KOKIN BROD NA VODI

uvacko jezero

Два сна о Увачким језерима

– Синергија много лепих снова створиће доста добрих дела, добра дела ће начинити правилне навике, правилне навике ће формирати праве карактере људи, а прави карактери ће стварати и неговати културу и традицију нашег народа –

Лепоте Радојинског, Златарског и Сјеничког језера први пут сам срео давне 1973. када сам био на припремама са фудбалским клубом Севојно у Радојини.У исто време са нама су били и фудбалери Црвенке са чувеним голманом Ратком Свиларом.

Задњих двадесет година интензивно уживам на Златарском језеру на свом, купљеном плацу, а понекад и на Сјеничком, иако нисам рибар, за двадесет година нисам пецао ни пет пута.Али волим да пливам, веслам кајак, да возим чамац, да шетам, берем траве, печурке, да читам, ноћу да гледам звезде са љуљашке, а дању просто да гледам како светлуцају и играју се милиони сунчаних огледалаца на предивној површини језера и да само слушам тишину, коју ремети једино цвркут птица.

Шеснаест година нисмо имали струју, на чему сам некоме веома захвалан јер нисам морао да гледам ничије политичке бравуре, нити фудбалске утакмице оних што се припремају у Турској и Словенији, а не у Радојини, а не умеју да погоде гол по 600 минута, обе ноге им више сметају, него што помажу у фудбалској вештини. И тако, пошто нисмо имали струју, још ме исцрпи вода, веслање, шетња, опије чист ваздух, рано легнем и дуго спавам, а кад спавам и сањам- лепе и ружне снове.

Сањам ти ја једном мог анђела како ме сетује што сам себичан, како сам уживам на језерима и околини, а друштво и моји родитељи су се жртвовали да би завршио високе школе, а ја то друштву не враћам, већ сам уживам у резервату Увац. Рече ми да ми је дужност да друштву вратим дуг, тако што ћу осмислити како да се сачува природа, а да што више људи ради и ужива на језерима. Уплашим се тог задатка, али кад размислих да Црногорци могу да сачувају онолико море и онолику државу као еколошку, ако Блед живи на језеру, ако Швајцарци раде и живе на језерима, зашто ми не бисмо могли на три језера. Ајте молим вас. Размишљао, размишљао и кренуо.

Прво одем на три државна факултета,одређених струка и и замолим их да ми дају адресе по три студента који су дипломирали пре годину дана, а да су са ових простора или близу и да су били међу најбољим студентима. Назовем ја њих свих девет и наравно да су сви били незапослени, тако да сам након дужих разговора изабрао тројицу и поставио их за своје сараднике.

Првог поставим за министра Десне обале, другог за министра Воде, а трећег за министра Леве обале. Обилазили, обилазили сва три језера и околину, причали са свим мештанима (није било напорно, није их много остало), интересовали се шта су све некад радиле фирме које су затворене, који гости су долазили у затворене хотеле и кафане. Направисмо стратегију, планове, организацију, расписасмо конкурсе за прикупљање понуда за концесије за сваки појединачни пројекат. Како сам могао другачије кад нигде пара, једва сам измолио моје министре да волонтирају две године, ваљда ћу их после плаћати.

Осмехивао сам се у сну, јер смо склопили успешно све уговоре, поделили добит и одредили време кад сви објекти постају наше трајно власништво. Запослисмо прво архитекте, па геометре, раде по цео дан, само они дају услове где, шта и како може да се гради по њиховим пројектима, од ког материјала, на којој раздаљини објекат од објекта, које намене, сви са непропусним септичким јамама или прикључени на колективне колекторе, сви користе ветар, соларну енергију, био масу, кишницу за разне намене, уштеде невиђене. Нико није могао градити другачије од дозвољеног што су пратили грађевински инспектори.

