Коме ти Коштуницу, Споу један!

"Ћутао сам и када сте водили ратове са републичким функционерима“ - „Схватио сам да градоначелник Ужица више нема право да ћути. - „Све је извесније да ће Тихомира "Прелетачевића" са политичке сцене помести управо његов главни постер!“ - „Ми из покрета Здраве Србије, становници града на чијем сте челу“ -

СУКОБ НА ЛЕВИЧАРСКО-ДЕСНИЧАРКОЈ СЦЕНИ ЈУГОЗАПАДНО-ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ
Читам, докон, по овој жеги, на сајту N1, да напредњаци заводе ред по провинцији, неке су своје локалне шерифе похвалили, a поједине одборе распустили, и да та судбина ускоро чека и ужички. Кажу, због лоших резултата на изборима… Мало ме је та вест затекла и натерала на размишљање. Наравно, не секирам се за оне који ће бити смењени. Ено, њихов претходни градоначелник, чију је смену тражило скоро цело Ужице, јадан, још увек се пати у директорској фотељи ЕПС-а… Тежак, мукотрпан и слабо плаћен посао… Него, нешто ме друго чуди. Оно јесте да сам искочио из штоса последњих десетак година и нисам у центру збивања, али опет, новинар сам, па ми је прилично необично да практично никога не познајем из тог напредњачког одбора. Добро, не рачунајући Тихомира, који је ту ионако дошао из ДСС-а и коме је ово други мандат градоначелника, иако се ни први пут није прославио. Биће да се не разумем у политику, јер ми никако није било јасно зашто напредњаци на место градоначелника постављају човека који се већ врло лоше показао на тој функцији, као што ми сад није јасно зашто хоће да га смене, када је он један од ретких чланова СНС-а којег Ужичани познају. Додуше, има данас свакојаких Ужичана, можда ја, као и они које познајем спадамо у другоразредне Ужичане, које је време прегазило, па нисмо у току са модерним политичким кретањима и кадровима…
И ето, последњих месеци, безброј пута слушах од „упућених“ да је пало некакво шамарање у општини, као и да Тихомира сигурно смењују, али сам, руководећи се здраворазумском логиком, сматрао да је то класична измишљотина, ипак, после ове вести, биће да је то истина, а да сам ја све време био у заблуди…
У светлу ове смене треба посматрати и фантомску конференцију за штампу СНС-а, одржану пре пар дана, на коју, хвала на питању, Ужичка недеља није ни позвана, где су Тихомир и још неки мени непознати људи напали Стаматовића да критиком легално изабране власти нарушава углед овог дела Србије. Мош‘ мислити, циркуса, критиком власти нарушаваш углед региона! Не бих дубље улазио у препуцавање бивших партијских другова, није лепо мешати се у породичне свађе, али је очигледно да су том конференцијом Петковић и екипа хтели да покажу како су тврдо на линији Партије и да не би имали ништа против да их Вођа још мало задржи на функцијама, барем до краја мандата…
А ко ће да постане калиф уместо калифа? Чаршија упорно понавља два имена, не познајем ни једног, па се не бих изјашњавао, међутим, да би се успешно вршила власт, колико је потребна квалитетна личност, толико је потребан и програм, а евидентно је да су то све људи и без програма и без идеја, тако да не треба очекивати било какав бољитак. Уосталом, шта су добили грађани од њиховог градоначелниковања? Ништа. Једино су они и њихови имали личну корист, јер су ђутуре натрпани у јавна предузећа и градску управу и редовно, већ пола деценије, примају позамашну буџетску плату и, очигледно, искључива им је преокупација да се не таласа и тако таљига од једног до другог мандата. Постало је отужно слушати јефтине изговоре локалних велможа како армија запослених на градском буџету не може да ради, а, иначе, горе од силне жеље, јер нема довољно новца у буџету, па за све иоле озбиљније ствари пишу и моле републичку власт. Наравно, када се усваја буџет, онда тврде да позитивно послују, да не знају шта ће са силним парама, што ће рећи, имају жваку за сваку прилику….
А сада мала дигресија, мимо обичаја, због годишњег одмора Симе Припреме, текст сам почео да пишем раније него обично, али ме је ова врућина ошамутила, па у неко доба реших да га довршим сутрадан, што ми је омогућило да пропратим и најновија политичка збивања у нашем малом мисту. Наиме, данас нам на редакцијски мејл стиже мејл под називом „Отворено писмо“! У први мах помислих, ене, Жељку Митровићу мало што се разрачунава са народним непријатељима преко своје телевизије, него се обраћа и нама провинцијским „медијумима“, па, како ми те пинк будалаштине не пада на памет да читам, кренух да бришем, међутим, како се тај исти мејл поновио чак седам пута, видех да је ствар озбиљна, такорећи ванредна, па реших, ипак, да бацим поглед. Kад тамо, међутим! Погубан утицај отворених Пинк писама шири се васцелом Србијом, овога пута отворено ситно писмо не пише Митровић, већ градоначелник Петковић, лично и персонално! И то пише отворено, а како би другачије, ни мање, ни више, него свом бившем партијском колеги Стаматовићу! Нема ту више трага оне кошутњаве необавештености, већ директно и отворено, да отвореније не може бити!
И шта пише у том писму? Ништа посебно, што би рекао Радован Трећи, пише – Друже Радоване, обавештени смо да си ти човек џукела, једна свиња и доказано је да мастиш књиге и цепаш слике….

