Кo потписује Ужице палцем десне руке

- Чиновнички дангубари са редовним општинарским платама као да се питају - ко би тај Стојановић, да није од оних из Мачката који суше пршуту и праве дуван чварке? -

grupa gradjana užice za promene2

Срушена кућа Љубе Стојановића
После породичне куће и спомен бисте Милутина Ускоковића, Соколског дома, Касарне IV пук „Стефан Немања“, Лужничког атељеа ратног сликара Михаила Миловановића, Рибничке колибе Бранка Поповића, Краљевског коначишта у Поповића кући на Липи, изведена је још једна акција на незаборав историјских вредности града Ужица. Овога пута гимназијски понављачи дали су сагласност на рушење куће државника, филолога, професора Велике школе, оца србистике академика Љубомира Стојановића. Чиновнички дангубари са редовним општинарским платама као да се питају – ко би тај Стојановић, да није од оних из Мачката који суше пршуту и праве дуван чварке?
Када су се овог априлског јутра поред Куће на Слануши појавиле грађевинске машине за рушење и инвеститори са урбанистичко техничким условима, породични дом Љубомира Стојановића је постао склон паду и безбедности пешака – пацијената оближњег Дома здравља. Већ до подне кућа је претворена у грађевински шут, који је камионима одвежен у депонију „Дубоко“. Саграђена у време Великог пожара и бежаније Турака у Босну, кућа је стајала као препознатљива скоро два века. Са кровом на четири воде, белим димњаком, каменим подрумом и доксатом са осушеним мушкатлама, да је памети, требала је одавно бити у грбу града Ужица. Од дугог времена постала је накривљена на страну према кафани Топ и личила на Коси торањ у оном италијанском граду. Кроз авлијску капију, млађани Љубомир је кретао пут ужичке реалке, јазу за купање код Толове воденице, а са прозора је дечачки радознао гледао протестне радикалске скупове у кафани Видоја Невесињца. После школовања у ужичкој гимназији, за коју се причало да се са њених прозора видео Беч, Љубомир је кренуо пут велике школе у Београду. Ужицу и родитељима враћао се у току летњих ферија. Из Београда је једне јесени кренуо у Европу, ради допуне својих филолошких знања стечених у Србији. Велики европски универзитетски центри Сант-Петербург, Беч, Лајпциг и Берлин били су његова научна боравишта. За живота је ушао у националну историју Србије. Његова дела и научни списи данас су обавезна литература за студенте српске филологије. Написао је и објавио Вукова дела и преписци, Коментари Мирослављевог јеванђеља, Летописе, шест књига „Српских записа“.
Љуба Стојановић је живот завршио у Прагу, где је и сахрањен. Скромна чамова крстача са прашког гробља још увек чека слободно место на ужичком месту Доварје. Али, уместо завичајног опела, дошло је предускршње јутро са грађевинским багерима и радницима на крову родне куће.
Још један великан Ужица др. Милош Перовић, писац и филозоф, докторант универзитета у Цириху, учесник албанске голготе, који је крај Великог рата дочекао на штакама и ампутираном ногом, заборављен је у родном граду. Неколико месеци пре него што ће из касарне С. Немања у Крчагову кренути пут Албаније и Крфа, записао је: „Док се ја бавим етичким дилемама Спинозе, овде је главни Вук шустер“. Перовићева кућа није срушена, јер се у Ужицу не зна где се налази. Можда ће се једног будућег дана, захваљујући неком грађевинском инвеститору, утврдити локација и кат. парцела још једног великана града Ужица. (http://www.graduzice.org/userfiles/files/knjizevnostvaralastvodo1918.pdf)

С. Трипковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.