ЗОРАН СТАМАТОВИЋ, ДИРЕКТОР УЖИЧКОГ ПОЗОРИШТА
Ужичко позориште ове године слави важан јубилеј, а то је 70 година од оснивања. Како се ви као тренутни директор ове установе осећате?
Реч славити у овом случају има неки други смисао. Просто, мислим да није тренутак за било какво славље, јер је тешко време за позориште генерално, материјално стање коме у њему влада и не оставља нам могућност за неко велико, а сасвим заслужено славље. То славље одлажемо за неко, условно речено, срећније време, а данас се трудимо да будемо што квалитетнији и да што више утичемо на друштво које не примећује довољно културу, па самим тим ни позориште.
Како је по вашем мишљењу стање у култури у Србији? Сведоци смо ових дана да је сва пажња усмерена на ријалити шоу програме као што су Парови и „Фарма“. Мислите ли да ћемо превазићи то?
Друштво без идеала продукује исте такве појединце, а човек без идеала и душе није човек у пуном смислу те речи и бојим се да смо ми све ближе управо том моделу човека из 21. века. Њему, нажалост, не треба култура, а потребу за културом ваља стварати и гајати. То се једино и најбоље ради кроз образовање, пре свега школско, али и породично. Бојим се да смо стављањем на пиједестал управо емисија које сте поменули, полако, али сигурно, ослонце овог друштва и државе, а ту мислим на најбоље књижевнике, сликаре, ставили у други план. Јунаци су нам постали неки измишљени блиски ликови. Блиски по простаклуку, по томе што немају идеју и толеранцију за друге. У томе места за културу нема, али то не значи да се предајемо. Данас је новац постао императив, померио је тежиште са питања душе, на питање себе, односно на питање новца. Новца или имаш или немаш, и то је камен око кога се сви делимо. Оног тренутка када смо продали своје идеале, продали смо све оно што чини наш свет, што нас чини емотивним и људима. Живимо у неким бешчасним земљама и ту не говорим о Србији, него о Европи и свету. Живимо далеко од сваке идеологије, и није реч о идолопоклонству, већ о идеологији за коју се вреди борити. За мене је култура била та идеологија која ме је определила у позориште и за коју сам волео да верујем да желим да јој посветим цео свој живот.
Колико и они који се не баве културом у професионалном смислу могу да помогну у овој борби против кича у шунда?
Нашу уметност уређују они који о уметности не знају ништа. Ви не видите најутицајније политичаре да не позивају у позориште, на концерте, књижевно вече, већ позивају на фудбалску утакмицу, на обрачун и дуел. Позориште је, како је то Шекспир одавно рекао, огледало друштва и оно није ништа боље, ако га гледате тако. Али је сигурно, без обзира што је слика и прилика тог друштва, степеницу је изнад и труди се да исто то друштво вуче напред.
Ужичко позориште је опстало седам деценија. Да ли су за то заслужни грађани Ужица, сами запослени или је све то заједно помогло да институција опстане?
Не може то једно без другог и не може овакво позориште да постоји у неком другом граду. Још давне 1856. године, када су људи исто били оптерећени проблемима егзистенције и другим проблемима, овај менталитет је довео до тога да се скупе људи и оснују театрално друштво, па ужичко читалиште, као претечу данашње библиотеке. Данас, позориште јесте оно које и образује и васпитава, али не може позориште променити друштво. Ми смо та слатка капљица, лепа нота читавом неком ратном маршу који се свира у светским оквирима и који покушава да нас ољуди и орасположи. Оно се труди да буде препрека пре свега примитивизму и дивљаштву. То је ово позориште успевало, јер овај град није био дивљи и неперспективан, и јер су грађани видели даље и били толерантни.
Чиме се позориште највише поноси или је управо опстанак позоришта оволико дуго уједно и његов највећи успех?
Највећи успех овог позоришта је да 70 година постоји, а увек се враћам и на ту 1856. годину, јер је то театрално друштво било подједнако значајно за Ужице колико и данас професионални ансамбл, дакле ту је мало дуже. Успех је такав да је ово позориште годинама у самом врху професионалних позоришта у Србији и ту је да образује и негује младе људе, и да им ствара потребу да дођу у позоришту или оду на концерт.
Сигурно је било неких блиставих тренутака за време које сте ви директор. Шта памтите?
