JELOVOGORSKE CRTICE

383090_269451783101166_100001090390765_799355_1870443517_n

У НОВОМ БРОЈУ УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ

ПИШЕ: МИЛКА АЏИЋ ДРАГОЈЕВИЋ

Јеловогорски омаж Ракијској пијаци и обрнуто

– И као што смо знали датуме и радовали се пензијама, волели смо и поздрављали и свако рођење – значило је то да ће у најскорије време бити „посла“ око ношења торте и цветом окићене флаше вина на одређену адресу, што ће доносиоцу обезбедити комад торте и неку парицу, а примаоцу значити наговештај неких нових, будућих бабина (дете за децу :)) –

Ракијска пијаца (за неупућене – ужичка градска четврт) средином седамдесетих година 20. века не беше ништа непријатнија од остатка српских чаршија сличних габарита за живот детета старих родитеља (иначе ученице нижих разреда основне школе), што ја тада бејах. Неколико омањих, ушушканих улица, са кућама с почетка века или још старијих, из доба Турака, калдрмисаних авлија, дрвених капија које су криле тајанствена задња дворишта, пуна воћки, хризантема и хортензија…У једној таквој, приземној и са великим двориштем, додуше без капије (јер половина дворишта по дужини и кућа на тој страни беху одузети као вишак стамбеног простора мом оцу – „ратном добитнику“) живела сам и ја. И једино што тада не волех у вези с овим невероватним полигонима за дечју игру, бејаше нимало интересантно и посвема напорно плевљење корова, који је налазио начина да увек изнова, у равномерним размацима, израсте између наизглед нехајно разбацаног, од силне употребе углачаног, камења разноврсног облика и формата…Све остало, из садашње перспективе изгледало је идилично…

pozz iz užica

Тацне (углавном од бојеног стакла, на које сам дан-данас слаба) најразличитијег садржаја, кружиле су скоро па свакодневно, прелазећи невелике удаљености, али увек завршавајући на идеалној локацији (тамо где се тог дана није месило)…Ми, деца, у захвалној улози поштара, жељно смо чекали да будемо одаслати на неки од одговорних, али „плаћених“ задатака…А награде за овакву врсту послушања чекале су на нас у мање-више улубљеним и изгребаним, шареним, металним кутијама или у малим, нашивеним џеповима цицаних кецеља, из којих су комшијске нане и баке вадиле ситнину кад им се ми, дечурлија неким поводом обремо на прагу. И као што смо знали датуме и радовали се пензијама, волели смо и поздрављали и свако рођење – значило је то да ће у најскорије време бити „посла“ око ношења торте и цветом окићене флаше вина на одређену адресу, што ће доносиоцу обезбедити комад торте и неку парицу, а примаоцу значити наговештај неких нових, будућих бабина (дете за децу :)).

Много година касније почела сам да се питам ко је тада и по којим аршинима пришивао титуле мојим благородним комшијским душама. Зашто су у дворишту Вранешевића, две старице, које су живеле врата до врата и биле приближних година припадале различитим генерацијама – тетка Јелисавета и бака Анђа. И ко је и када одлучио да је неколико година старија од моје мајке – нана Брана – НАНА? А истих година Аница – тетка Аница? Па онда нана Миљана, можда млађа од моје маме? Како год, у време у које ми се ова питања нису наметала, сваки сусрет с овим добрим комшијским духовима причињавао ми је најискренију радост. И некако ми се чинило да је та радост била обострана…

Мојих „послодаваца“ из тог доба одавно нема на овоме свету…Због њих сам слаба на старост…Због њих носим кецеље и имам колекцију металних кутија за које се увек трудим да буду пуне. Јер никад се не зна кад ће неко од комшијске деце имати разлога да покуца на моја врата…
IMG_5914_resize

На километар ипо од наше нове јеловогорске настамбе је црква Св.Николаја на Чаковини, незавршена и отворена понекад, о великим празницима. Надала сам се да ће тако бити на Богојављење, па зовнем тетка Олгу, да проверим. Иначе је тетка Олга мени кључна особа за контакте са јеловогорском јавношћу. Све што она нема, зна ко има и набави, упути, ма, чудо од жене…А што прави сир и кајмак…Елем, каже мени тетка Олга да је поп Милован (карански) рекао да ће у нашој цркви бити око 14.30 часова, и да ако хоћу, могу са њом и њеним јетрвама да се нађем у 13.45, да низбрдо, пут цркве, кренемо заједно. Понудим превоз, каже тетка Олга боље је прошетати, немадох шта да додам и ето мене премијерно у богојављенски кишни дан, под руку са тетка Славом, која има козе и пчеле и живи преко пута Олге у Мијатовићима, односно Вранићима, што је исто, само ја до скора нисам знала. На путу живахно, појачана активност као пред Јовандан, пролазе аутомобили у оба правца, мени необично, одвикла се, ево, већ седми планински месец ми истиче, није чудо…Разговор забаван, није да није, само ја слабо учествујем (Драгојевић би платио да томе присуствује), а и како ћу кад не знам ништа, као ћуре, ни о малинама, ни о кућама украј пута, њиховим власницима, квалитету грађе од које су настајале шупе…И тако, све до школе, кафане, продавнице и цркве, смештених у кругу од 50м. Обависмо то због чега смо дошле и кренусмо узбрдо, сад већ са мном, у говорничкој улози. Рачунам, да искористим прилику и информишем се о климатским и осталим дешавањима, кад већ имам три овдашње жене на окупу. Ишчуђавале су се мом незнању, али пристојно, није да није…Помешаних емоција, помало срећне и задовољне због мог присуства, представљале су ме свима као нову комшиницу, на шта би сви, без разлике, дизали једну обрву и питали јесмо ли и зими ту, сасвим се преселили и откуд то. Али је приповедачки климакс и разлог за ово моје писаније настао у тренутку у коме је, вазда непосредна и директна, најживахнија од њих три, тетка Олга изјавила: „Јадна ти, сад мораш да се дружиш с нама, бабама!“ Џаба сам, дипломатски, покушавала да им објасним како то бабе нису најгоре друштво на планети, како неће проћи пуно и сама ћу се моћи тако назвати, како од њих свако ко је расположен, може штошта да научи…Превагу над оним задовољством што имају новог члана екипе, у њиховим редовима однело је сажаљење што сам осуђена на њихово друштво. Гадна пропаст, гора не може бити. А онда, тетка Олга у моје име одби Славин позив на кафу, посла, занемоћалу ми имењакињу, да легне и одмори, а мене, без питања одвуче својој кући, као на кафу, у ствари на ручак, јер што би јела сама, свега има, Богу хвала, кад се види колико сам добра, а за добре у њеној кући увек има послужења. Ето, јадна ли сам вам ја, на овој мојој планини.

IMG_5965_resize

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.