УЖИЦЕ КОЈЕ ТРАЈЕ: ПИШЕ: С. ТРИПКОВИЋ (текст објављен у Ужичкој недељи 2003. године)
Док центар Њујорка представља неонски билборд на „Тајмс скверу“ са националним брендом Кока – коле, а Париза гвоздени перформанс под називом Бобур, историјски центар Ужица чини оронула кућа на почетку улице Петра Ћеловића на Слануши. Зидана ћерпичом и сигом из Биоске, са кровом од тесане грађе на четири воде, покривена ћерамидом, ова кућа одолева времену већ више од 150 година. Као ужички Етоал, до ње долазе важни градски правци са Царине, Поре, доње чаршије и Мегдана. Преживела је све идеолошко-грађевинске налете па и онај задњи када су нови ослободиоци срушили Житну пијацу и саградили Трг партизана са жељом да га једнога дана саставе са Белим гробљем. И данас ова кућа одолева комшијском окружењу које чини команда корпуса бивше ЈНА, зграде МУП-а, вишеспратница Савеза бораца и запуштена бара Милутина Мркоњића.
Једног давног лета на други дан Светог Илије у соби на спрату куће са које пуца поглед на Ђетињу и Касапчића мост, Спасоје Пушкар, Мостарац, и његова жена Сара, домаћица из Рујевца добили су сина. Дрвена колевка била је већ раније постављена испод двокрилног прозора који гледа на улицу која дели град на турски и српски део вароши. Син наследник оца Спасоја, Љубомир Стојановић проходао је оног месеца када је Ужице изгорело у великом пожару, а Турци побегли преко Теразија за Босну. Неколико година касније Љубомир је са дечачком радозналошћу гледао уставу на јазу Толове воденице и ослушкивао хук планинске воде која је падала на дрвени точак. У повратку кући приметио је неке бучне људе окупљене испред кафане „Лијевљанин“ за које ће касније сазнати да се баве политиком и да себе називају радикали, напредњаци, либерали. Док су ужичке велможе побеснеле од лако зарађених пара, своје синове упућивали на продају волова и зараду од зеленашких камата, барутанџија Спасоје свога сина шаље да изучи науке на Великој школи у Београду. Млади Стојановић завршава студије националних наука, српску писменост са граматиком, историју и филологију. После студија враћа се у Ужице и прву плату добијену од директора Реалке, Васа Филиповића, трчећи преко Слануше носи оцу Спасоју који га погледа седећи на дрвеној клупи своје куће. После професорског стажирања немирни дух и жеља за знањем одводи Љубомира Стојановића у велике универзитетске центре тадашње Европе. На адресу родитељске куће стижу разгледнице са поздравом за оца и мајку из Беча, Петровграда, Берлина, Лајпцига. Задња писма упућена из Нице и Женеве отац Спасоје није примио, јер је увелико почивао у зеленој алеји Белог грољба на Пашиновцу.
Професорским радом, објављивањем стручних књига, писањем школских и универзитетских уџбеника, преводима са руског као и политичким ангажовањем, Стојановић је обележио један историјски период Србије. Био је значајан настављач дела Вука Караџића. Велико и оригинално научно стваралаштво у области и филологији увело је Стојановића у Српску краљевску академију наука. Док су тих година Ужичани масовно улазили у хајдучке одметничке дружине, еснафска удружења за препродају јареће коже и зеленашке шпекулативне одборе, Љубомир Стојановић улази у Српску академију наука и уметности. Али, у Ужицу за то и не маре. И као да већ тада Љубомиру Стојановићу судбина одређује да међу својима остане заборављен. То је доживео и његов нешто старији комшија са Липе, Милутин Ускоковић са којима је шетао стазама ужичког детињства. Зато на ужичком гробљу Доварје од гранитних гробница сточарско-господствених и шпекулативно – аутентичних Ужичана, још увек нема места за чамову крстачу академика Љубомира Стојановића. И није случајно што је Карађорђе послао у Ужице неписменог књаза да помогне у стварању модерне српске државе. Одмах по доласку Милош је овластио панађурце (панађур-турски вашара на коме се продаје и купује) да о свему одлучују и да буду понос и дика нове модерне Србије у Рујанској нахији. Милош је уважавао панађурце, што су само правили бриге и проблеме. Неки од њихових наследника данас носе транспаренте са натписом „отето-прокелето“ заборавивши стару народну изреку „лако дошло – лако отишло“. Отимачина имовине после ослобођења 1945. године била је иста као отимачина имовине после ослобођења и пожара 1862. године.
Оне године када је угушена Ђакова буна књазов ађутант Милисав Липовац је наложио локалним кметовима „да се побију сви они који знају писати и читати“. Зато и није чудо што у вишетомној историји Ужица има на хиљаде панађураца, а само два академика који су некако утекли од Липовца и његових политичких потомака и наследника.
Непосредно уз стреху куће Љубомира Стојановића на Слануши коју годину касније саграђена је кућа Јовише Васовића. Личе једна на другу као да су је градили исти мајстори. Скорашњих година у приземљу Васовића куће налазила се чувена мајсторска радионица „Чила – Шустера“. Било је то култно место окупљања ужичких љубитеља лова и риболова. Бежећи од нервозних супруга и незахвалне деце ту су сваке вечери виђане неке млађане локалне фаце које су између себе комуницирале тајним сталешким псеудонимима као Шена, Манговац, Киро, Пржуљ, Луцко. Ту су прављени планови и објављени ратови за уништење целокупне флоре и фауне Таре и Семегњева, Јелове горе и Црнокосе, Ђетиње и Дрине, и свих њихових притока. На зидној полици налазио се радио апарат марке „Космај“ са округлом скалом и антеном постављеном на врху оближње Шољевића капије. Неки од учесника ових скупова причали су касније како су били под присмотром, због сумње „да на Космају слушају Гргу Златопера“, „Глас Америке“ и интервјуе које је давао Краљ Петар Други. Због тога их њихови директори, које је постављао Комитет, нису волели.
Без обзира што је био научник и писац Љубомир Стојановић није могао побећи од политике. У политички живот ушао је као народни посланик да би брзо стигао до члана Владе, министра и државног изасланика у Француској и Швајцарској. Као лидер Републиканске странке нудио је програм у коме је била република како државно уређење, експертска Влада, децентрализација и јачање институција управе државе. Исто оно или слично што ових дана нуди реформски блок који формира владу Србије. Када му је Краљ Петар Први понудио мандат за састав Владе, Стојановић и то одбија. Учинило му се да је то велики изазов и велика одговорност за судбину народа. За разлику од промишљеног земљака – академика, неки данашњи Ужичани попут локалног протетичара, или Вељиног повереника, Владу би саставили пре него што би испили гутљај кафе у „Клафионици“ Градске кафане или прочитали наслове са прве стране шареног „Курира“.
Пре него што је осетио прве знаке болести Стојановић је објавио и рецензирао фототипско издање Мирослављевог јеванђеља које је тадашњи Краљ Александар донео из Хиландара и одржао пригодну беседу поводом преношења посмртних остатака Вука Караџића у земљу. Сећајући се старе родитељске куће на Слануши, ужичке Реалке и порушених зидина манастира Рујно у Вруцима, Љубомир Стојановић умире далеко од своје земље и родног града.
Посмртне хумке ужичког академика нема на гробљу Доварје. Али у улици Петра Ћеловића на Слануши стоји његов споменик – кућа од сиге, покривена ћерамидом. Са њеног двокрилног прозора пуца поглед на ново Ужице.
С. ТРИПКОВИЋ