Пошто је то резерват, нико други, него наши запослени, није могао превозити грађевински материјал и ствари, бродићем, који је имао дизалицу, како би се људима олакшало. Наравно да смо недалеко одатле активирали затворено стовариште грађевинског материјала и радионице за израду камена,обраду сиге, грађе и столарије и осталог за подизање лепих објеката у складу са поднебљем и нашом традицијом. Сањам да је само наша грађевинска оператива могла да гради објекте, запослисмо све занатлије са региона, једва их нађосмо, оних за канцеларије колико хоћеш, занатлија тешко.

Морали смо примити и санитарце да контролишу септичке јаме, употребу искључиво еколошких средстава за купање, прање судова, веша и остале нешкодљиве материјале за људе, животиње и живи свет језера и околне природе.Да не би људи лутали и тражили, отворисмо продавнице за таква средства, па за воће, поврће, месо, хлеб, новине и све остало. Организовасмо откуп пољопривредних производа од мештана из околних села и шире, једва постижу производњу, нису одавно имали овакву муку, раније нису знали шта ће са оним што произведу. Морали смо запослити и пољопривредне стручњаке, који су им давали савете за пластенике, наводњавање кап по кап, одабир семена, употребу природних ђубрива, производњу органске хране итд.

Из домаће радиности требујемо сувенире и дрангулије по нашим нацртима, рекламе за наш резерват и језера, вунене чарапе, накурњаке, свашта нешто. Све се лепо продаје у продавници сувенира, задовољне су младе продавачице.

Снивах да су једни правили фудбалске, кошаркашке, тениске терене, понтонске базене за спортове на води, други су их одржавали, трећи организовали припреме фудбалера, кошаркаша, тенисера, веслача, ватерполиста и других из разних земаља, наше судије им свирале и наплаћивале припремне утакмице, пети преко туристичких организација обезбеђивали доласке тих екипа, шести их примали у хотеле, седми им спремали, чистили, кували, осми им напалћивали и испраћали их са жељом да опет дођу. У једном хотелу, где одседају углавном фудбалери, окачих црно белу слику ФК Севојно из 1973. испред радничке бараке у Радојини у којој смо били смештени. Нека виде некад и сад.

Туристички радници су били више него успешни, доводили су силне туристе, распоређивали их по околним хотелима, камповима, бунгаловима, приватним кућама, организовали им излете по сва три језера бродићима, а хит је била посета Леденој пећини у којој су сви занемели од чуда природе и невиђене лепоте. Водили нас као мале у Постојину, а Ледена лепотица нам пред кућом, да се чудом не начудиш. Морао сам матор, сам са кумовима и два ренџера муслимана да уђем у ову мрачну лепотицу. Жена се плашила, ја уживао. Још тад сам одсањао, а касније и остварио сан, те уредисмо и осветлисмо ово светско чудо. Сад Постојина ни прићи, а и удаљила се. А тек поглед са грандиозне Молитве. Одатле највише севају фотоапарати и снимају камере, више него на избору за Мис света.

uvacko jezero 2

Негде око средине резервата у прелепој зградици врви од запослених: милиција, ренџери, ветеринар, лекар западне и природне медицине, апотекар, таксисти аута и чамаца, renta-a car, renta-a boat и све могуће опреме. Можеш бирати између кабриолета, педалина, сандолина, кајака, кануа, разних чамаца,тримарана, катамарана, даски за једрење, малих једрилица Gipsy, параглајдера……..Ту је и мењачница, бутик, кројач, солидна библиотека, free wi-fi, не знам шта све нисам сањао. Онај што рукује дизалицом организује недељом и кад су верски празници скакање над водом, тзв банџи џамп.

А на три прелепа места, на сва три језера по једна црква и џамија и то у истом дворишту. Дивне, складне грађевине, кад их погледаш смирују те, кад изађеш из њих сав си блажен, сви се смеше и поздрављају једни друге. Заједно? Зашто не. Нека види цео свет да поштујемо различитости, да се плашимо клонова, да су будалаштине прошлост.

Само се сви љуте на оне што возе тракторе са цистернама и чисте септичке јаме и колекторе, осећа се, кваре чист ваздух, још после продају то што су вадили из јама као био масу и за ђубриво. А оном из Прибоја, што држи пумпе за гориво за разна возила, продају садржај из јама за производњу биометана, који се добија из људског измета, а покреће аутобусе и камионе који се производе у ФАП-у, а као гориво користе поменути гас биометан.

