Ко није за себе…

- Демагогија је сестра егоизма, њима су, баш као и свима који су део српске елите, уста пуна обичног народа, радника, мањина, али са безбедне удаљености -

The Winner Takes It All
Безброј пута, разне политичке будалетине, али и многи диктатори широм света цитирали су познати Кенедијев слоган: „Не питајте шта ваша земља може да учини за вас – питајте шта ви можете да учините за вашу земљу“. И, гле ироније, реченицу која је постала синоним за жртвовање, изговорио је баш председник државе која је перјаница капиталистичког система, државе у којој се слави индивидуалност, а лични интерес, не само да се ставља изнад општег, већ се сматра основним покретачем напретка целокупног човечанства.
А, ако шта сваки поштени националиста и поштени левичар, поготову срп(б)ски, мрзи, то су индивидуализам и капитализам, отуд и не чуди што им се дроб прервне и на саму помен Америке. Дакле, рекло би се да америчко друштво чине појединци који су спремни на све, само да би задовољили своје личне жеље, прохтеве и амбиције, што ће рећи – друштво екстремних егоиста. А, љути противници тога, поменуте поштењачине леве и десне оријентације требало би, по логици ствари, да су људи који свакодневно брину за народ и све би, па и живот, дали за ближњег свог. А да ли је тако? Не знам како је у Америки, али поуздано знам, више од пола века живим у овој веселој држави, ако где царује егоизам, онда је то у Србији, ако ко гледа искључиво своје дупе, управо су то ти назови левичари и десничари, који се свакодневно бусају у своје јуначке груди, у очекивању да их после тога заспу свилом и кадифом. И дукатима, наравно. Далеко су они од наивчина, бусање у јуначке груди одувек је јако исплатив спорт у Србији, а, како ствари стоје, задуго ће такав и остати. Покушавајући себи да објасним шта нам се, као друштву, дешава, почео сам последњих година да верујем како нам, и то тоталним уништењем, управо прети екстремни егоизам, зато сам и намерио да то буде тема овог кратког летњег трактата.


