Јалови делови система

„Самоубица“ – оцена 3,84
Друго вече ЈПФ-а пред публиком Црногорско народно позориште Подгорица извело је представу „Самоубица“, по тексту руског писца Николаја Ердмана, у режији Вељка Мићуновића. Представу је публика оценила 3,84.
Ердман је написао „Самоубицу“ 1928. године у Русији, показујући како један систем прождире чисту и невину жртву. Писца је Стаљин најпре послао у Сибир, а касније га одликовао Стаљиновим орденом. И ова прича, коју је изнело Црногорско народно позориште из Подгорице, без обзира што је написана пре скоро 100 година, може се сместити у данашњицу, јер говори о терору полуистина и инсинуација. Овај провокативан и озбиљан текст, како су га оценили критичари, редитељ Вељко Мићуновић је поставио на врло храбар и духовит начин, фокусиран на само једну тему, борба за малог човека, који је супростављен систему. И увек се постављају питања је ли аморално постало нормално, постоје ли морална начела или их се придржавају само они који се нису снашли, да ли доброта мора бити жртвована…? Да ли нечијим самоубиством многи имају корист?


Редитељ каже да је Ердман написао политички водвиљ, кратку и лаку позоришну игру без великог заплета.
– У оригиналу, представа се другачије завршава. Данас смо „ставили главу у торбу“ и малтене тридесет посто представе променили за два сата пробе. Били смо принуђени и хтели смо да вам покажемо шта је заправо наша представа, без компромиса. Kод нас на крају, нема пуцња, који је вечерас био нужан. Дакле, има разлике, али стојим иза вечерашње представе. Ердман је писао политички водвиљ. Ја сам желео да прочитам то из једног другог угла, не зато што сам се бојао водвиља или мислио да је плитак. Напротив, просто сам осећао да живимо у таквом тренутку када је могуће да поверујеш да преко ноћи ствари могу да се промене, у оном лошем смислу. Мислим на неке инстант ствари, и за разлику од тог Ердмановог времена, могуће да се преко ноћи постане неко главни. У суштини све је кренуло, не у избегавање водвиља, већ у очитавање сурове стварности, која нас је довела овде где нас је довела. Мислим да је ствар у томе. Пожелео сам из те ноћи, из тог јутра, прве сцене за коју је не знате да ли је слушате или је тек почела, да ли је почело то магновење, да вас одведе у сурову реaлност – рекао је Вељко Мићуновић.

Адаптацију је урадио драматург Слободан Ћалдовић, који је након представе рекао да је кључно да се не треба бавити мелодрамом, већ питањем – постоји ли могућност да се спроведе револуција.
– Мој став је да је то данас немогуће. Највећи апсурд је када се сви ликови јаве како би рекли да је они могу извести, а онда се покаже да су то све делови система, који су јалови – рекао је Ћалдовић.

Глумац Миливоје Мишо Обрадовић за свој главни лик Подсекаљникова каже да је он у некој врсти продужене адолесценције што се види из прве сцене, а да је код њега највреднија та његова душа.
– Он не ради, без посла је из неких других разлога, и његов однос са женом и таштом, типичан је за данашње друштво. Он има своје мале снове, али који су велики за њега. Он није укључен у ону најмању ћелију друштва, у породицу да би достигао неки смисао. Он живи промашену егзистенцију. Очајан је јер је гладан и не ради, а са очајницима је најлакше манипулисати. Хоћу да кажем да Подсекаљникова и ту његову душу, а нема ништа сем тога, врло лако злоупотребљавају и манипулишу. Међутим, око убиства или неубиства, Подсекаљникову, на крају, од стида што се неко убио због њега, нема живота. Нама свима фали стида – прокоментарисао је Обрадовић.

Глумац Душан Ковачевић каже да у свакој драми жели да, не да би повлађивао публици неким комичним елементима, али да његов глумачки хабитус му говори, да чак и када је лик негативан, да направи неке симпатичне моменте да га публика воли.
– То је можда неки мој печат тој улози. Мој лик суровост показује у томе заправо што је он представник радничке класе, он би требао да штити људи, а он је део система. Данас представници синдиката и радника, које је систем инфлиртирао тамо, не у свим случајевима, баве се неким и небитиним стварима, које иду на руку систему – рекао је Ковачевић.

Данило Челебић, игра лик Отац Јелпидиј, рекао је да „ако неко стоји контра ставу самоубиства, онда је то званична религија“.
– Овде тај мали свештеник, парох, у првој својој реплици изговара – зар нисте рекли да ћу ја пред хиљадама људи да испратим душу на вечни пут? Он говори о свом позиционирању преко нечије жртве. То је потпуно богохулан став, али смо и ми сведоци дела која нису баш у складу са правилима вере. Kроз његов лик се транспонује демонска енергија коју сви носе. Они то јесу – демони, који га наговарају. То је оно што сам негде чуо : „Ђаво нема власт над тобом, али има право да те наговара“.

Срђан Граховац, као Аристарх Доминикович Голошчапов, рекао је да је његова улога „једна од хијена, које су ту, иза сваког угла, да су то крвожедни људи, које овај систем производи“.

З. Г.

 

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.