Млади брачни пар у мојим сновима производи, продаје и изнајмљује појасева који су у резервату, на води, обавезни. Нико не може да се вози чамцем, кајаком, даском за једрење, било којим пловилом, ако нема појас. Сви их воле и цене, јер откако користе њихове појасеве, нико није страдао на језерима као раније што је бивало и више се нико не смеје кад види некога са појасом. Па тако је одавно у целом свету, шта смо чекали до сада. Много сам срећан, макар било само у сну, сви уживају, подобрили се људи, сви набавили, додуше по закону резервата, моторе за чамце који не загађују воду, сви регистровали чамце, моторе, сви имају положено за вожњу чамаца, сви носе појасеве, нико не вози пловило пијан, нико не пуца из ватрених оружја нити баца петарде. Милина божја. Морали смо забранити пуцање. Дошли људи да одмарају, а не да се штрецају и залежу, да уживају у тишини, песми птица а плаше се и белоглави супови, наше животиње у мини зоо вртовима.

Највише завидим онима који ту раде. Посећују их сви живи, зарађују супер, а они се друже са лабудовима, украсним паткама, украсним фазанима, дијамантским голубићима, папагајима, канаринцима, кунићима, украсном живином и осталим животињама, у прелепо уређеним и одржаваним зоо вртовима са базенима, волијерама, фонтанама, кавезима, уређеним стазама. Највећа конкуренција зоо вртовима су феноменални аква паркови, има их на сва три језера, различите су величине и садржаја. Свуда врви од деце, туриста, највећа галама на језерима је ту.

Мало даље огромна продавница, ту се продаје апсолутно све, примају се поруџбине и on line и off line, како хоћеш, само поручи. Испорука колима или чамцима у одређеним интервалима, до сваког потрошача. Сви задовољни, тазе хлеб, новине….Радо плаћају и робу и услугу. Задовољни и трговци.

Неки викендаши видели на страним тв каналима кућице на дрвету, па моле да им издамо дозволу, како би им се ту деца и унуци играли или да мало дремну под крошњом старог цера. Ја, као Врховни љубитељ резервата Увац, одлучих да им издам дозволе, не видох ништа лоше у томе да још више уживају, али мора такса, мора све од дрвета, све еко, све онако, све овако…..

Много ми се свидео сан о школама за млађе категорије за многе спортове. Запослисмо силне дифовце – инструкторе колективних спортова, пливања, једрења, веслања, скијања на води, пецања, вожње дасака за једрење, малих једрилица, параглајдера, роњења, скокова у воду са направљених трамболина. Свуда уређене стазе здравља са путоказима, да се не залута, називима предела, пређеним километрима, преосталим километрима, са клупама за одмор, корпама за отпадке,успутним местима за освежење и одмор.

Предели око сва три језера су идеални за нордијско скијање. Највише има стаза око Сјеничког језера, тако уређених да су превазишли стазе на олимпијској Јахорини.

На Љубичиној равни лети гаје хељду, а зими врви од туриста скијаша свих узраста и категорија. Централни догађаји су у селу Вилови, где су хотели, стрелишта и сви пратећи објекти. Мој прика Вук не може да препозна своју висораван, где је провео младост.

За алпско скијање неколико уређених стаза са гондолама, четвороседима, осмоседима, са две кабине за по 100 скијаша који се на шинама у облику слова О мимоилазе и настављају пут, један до врха стазе, други до подножја. И најмлађи скијаши и најстарији носе кациге, стазе обасјане сунцем, снега скоро пола године.

У одређеним деловима aqua паркова, зими су чаробна клизалишта, терени за карлинг и хокеј, уметничко клизање, све лепо осветљено, цео дан са музиком, топлим напицима и кафићима у стаклу око клизалишта.