Почиње оштро и надахнуто, такорећи песнички:
„И поред чињенице да су речи које упућујете мени и грађанима Ужица препуне увреда, вулгарности, неистина, приземних и нижеразредних опаски ја се Вама обраћам бираним речима, баш онако како доликује градоначелнику Ужица, а Ужице је град који не зна и не дозвољава другачије. Али оставимо то по страни јер је то ствар Вашег избора, Вашег образовања, једном речју Ваше огледало.“

После огледала, песнички понесено наставља о ћутању (тиховању…):
„Ћутао сам и када сте хтели да понизите градоначелника Ужица и Ужичане,“…
„Ћутао сам и када сте водили ратове са републичким функционерима“…
„Ћутао сам и поред оправданих критика људи из медија, својих партијских колега и бројних грађана Ужица,“…
„Ћутао сам због свих оних Ужичана који раде на Златибору и свих оних Златибораца који раде у Ужицу.“…

Па се, директно изабран од народа, из тиховања, упутио на конкретну ствар:
„Али када сам видео, господине Стаматовићу,“…
„да сте постали експерт и за највећа светска питања, да сте са те висине, захваћени озбиљним политичким беснилом, нас остале од народе изабране представнике“…
„Схватио сам да градоначелник Ужица више нема право да ћути.“…
„Златибор су великим, уз велике Златиборце, учинили и велики Ужичани. Визионари.“…
„који су умели да убеде највеће српске и југословенске функционере да подрже остварење те визије.“…

Па наставио, достојно Тарабића:
„Верујем ни ти велики Ужичани, ни генерације захвалних Златибораца, нису могли ни слутити да ће једног дана на чело општине Чајетина доћи човек који ће ужичким градоначелницима, у маниру сеоских мудраца,“…

А онда кренуо ошто, пун урбанистичке бриге:
„А посебно вас сви оптужујемо да сте творац урбанистичког хаоса на овој планини. Нико вам никада неће опростити оно ругло у центру, којег се стиде сви људи од укуса, а које неестетиком позива Златиборце да погађају који објекти, ком криминалцу, вашем пријатељу, припадају.“…

После тога постаје малчице досадно, јер се прешло на еурибор, камате и слично, па на јавне набавке, које су, за разлику од ужичких, потпуно нелегалне, и кад реших да престанем да читам, Петковић се поново вину у песничке висине, поручујући престрашеним Златоборцима, да немају разлога за страх, јер ће уз себе увек имати градоначелника ужичког:
„Ово је порука оним многобројним заплашеним Златиборцима, који све више и више страхују да им председник Стаматовић својим личним ратом са свима наноси све већу штету, да ће увек имати градоначелника Ужица уз себе.„…

