Јеремић или Јанковић?!

Velimir Ilić i Tihomir Petković, stari koalicioni partneri, na Ponikvama pre desetak godina, kada su po hiljaditi put završavali adaptaciju aerodroma

НЕМА ВИШЕ БУДАЛА ДА ГИНУ ЗБОГ ИДЕАЛА
Прошли пут, ако ме сећање добро држи, написао сам да су нови председнички избори забава милиона, да су сви кандидати из истог социјалног миљеа (владајуће касте) и да их треба игнорисати. Међутим, када сам прочитао како изгледају предизборне бројке, променио сам мишљење. Наравно и даље мислим да нико од кандидати за нас ван државне расподеле новца ништа добро урадити неће и да их све једино занима јачање државе у односу на нас појединце, али…. Упућенији кажу да су председнички избори нешто другачији од републичких и да је бирачко тело подељено на две половине и да о победи практично одлучује чији гласачи ће бити мање, а чији више мотивисани да изађу и гласају. И сад ту ступа на снагу оно уклето правило које нас прати још од првих избора деведесетих – кад већ немамо ЗА кога да гласамо, имамо ПРОТИВ кога и то озбиљно ПРОТИВ. Ево и једног простог разлога – свих ових година, могли смо да сазнамо шта политичари отимају и трпају у своје џепове, једино када се међу собом посвађају, па крену, што се популарно каже, са туђим „прљавим вешом“. Једина шанса за то је ако су на власти из различитих политичких опција, без обзира што су идеолошки мање-више исти. Уопште није важно што председник има мала овлашћења. Битно је да се његов глас чује, а сумњам да би, чак и овако послушнички медији, имали храбрости да игноришу саопштења председника земље. У противном, ако победи кандидат режима, наставиће се ово несносно медијско испирање мозга, због кога сам, као у време Милошевића, потпуно престао да гледам информативни програм. Наставиће се, а како ће се завршити, тешко је претпоставити, а добро сигурно бити неће. Неко ће рећи, па добро, докад да гласамо ПРОТИВ? Цео живот гласамо против, када ће доћи време да гласамо ЗА? Кад? Никад! Нажалост, живимо у таквој држави и у таквим временима и, вероватно, ми који смо у тзв. средњим годинама, нећемо дочекати да гласамо ЗА. Свиђало се то некоме или не, Србијом влада самоуправна идеологија, а заљубљеност у државну имовину је тако дубоко пустила корене, да су шансе за опоравак мале, а врло вероватно и никакве. И немојте мислити да сам песимиста, да само кукам, не, заиста се трудим да максимално реално и објективно срачунам шта нас чека. Наравно, увек треба имати у виду да су многима и ова наша „најцрња времена“ прави Елдорадо. Погледајте само ове нове напредњачке функционере, погледајте њихове бизнисмене, како им је скочио стандард последњих година, како блистају. Они не могу чудом да се начуде о чему ја и слични причамо, шта лупетамо, каква криза, када око њих све цвета? Зар тако није било и страшних деведесетих? Већина људи једва да су имала шта да једу, али није мали број оних који су постали трули богаташи. Тадашња власт – СПС и данас су власт и данас су на директорским функцијама, и даље одлучују о нашој судбини, дакле, њима је већ деценијама у овој и оваквој земљи – супер. За њих је, ако ћемо поштено, Србија обећана земља.

Velimir Ilić i Tihomir Petković grade obilaznicu oko Užica 2006. Iz prikajka ih posmatra Predrag Mijailović Lune

Дакле, ако нисте припадник или симпатизер владајуће клике, онда је избор само један – обавезно изаћи на изборе и гласати за супарничког кандидата и то, по могућству, за оног који има највише шансе да прође у други круг. Ако избацимо лажне кандидате, који су ту само да збуне гласаче, као и оне који због сопствене таштине по сваку цену желе да буду другови кандидати, остају само двојица – Саша Јанковић и Вук Јеремић, поптуно свеједно који. Да поново нагласим, не треба од њих ништа очекивати, али за јачање или, како сада ствари стоје, пуко одржавање демократије у Србији, неопходно је да се неко од њих домогне председничке функције. У оваквој ситуацији увек је адекватна она Чанкова легендарна поскочица, када се гласало за Коштуницу – има цео дан да седим на руци, да добро утрне, да бих могао да гласам за њега.
Када се први пут појавила ова изборна рачуница, одмах су се огласили они из тзв. демократског блока, па шта ви хоћете, на прошлом гласању сте били за бојкот и бели листић, а сада агитујете за гласање. Да, тачно тако. Прошли пут је бојкот или бели листић био једин начин да се усијаним главама Тадићеве булументе покаже да лоше раде, баш као што је излазак на изборе сада једини начин да се заустави напредњачко силовање здравог мозга. Тужна је истина да су и Тадићеви и Вучићеви и даље тврдо убеђени да су невиђено мудри, шармантни и неодољиви, него смо ми глупи, па то несхватамо…
Има „мудраца“ који се са висине, тобож забринуто питају, па каква је корист од тога. Као што рекох на почетку, никаква корист, али, с озбиром да ионако већина одлучује, појединцима једино преостаје здрав разум и сопствени глас, па га ваља и најцелисходније потрошити…
Будимо искрени, живимо у временима када је све лажно. Да не набрајам, сви већ знамо, почев од лажних обрва, па до лажних доктората. О моралу и да не говоримо. Живимо у земљи у којој се скоро сви изјашњавају као верници, а једино у новац верују. Нема више будала да гину због идеaла.
Живимо у граду у коме сви шапатом причају о политичком насиљу у Нади Матић, али никоме ни у лудом сну не пада на памет да о томе јавно проговори.
Макар и не био у праву.
Макар био у потпуној мањини.
Ни слово.
Нико.
Ово одавно није мој град.
Ако је икада и био.
А на изборе ћу изаћи. Обавезно.

Тони Станковић

Comments

comments