици.
Крајем 1947. постављен је за генералног инжењера Генералне дирекције савезне индустрије бакра и алуминијума. Био је шеф секције обијених метала при Пољско-југословенској техничкој сарадњи, делегат при Репарационој комисији 1949. за преузимање репарационих машина из Немачке. Са страним стручњацима израдио је идејни пројекат ваљаонице бакра и бакарних легура – Севојно. А 1950. био у југословенској делегацији за састав привредних уговора са Немачком, где је детаљно разрадио и потписао уговор и спецификацију о испоруци машина и уређаја за ваљаоницу у Севојну. Његов допринос изградњи ваљаонице је немерљив.
Од 1958. био је саветник у Секретаријату за индустрију Србије, где је највише радио на изради програма прераде бакра и изградњи погона у Бору. Био је ванредни професор на Технолошком факултету у Београду и дугогодишњи председник Друштва „Никола Тесла“ и председник Удружења инжењера и техничара Југославије. Одликован је орденом рада првог реда и златном медаљом „Никола Тесла“.
Севојно је имало такорећи привилегију – што говори и о томе колики се значај придавао овој фабрици у изградњи – да за директора има једног од најобразованих и најискуснијих стручњака у тадашњој Југославији.
Красиле су га многе људске врлине, на првом месту изузетно поштење. Био је достојанственог држања, штитио је углед и средства предузећа колико год је могао. Био је човек без порока: ни коцка, ни алкохол, нити ишта друго слично. Једино га је интересовала струка и рад.
Његово име изговарало се са уважавањем. Кад је пролазио фабричким халама, само се чуло зујање машина и радне команде. Никоме се у пролазу не би обраћао, ни да похвали, ни да покуди. То је чинио кад би се вратио, телефонски или позивањем у своју канцеларију. И инжењери и управници погона били су његовим држањем и појавом као опчињени и пратили га као осведоченог и општепризнатог руководиоца и стручњака.
Кажу да је толико водио рачуна о сваком динару, да су и Немци у преговорима били запањени. Штедљив, као прави Пироћанац. У иностранству је одседао у најскромнијим хотелима. Покушали су више пута да га подмите. Једном су му Немци поклонили најновији тип „мерцедеса“. Није се дао изненадити. Он је тај аутомобил поклонио ужичкој општини. Дртуги пут, поклонили су му најновији „волво“. Он га поклонио ужичким друштевно-политчким организацијама, што је данас незамисливо, и од привредника, а поготово политичара.
Био је промишљен и далековид у свему. О томе говори и ово сећање Милојка Јованчића, председника Управног одбора у Зарићево време. Оних дана кад је фабрика кренула у редовну производњу, седео је на тераси хотела Мејуг у Севојну са директором Зарићем. Сећа се Милојко да се директор загледао у правцу фабрике која је својим новим крововима доминирала околином. У једном тренутку је, као за себе, изговорио: “Боже, мој Милојко, пустисмо ми у рад ову нашу воденицу!“ Милојко готово увређено скаче и каже: „Ма, какву воденицу, директоре, кад је ово једна од највећих ваљаоница бакра у Европи!“ Зарић му није одговорио, него додао: „Боже, мој Милојко, мораћемо ми што пре у овој воденици да поченемо производити колаче!“
Тек касније Милојко је у пуној мери схватио на шта је директор мислио. Сетио се тога и када је председник Тито 1972. године, после боравка у Севојну, говорећи радницима новосадске „Победе“, изговорио ове речи: „Јуче сам онима у Севојну рекао да, богаму, пређу на више фазе прераде и почну извозити рад, а не само полупроизводе!“
(Тих дана је у једном броју немачког часописа „Купфер“ (бакар) писало да се на сваких 10.000 тона полупроизвода од бакра може запослити око 50.000 радника. А Севојно је тада било достигло годишњу продукцију од око 30.000 тона ваљаних и вучених призода од бакра и његових легура.)
Први севојнички кадровик инжењер Станко Латковић предлагао је још у то давно време да се у Севојну, у ондашњем хотелу Мејуг, касније претвореном у млекару, оснује институт за обојене метале. Да је било воље или пара и за то, можда би данас Севојно било најпознатији научно-истраживачки ценар за обојене метале у овим делу Европе, као што је некад ваљаоница била једна од највећих фабрика за прераду бакра!

Где градити станове
Можда је за читаоце занимљиво и ово. Кад се одлучивало где градити станове за раднике ваљаонице, Зарић је био за то да се граде у Севојну, са окућницама, на северној страни Севојничког поља и на незаузетим површинама града, да се не би рушило па градило. Међутим, партијски кадрови у органима утрављања надгласали су га, позивајући се на „обавезу“ поратних генерација да се модернизује Ужице, које је било центар југословенске револуције, не штедећи ни уже градско језгро.
Данас је тешко одговорити на питање шта би било боље. Један овдашњи уча старије генерације недавно рече да је данас Ужице једна велика пренасељена рупа. Али је истовремено и град светлих стамбених вертикала.

Можда је Душан хтео да остане још у Севојну. Говоркало се да је неким партијским кадровима сметао. А шта је осећао према Севојну, може се закључити из овог сећања ливца Бранка Шуљагића, јунака романа „Друго имање“ књижевнице Милке Жицине. Он се затекао код портирнице баш кад је Душан напуштао Севојно. Није му промакло да се директор заплакао. Сузе су му, сећа се, текле низ лице и није их покушавао да обрише, као да их није био ни свестан.
Имао је доста младих сарадника који су пристизали са факулета. Међу њима су били први инжењери управници погона. Године 1952. пристигли су први стипендисти, међу њима: Ратко Савковић, управник погона Ливнице, Славко Бобар, управник погона Ваљаонице, Влајко Брковић, управник погона Пресаонице, Слободан Чукаловић и Ранко Вурдеља у техничкој припреми.
Треба поменути још једног његовог сарадника, који је остао упамћен по великој стручности и бризи о радној дисциплини. Био је то инжењер Милорад Наумовић, који је студирао на париској Сорбони, и био руководилац монтаже и први технички директор. Иако у годинама, могао се сваког тренутка задесити на сваком радном месту. Тешко ономе ко би тог тренутка био беспослен. Само би му рекао: „Синко, иду сутра код Срба!“ А то је значило: капу у шаке и не враћај се у предузеће.
На крају, „све може бити, али једно не може“, како нобеловац Андрић пише у роману на „Дрини ћуприја“. „Не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи, који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би занчило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити“. Такви су били и њих двојица, неимари Душан Зарић и Јуриј Дризо.

Милутин Јовичић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.