Кад год бих одвојио један за који ме питате, ја бих бацио у запећак оне друге. Несумњиво да су ти добри тренуци сами себе одвојили. Ја сам поносан и намерно нећу говорити о успесима за време мог мандата, већ ћу поменути наступ на Битефу седамдесетих година, где је ово позориште утрло свој пут. Није оно случајно настало овде. Чињеница је да је Ужице град културе и ја бих волео да оно поново постане и место доласка, а не одласка. Ми смо били град у који се долазило, а један од разлога је било и позориште. Мислим да данас није тако, не зато што Ужице није такво, него зато што је таква општа тенденција. Одлажење у неколико великих центара, прво овде у Србији, а потом у свету, је нешто што је свакодневица. Ако се вратимо на почетак нашег разговора, управо су то трендови потрошачког друштва у коме живимо.
Како ће позориште обележити седамдесет година рада?
Ми ћемо сигурно својим претходним радом обележити и ову, али и наредну годину. Кроз један мултимедијални пројекат, освежићемо сећање на Ужичку републику и то нас чека већ за месец дана. Са великом љубављу ћемо причати и о чињеници да је Ужице тада, 1941. године имало свој идеал, а тај идеал се звало слобода и рећи не фашизму. Такође радимо и на монографији који ће све обухватити, али чекамо прави тренутак. Ово је леп број у ком желимо да подсетимо да постојимо толико, али нам није циљ да славимо. Нама је слава свака премијера, сваки фидбек од наше публике да смо на добром путу у мењању себе, а потом и самих гледалаца.
У новембру се одржава Југословенски позоришни фестивал и то по двадесети пут. Шта нам можете рећи о овогодишњем фестивалу?
Двадесети фестивал је моја велика срећа. Почиње у недељу 8. новембра и могу рећи да ће највећа позоришта из Србије, Босне и Црне Горе узети учешће на њему и циљ нам је да у част награђених дође и представа из Македоније. Да ли ће то бити, видећемо, ако наиђемо на разумевање код наших оснивача. Наша је жеља да то буде представа из Велеса, града са којим Ужице има блиске односе. Продукција је ове године била нешто боља у односу на претходне и сигуран сам да избор који ми тренутно имамо гарантује да нас чека један добар фестивал. Ја користим и ову прилику да позовем гледаоце да нас подрже куповином улазница, које већ годинама не поскупљују. Такође смо на на претходном састанку руководства ове куће одлучили да један простор посветимо музеју Југословенског позоришног фестивала где ћемо њему у част, прикупљати сав материјал, музеолошки га обрађивати и не дозволити да у заборав падне ниједна фотографија, реченица и представа. Да бих заголицао пажњу, прочитаћу само део глумаца који долазе. Замислите фестивал на коме ће учествовати Небојша Глоговац, Светозар Цветковић, Владица Милосављевић, Јосип Пејаковић, Весна Машић, Ејла Бачевић, Зијах Соколовић и многи други. Дакле, доћи ће са свих ових простора тренутно водећи глумци и то ће бити просто празник за ове очи.
И фестивал опстаје дуго година и може се рећи да је у врху позоришних фестивала у Србији, па и региону. Да ли сте задовољни или мислите да увек може боље?
Ја никада нисам задовољан. Нас спутава и отрежњује чињеница да живимо данас и овде, а уједно нам то даје снагу да искористимо све предности које то доноси, и да то афирмишемо вукући и друштво и себе, а самим тим и град, напред. Мислим да то Југословенски позоришни фестивал у најбољем смислу те речи и ради, али увек може боље и може више.
Који су то планови до краја године за позориште?
Тежишни пројекат ће нам бити Милутин Ускоковић, где обележавамо стогодишњицу од његове смрти. Његов роман „Чедомир Илић“ ће доживети драматизацију и то ћемо посветити једној интересантној женској екипи. Такође ћемо радити и на представи по тексту Израела Хоровица, највероватније у копродукцији, и то ће бити наш покушај да поново досегнемо ред величине Венецијанског бијенала и искорак у нешто ново. Жеља нам је да са тим текстом закорачимо на европске фестивале са којих нисмо ни одлазили, али са озбиљном темом око које се ломе мишљења. Већ сам споменуо пројекат „Окупљени на тргу“, где ћемо се сетити Ужичке републике и направити везу са тадашњим и данашњим временом. То ће бити мултимедијални пројекат на коме ће радити уметници из целе бивше Југославије. До краја године ће гостовати и једна балетска представа, и то нам је жеља да и тај вид театра оживимо на нашој сцени. Волео бих када бисмо и оперу могли поново да доведемо. На крају, почећемо са радом и на једној дечјој представи. Циљ нам је да то буде неко од домаћих аутора, Ужичанин, и да ту представу уради неки млади редитељ.
Н. Кутлешић
