Пише проф. Биља Грујичић
Знате ли ону рекламу драги моји? ,,Значи може и екскурзија, и џудо и енглески? ” пита малишан маму и тату, док им одобравају кредит. Благо сам се најежила. Увек сам размишљала да се у робовласнички однос, драги моји, ступа ако желите нешто вредно попут куће, аутомобила или нове кухиње. Мада и те, назови велике ствари, имају своју ограничену вредност. Но, уместо кишобрана, морате имати кров над главом.
Случајно или не, на столици је, у поменутој реклами, седео само један дечак. Да би смо зауставили негативну демографску слику Србије, која је очито забрињавајућа, свега 11% породица у Србији мозе да има једно дете. Све остале би требало да имају двоје или више… Рачунска радња множења гласи да у том случају сваки онај џудо и часови енглеског иду помножени. Шта је теби, Биљана? Ти само рачунаш! Немам снагу да померам планине, али желим да моја мала капља допринесе слапу. Нисам помињала лавину.
Ако сте куповали деци уџбенике за предстојећу школску годину и ако вам је дете порасло до фантастичног седмог разреда, онда вам је за то потребно фантастичних 15.000 динара за његове уџбенике. Овде не треба множити, овде треба додавати: свеске, темпере и остали потрошни материјал. Нико није говорио о одећи. Ако вам је дете неким случајем студент, уз сузе у очима за одвајањем, иде и она бесомучна игра са београдским, крагујевачким и сваким другим газдарицама. Шта издати, коме, и за колико?
А нама је најважније било чија је идеја о интегрисаном универзитету? И шта сада, што би стари рекли: ,,Родило се, ваља га нунати!” Иако нисам имала кибицфенстер, хтела сам овог пута свуда да завирим. Хтела сам да пишем о Мекалистеру, о посети овог известиоца Европског Парламента Србији, јер сам његове речи позајмила за наслов ове колумне. Сумњива и симпатична ми је била ова политичка љубав. Није изузимала Косово као стратешки приоритет приликом чланства Србије у ЕУ. Такође сам се надала да се новим законом неће легализовати распродаја најплодније српске земље странцима од првог септембра. Волела бих да верујем да ће законска решења заштити интересе земље.
Међутим, схватила сам да ми је најбоље да се тренутно бавим пијацом. Иако знам да су тржнице значајна места са културолошког и туристичког аспекта, овога пута уживала сам у цени црвене меснате паприке. Кажу да је ове године родила добро. Мирис ове печене паприке полако ми се увлачио у нос, носталгично ме је подсећао на све што нисам досада урадила, а требало је. Оно што сам урадила, заборављала сам. Човек је незахвално створење. Опери тегле, Биљана!
Видимо се на дегустацији, воли вас ВАША БИЉАНА!
