КАД СУ ЦВЕТАЛЕ РЕПУШИНЕ…

1.
…обично би се кркуше, нераст, пловке, гујавци и полежаци већ распоредили по газу, којим се долази до осртва репушине; такво брзо и непредвидиво вијугање имало је добар учинак на зимом и сивилом измучене Ужичане, да су се изували и газили хладну воду у сваком пролазу поред Сунчаног вира и Пескаре.
Бити део тог кретања, бити део тог богатства значило је бити и део биодиверзитета и славити га.
То вам је, пријатељи моји, уз мала годишња одступања, ово време: крај априла, вероватније почетак маја.
Има разлика у броју и врсти виђеног; населили смо нове рибе, а нико се више и не сећа да се у Ђетњи некад могла наћи, рецимо, змијуљица/паклара, која је, у причама наших старих, редовно бркана с јегуљом. Или речна шкољка.
Тај биодиверзитет не значи да населимо све што насељавају наши другови око сличних река, и да једног дана сви имамо све и пецамо све; он значи да је пастрмка из Ђетиње различита од оне из Рзава и оне са саставака Тмуше и Таталије.

2.
… Стаменко Цане би пре зоре кренуо из Рибашевине ка Јеловој гори; на ногама је имао старе, скоро распаднуте опанке, у којима може да гази по води, без осећаја да пропасти скупу обућу; босом му се није газило по измешаним водама Тмуше и Таталије и оштром јеловогорском камењу.
Од вирчића мањег од каната воловске запреге, до брзака плићег и с мање воде од оног што крене Неранџићевом улицом ка Млину после летњег пљуска… Кроз тунел од моћних букви с једне и непробојних жбунова купине с друге… Поред чистине од влажне земље, необрасле, јер сунце не пробија до тла на том делу… Ливаде пуне горског биља, чији мирис опија и наводи ум на лутање висинама…
И накупи се малих поточних пастрмки, шаренки; за здравље деци.
Цане је био уверен, а неко пре њега му је сигурно помогао у том уверењу, да пастрмка из тих потока, сем укуса, има бројна својства, која не треба набрајати, већ користити.
Кући се враћао док је јутарња свежина још тражила закопчавање гуња и набијање шајкаче, носећи рибе нанизане на ракљицу.
Мало смо се примакли разумевању биодиверзитета, уз мирис гљива башчара с плотне старог шпорета и које чашице меке ракије, заслужене и одобрене.

ЈОВАНОВА ВОДА ЈЕЛОВА ГОРА

3.
…гмизавци би потпуно полудели од хормона, нарочито зелембаћи; умели су да се сјуре поред Предатог Тренутку, правећи невиђену буку и шушљање.
Ко има среће, могао је видети љубавни плес поскока, сивљих и простодушнијих на сивом и простодушном одроњеном камену на порталу другог тунела код Велике бране, или оних краљевски црвених, што се могу видети после Црвеног тунела; ко има живце боље од упредене струне, чизме без филца на ђоновима и због тога веома склоне клизању, могао се слатко смејати свом паду у сплет водењарки, окупљених због продужетка врсте; доста касније, кад се ископрца.
Неки дан је на Плажи бар седам рибарица стрпљиво чекало на ред да пређе шеталиште и докопа се реке. Пошто је прва била стварно велика, преко метар, претпостављам да је то женка коју прате мањи мужјаци.
Мало сам глумио саобраћајца, говорио људима да се не плаше и да их пусте да прођу где су наумиле.
Да видиш, није било паничара, нити оних што би ситуацију решавали мотком, грабуљама или камењем; и ми се мењамо. Сад, да ли је то обично миленијумско омекшање или увиђамо да је добро имати друштво из времена док се камен још стезао, а Мале свете реке тражиле себи пут.
Млађи човек с бебом у колицима поверовао је да опасности нема и одгледали су.
Рибарица је потпуно безопасна, корисна и заштићена.
Нек’ су живе и здраве!