Да кренем од владајуће партије. Било које. Сведоци смо вишегодишње масовне народне хистерије за учлањавањем у владајућу партију или коалицију. Наравно, нико то не ради због идеологије или жеље да учини нешто добро за народ и земљу, већ је једини разлог плата – дакле, лична корист. Кад би се донео закон који забрањује страначком чланству запошљавање у јавни сектор, исте секунде у партијама не би остало људи довољно ни за једну шаховску партију. И нико се од те армије беспризорних није запитао да ли такво понашање некоме штети. Могу други црћи од глади, може Србија потпуно пропасти, то њих није брига, важно је да се они лично докопају пара, да је њима потаман, све друго је потпуно неважно. И сви они, када се власт промени, исте секунде прелазе у партије нових власника кључева трезора народног новца. С обзиром да се код нас политика води по принципу – победник узима све, у опозиционим партијама практично не остаје нико, осим малобројних који имају солидну месечну апанажу да глуме политичку икебану и стварају привид вишестраначја. Да нема те апанаже, опозиција би се практично самоукинула, јер нико није луд да ради нешто од чега нема користи. Власт би морала, као у Домановићевом Мртвом мору, да плаћа некога да глуми опозицију. Дакле, осим голог интереса, нема ту ничег другог, поготову нема те чудне биљке – демократије, иако су је заливали многи. Заливали, треба ли рећи, искључиво због личне користи. Млађи читаоци не знају да су широм Србије последње две-три деценије постојале (можда и сад постоје) многобројне мистериозне тзв. невладине организације које су у називу, између осталих, имали реч демократија, у којима су они који су били на платном списку, примали огроман новац, претпостављам, сама реч каже, да би развијали демократију у Србији. Међутим, стварност је била потпуно другачија, што је тих невладића било више, то је демократије било све мање, али то њих није тангирало, важно је да се банковни конто, и то девизни, увећавао сваког месеца. Тамо неки страни порески обвезници, и не знајући, издвајали су милионе за развој демократије у Србији, а сви ти силни новци су завршавали у џеповима одабраних, нама непознатих људи, који су утицали на развој демократије у Србији, баш колико крагујевачки Фијат утиче на развој светске ауто индустрије. Ако не и мање.
А шта тек рећи за гомилу паметњаковића са магистарским и докторским дипломама, и то државним, да туга буде већа, који су свих ових година гледали шта се дешава и ни слово нису проговорили? Наравно, изузимајући оне који су се директно укључили у политичку арену, где је главобоља, али зато и лова већа… Често можемо чути како је у Србији последњих година потпуно замро било какав дијалог, па наравно, ако нешто кажеш против режима, можеш угрозити солидну и редовну плату на факултету, плус изванредно плаћене разне измишљене пројекте, од којих се лагано, за пар година, купе стан и кола у Београду. А и они који се огласе, било назови левичари или назови десничари, искључиво наступају са позиције особе која прима државну плату и којој је једина намера да тако остане до краја радног века, а, још боље, до смрти. Они се гнушају свих оних који сами зарађују за живот, такви су за њих примитивци, тајкуни, сецикесе, преваранти, незналице, једном речју – нељуди. Наравно, демагогија је сестра егоизма, њима су, баш као и свима који су део српске елите, уста пуна обичног народа, радника, мањина, али са безбедне удаљености. Баш као пре коју деценију, када су били авангарда радничке класе, али за дебеле новце.
Треба ли трошити речи на новинарску струку? Има ли већих егоманијака у Србији од те бранше, не рачунајући политичаре? Искрено, кад боље размислим, нису ништа бољи, ако нису и гори, спортисти, глумци, музичари, и слични, који себе зову „уметницима“, а који већ деценијама „само раде свој посао“ док наоколо све пропада… Ипак, да се вратим новинарима. Већ годинама једна, не тако мала група, као већ поменути невладићи, пуни сопствени девизни конто, огромним парама из иностранства, све, тобож, борећи се за демократију и слободну реч. Скрцали грдну лову, а новинарство никад горе. Друга страна тог новинарског новчића су државни миљеници и плаћеници. Каква је то тек дружина! Погледајте само како се понаша и шта говори ових дана онај Жељко Митровић. Каква безочност, бахатост, некултура, примитивизам… Шта, откуд сам њега сврстао у државне медије? Не могу, стварно, више да трошим речи на ову братију. Не кажем, има ту и тамо по који изузетак, али, гро ове бранше чине људи који никада нису ни знали шта значи реч морал и који су спремни на све, буквално на све, само да би задовољили своје мале егоистичне интересе. Да, мале интересе, осим главешина, којих је мало, новинарски егоисти имају далеко скромније прохтеве, знају да су при дну ланца исхране и задовољни су остацима који падну са трпезе властеле, којој истрајно и покорно служе. Пристаће на све што политичке газде траже, само да не падну лествицу ниже, тамо где се стварно мора нешто радити да би се зарадило за живот.
Здравство? Просвета? Полиција? Железница? Пошта? Разна друга јавна предузећа, државне и парадржавне фирме? Ух, боље да не почињем…
Синдикати? О томе би тек могла да се напише једна дуга и тужна елегична ода егоизму…
И? Шта је закључак? Нико не ваља? Само наивчине, мала деца и утописти верују да су људи дивни, а свет дивно место за живот? Ма, не. Јасно је, што би Бајага рекао, „какав је свет, тако ће и остати“. Од малих ногу растемо слушајући народне „мудрости“ – „пара врти, где бургија неће“, „бог је прво себи браду створио“, „ако смо ми браћа, нису нам кесе сестре“, „ћути и гледај своја посла“, тако да је прилично лако увидети, да је ова земља, упркос (или управо због тога?) деценијама негованом култу колективизма, прво комунистичког, радничког, па, последњих деценија, националног, постала друштво екстремно егоистичних јединки. Човек јесте егоистично биће, али, ипак, мора постојати неки ниво свести о минималном заједничком садржаоцу, а, бојим се, да од тога у овој земљи нема ништа, што ће нас, на крају баладе, неминовно довести до – нестајања. Па зар не говори сликовито податак да је прошле године у Србији најмање рођених беба од Првог светског рата, када је било два и по пута мање становника и да данас имамо скоро 400.000 становника мање него пре десет година?
Не, нисам национални романтик, нити национални радник, свакако нисам ни левичар, напротив, велики сам поборник индивидуализма, али, ако желимо да кућа у којој живимо, барем мало напредује и не сруши се за коју годину, морамо једним делом и себе у њу уградити, уместо што сви меркају како да мазну што веће парче.
Слушам данас како све више људи сматра да је Вучић непобедив, јер је његова партија ушла у све поре живота. Да, управо је то доказ овога о чему причам. Гомила малих егоиста су уз власт, очекујући личну корист, и све што се тражи од њих, урадиће, а и они који су против ове власти, скоро сви су на државној плати и, такође из егоистичних побуда, ћуте или мрмљају себи у браду. Дакле, сви су заокупљени собом, на овај или онај начин. То што неки имају мање, а неки више школе, потпуно је ирелевантно, морал се не стиче, нити губи образовањем.
Нажалост, због тога сам и прилично сигуран да су ствари отишле предалеко и да овакве теме више никога не занимају, чак сам уверен да ће многи текст сматрати обичном будалаштином. Не би био први пут.
Упркос томе, уместо често помињане пословице (рекао бих – клетве) „ко није за себе, није ни за другог“, било би неопходно да почнемо користити ону „чини другима што желиш себи“.
Заиста, људи, не знам откуд стално очекујете да „тамо неко“ поправи стање у држави за вас? Зар нисте некад помислили да и тај „тамо неки“ има иста очекивања?
Нема других.
И после нам Америка крива….

Тони Станковић (Ужичка недеља 963)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.