Свуда распоређени спасиоци на уређеним плажама за купање. Лежаљке, сунцобрани, лепота видети. Све под конац,чисто. Каква Турска, каква Грчка, каква Црна Гора. На плажама, из посластичарница и кафића допире музика групе CCR, Queen, Равелов Болеро, Guns and roses, глас Нешe Последња игра лептира, пева Сафет Исовић „што гледасте кроз тарабу стару, шта ми ради кона на бунару“, Лоша „Љуби се исток и запад, љуби се север и југ“ и натера ми коју сузицу.

Сви срећни што им је ово благо пред носом, не морају да се ломатају по белом свету, хоће људи да троше паре код нашег човека, вратиће им се то некако. Из Турске никад. Захвални су и нашој Влади, свим министрима што дозволише да се ужива у резервату и сви подржавају кад се било ко казни ако не поштује Закон резервата.

Колекцинари разних такси задовољно трљају руке, лова до крова. А и заслужили су, требало је смислити за шта све наплатити таксе: за улазак у резерват, па за боравак, за добијање разних дозвола, регистрације бродића, чамаца, мотора, сплавова, свих других пловила, за лов, риболов, брање шумсих производа, за еко воду, за чист ваздух, за………….

Какве одсањах подземне гараже за возила и аутобусе, да нам свет позавиди. А тек бројни пристани за бродиће и чамце, марине са отвореним и наткривеним паркинг местима, са чуварима 24 сата. На улазима у марине наплатне рампе, са аутоматима, све савремено. Само код највеће марине, на брани Златарског језера стоји Писак,у комбинованом плаво белом оделу, са таквом капом и краватом, уз осмех отпоздравља свим туристима љубазније од било које стјуардесе.

А тек комуналци. Сваки дан одвозе отпад на рециклажу и разна сортирања, редовни су, свака част, а не као некад долазили трипут годишње, контејнери преливали, кучићи разносили.Додуше редовно и наплаћују и то добро наплаћују. Нека, треба набавити возила, платити запослене. Подржавам их у потпуности. Чистоћа је пола здравља, резерват се мора сачувати без обзира на мноштво људи и њихова уживања..

Сваке године мој зет, Американац и пашеног, Босанац, организују међународну колонију сликара и вајара у природним лепотама резервата. Дела тих уметника красе галерије по језерима. Њих двојица су насликали заједно прву слику језера са погледом са мог дивног имања, седећи наизменично на дрвеној wc шољи. Та слика данас украшава стан мог брата Драгана.

Сваке године, на дан отварања језера, организујемо ноћу величанствени ватромет, невероватних облика и прелепих боја, са феноменалним одсјајем на мирним површинама језера. На ватромет долазе организовано сваке године из свих околних места, дивећи се и радујући том догађају.

uvacko jezero 3

Дуж сва три језера, сваки дан у 23 сата свира се повечерје које траје до 6 сати ујутро. Више се не чује ни мушица откако су неки платили дебеле казне због рушења мира резервата. Нико више не дивља ноћу по језерима, не дере се, не пева Потпуна тишина, прави мир. Само се види мноштво звезда како нечујно жмиркају и месец, који још тише обасјава површине језера.

Претерао сам са лепим сновима. Још их има, часна реч, не могу у овако мали резерват да стану све активности, сви догађаји, сви заинтересовани тзристи, а нема више ни незапослених. Дивота.

И мој анђео је задовољан. Каже, одужио си се народу, на понос својих родитеља, запослио си хиљаду радника, вратио људе у напуштена околна села из затворених фабрика и са окрпљеног асфалта на коме ништа не успева., привукао си на десетине хиљада туриста из целог света, равномерно си распоредио објекте и догађаје на сва три језера,у сва годишња доба, сачувао си природу и резерват за радост и уживања живог света и будућих поколења. Уједно ми је и честитао наступајућу 3016. годину. Не, није грешка, добро сте прочитали, 3016.

Зато боље да одмах испричам и онај ружан сан.Хвала Богу, сањао сам га само једном, али ме је страшно измучио, сав сам био мокар, сутрадан ме цео дан болела глава.