4.
…око братског језера Винипег, збратимљеног с нашим Врутцима модрозеленом алгом/цијанобактеријом, оном што нам је помогла да се измакнемо од сржи таме Васионе и оном што нас учи да то како смо ми замислили сарадњу с природом не може довека, добри људи Енкориџа су већали како да протерају све те животиње са станишта, која су прекривали својим градом.
Правили су буку, пуцали су, убијали… А оне су се враћале по још.
Онда су закључили да суживот није лош и направили службе да се брину о сигурном размаку између људи и звериња.
Данас Енкориџом патролирају четири вучја чопора, која стотина медведа и преко две хиљаде лосова; лисице, ситније и мање занимљиве живуљке броје само за то задужени. У луци се око рибе с аласима отимају морски лавови и фоке, китови белуге и понека орка, онако, у пролазу.
Живо.

ПРОГОН ГОСТИНИЦА ПОГЛЕД СА ЈЕЛОВЕ ГОРЕ

5.
…поред Мале свете реке, један је причао да није свака поточна пастрмка квалификована да се пусти у њену хладну воду.
Или, пример је још бољи, речни рак.
Европом је протутњала рачја куга; опскурни кругови биодиверзитетлија тврде да је стигла из USofA, као оне пчелиње болести или кромпирова златица. Болест је, уз нечисте воде, скоро истребила ракове у многим водама.
Рецимо, због примера, да је опустео наш континент и да речни рак живи само у једном малом потоку, који тече поред једног малог галског села. Због неке ситне генетске разлике, отпоран је на увозну болест и он ће поново све воде населити.
Због тога јеловогорска пастрмка лечи и због тога тамо по Енкориџима чувају особеност сваке долине, сваког потока.

6.
…кленови су се груписали и ређали од већих ка ситнијим, и кретали на шљунковите разливе да се мресте…
И њих је мање и не чују се овогенерацијске приче о гигантским примерцима на Великој брани или Пицином виру.
Шта је урађено, урађено је: Врутци, порибљавање и искиданост реке на делове.
Неке паре за обнову централа и брана се помињу; ево, да поменем и ја да се по Енкориџима широм света сматра да без рибљих стаза на бранама водотокови лагано умиру.
Знам за најмање два случаја изградње бране, која би спречила пролећну миграцију риба из Наше воде навише, у Њихову назови реку, да Они више не лове нашу рибу; риба се у врло кратком року проредила и у Нашој, и у Њиховој реци. Једна брана је отворена, друга намерно, због отварања рибљих путева, срушена у оном несрећном рату, и рибљи фонд се опоравио.

7.
…и људским посетиоцима бивало је све топлије и све пријатније, и умело је то инспиративно да делује…
И данас цветање репушине изазива чудне хормонске поремећаје код заљубљеника у Рајске отоке; и данас она скрива нас, двоношце и просте живуљке кањонске.
Некад је мали број људи ишао горе и наслеђивали су од старијих знања о понашању у тој блиској дивљини, опхођењу према ситним и мање ситним становницима и опасностима. Кренуло се горе масовно и оштро, без претходних знања и искустава; зато се могу видети и жртве људског страха међу староседеоцима.
Укључујући и поскока краљевске боје на асфалту надомак црвене земље, два корака по завршетку моста после црвеног тунела.
Причати, писати, упозоравати… Дивити се у себи лепоти.

8.
…ишли смо све даље у Ђетињу, склањали смо се од гужве, све зарад наших тајних послова и преговора с водом и каменом.
Волео бих да је, уместо мене, на Плажи неко стручно и у живи свет заљубљено биће, неки наш Енкориџанин, пазило да и последња рибарица пређе, све успут објашњавајући окупљенима зашто је заштићена и зашто је добро да је ту међу нама.
И да прошета навише. Припази мало.
Волео бих и да имам шарм од милион долара, али ту се већ не питам.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 959)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.