Освануо леп, сунчан, топао дан. Кренули жена и ја на „моје„ Златарско језеро, да напунимо батерије, како би што лакше издржали напорну радну недељу, која нас очекује. Кад испред моста, испод бране, милиција зауставља возила и не дозвољава даље путовање, можеш само лево, правац Јасенова или да се вратиш. Кажу долази Он ради важног догађаја за нашу земљу. Заинтересујем се ја, можда ће се остварити делић мојих снова, кренем пешке да видим шта се догађа. Не слушам вести, не знам шта се дешава.. Око бране и испод бране скупио се огроман свет, не виде се Дидине куће од народа. Преко разгласа трешти народана музика, наравно, новокомпонована. Милиција једва одржава ред. Поглед ми се зачас заустави на две естрадне уметнице, разголићене, напућене, не би рекао да су оно штикле, више ми личи на мање штуле. Одједном сирене возила из пратње најавише долазак многобројних црних лимузина из којих изађоше они што стоје иза. Сви са краватама, у лепим оделима и хаљинама, весело причају, јер после морају да ћуте, слушају и климају главом. А ја пошао са сламеним шеширом са три перушке од мојих фазана.

Звук авиона ускомеша силан народ. Сви погледасмо у небо и пропратисмо спуштање летилице на површину језера. Не прође дуго изађоше Он и Странац. Упутише се право пред микрофоне, поздрављајући окупљену популацију. И поче, како раније ништа није ваљало, како су они претходни све упропастили а они нижу успех за успехом задњих годину дана. Довео је свог пријатеља из далека, упознали их њихови очеви, који су као активисти учествовали у размени омладине из несврстаних земаља. Чуо је да је наша земља у проблемима, па је дошао да помогне, да запосли, за почетак, педесет радника, што му наша влада одобрава и помаже, дајући за сваког запосленог договорени бонус.

После силних преговора успели су да му продају сва три језера са ближом и даљом околином, тј. цео резерват. Не чух за коју цену, а није ни битна ма колика да је, жамор је велики, разглас не може да надјача. Каже да у његовој земљи има нафте, нема воде, да ће направити фабрику за педесет радника и да ће авионима возити воду у своју земљу, а они ће полетати и слетати на воду Златарског језера. Пошто вода мора, наравно бити чиста, незагађена, од данас се имају иселити сви који су ближе од једног километра од сва три језера, забрањен је приступ том реону, који ће бити заштићен бодљикавом жицом, кроз коју ће пустити струју, а около ће бити пси чувари.

Неки гунђају, неки одобравају. Пођох назад ка колима. Ех, Вуле, мој куме, што ме доведе први пут у Ојковицу, па се заљубих у лепоте резервата, још придружих рођеног брата и Луку, венчаног кума. Размишљам где ћу сад и шта ћу, навикао сам овде годинама. Не иде ми се код тетке у Штутгарт, не бих ни код ујака у Нови Мексико, нећу ни код рођака у Њујорк, не могу ни код две рођаке у Јужноафричку републику, нисам рад ни код рођака у Сан Антонио у Тексасу, шта ћу и код жениног рођака у Израелу, нисам ни за Норвешку, где су ми комшије, ни за Париз код синових другова, ни за Беч, где ми је одавно синовица, ни за Москву где је ћеркина кума. Лакну ми кад однекуд чух Велику Десанку и „Остајте овде“. Да, хоћу овде, да одем у пензију и уживам са децом и унуцима, да, хоћу да будем на језерима персона грата, а не персона нон грата.

Срећом, пробудих се, додуше сав мокар од муке. Погледах у мобилни. Шест сати, година 2015.

Прекрстих се. Боже помози, ако не могу да ми се остваре лепи снови, нека се не оствари ни овај ружан сан. Молим те, Боже, да људи, љубитељи Увачких језера и резервата Увац, сањају само лепе снове, никако ружне. Синергија много лепих снова створиће доста добрих дела, добра дела ће начинити правилне навике, правилне навике ће формирати праве карактере људи, а прави карактери ће стварати и неговати културу и традицију нашег народа.

Србо Димитријевић

dipl ecc из Ужица, са сунчане Поре

Велики сањар из Ојковице, из сунчаног Миланковог раздоља

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.