Али је, онако узгред, упозорио наивне и препоштене житеље ужичких села да не верују много својим очима:
„Ово је порука житељима ужичких села које често посећујете да не верују лажном горском цару у бајке које им испреда.„ …

И да имају ослонац, не само на градоначелника ужичког, него и на председника лично:
„И на крају сигуран сам да није потребно да наглашавам свим грађанима Златиборског округа, ма шта ви говорили о томе, да су СНС и председник Александар Вучић најснажнији ослонац за Западну Србију и ужички крај.“…

Онда се прешло на ситна цревца, коме ти прелетачевић, споу један, да би на крају задао одлучујући ударац:
„За људе који се баве политиком, господине Стаматовићу, лековито је да се умију више пута хладном златиборском водом, и хладне главе размисле ко су и шта су били пре него што су постали председници и да се сете да брзо дође време када то више неће бити.“

Морам признати, ово писмо ми је улепшало дан, ето, има и међу нама Ужичанима лирског надахнућа, његошевске риме и хајдучког чојства и јунаштва… Ако морам да бирам најјачи стих, посебно ми се свидела ова лирска еуфемистичка досетка о умивању хладном златиоборском водом, некако ми, у ове вреле летње дане, баш освежавајуће и отрежњујуће звучи…
Него, кад мало боље размислим, да још не завршавам овај текст, некако би ми било логично да лажни чајетински цар сутра отпоздрави новим отвореним писмом, а до закључења броја има још времена…. Хајде да сачекамо сутрашњи дан….
И стварно, стигоше данас, не један, него чак два одговора, такорећи брзојава. Један лично од чајетинског, пардон, горског тића или цара, како већ би, а други од његових ужичких јатака из некаквог покрета за Здраву Србију (и Русију).
И да видимо шта каже Стаматовић, лично и персонално, са 900 метара надморске висине (ко на брду, ак‘ и мало стоји…)?
Прво је прозборио коју о иконама, некаквим постерима и традиционалном српском улизиштву…
„Ко то мене политички, али и физички прогони, сам је синоћ, у интервјуу ТВ Пинк, признао мој главни прогонитељ, иначе, икона Тихомира Петковића, но без обзира на небулозну количину улизиштва и комичну тврдњу да су „СНС и Вучић најснажнији ослонац за Западну Србију и творци истинског развоја Златиборског округа“, све је извесније да ће Тихомира „Прелетачевића“ са политичке сцене помести управо његов главни постер! – одговорио је председник општине Чајетина и први човек Здраве Србије (ЗС) Милан Стаматовић

Па онда још мало о постерима, коме ти прелетачевић, деесесу један, поносном Слободарском Златибору, Његовој Маленкости и ушима кукавног Петковића које извирују иза поменутог постера:
„- У истом дану, у здруженом криминалном подухвату медијског линча, на слободне Златиборце и моју маленкост, окомили су се, бујицом клевета, увреда и лажи, и главни постер Србије и један од оних што извирују иза постера. Не сме кукавни Петковић да призна како му је његов обожавани постер коме дугује своје политичко васкрснуће натрљао уши“…
Па се онда, ренесансно занесено, али раднички одлучно, на тренутак врати у безбрижне ђачке ужичке дане, ходећи стопама Д. Туцовића, тврдо тврдећи да Поносни Златиборци не купују дипломе:
„Мисли, ваљда, да ће ме тиме увредити, а ја се, баш напротив, поносим тиме што сам из села Сирогојно, са Златибора, што сам школу завршио у Ужицу, као један од бољих ђака, што сам био обичан радник, али и тиме да никада нисам хтео да купим факултетску диплому, као Петковићеви напредњачки шефови, лажни мастери, магистри и доктори наука – казао је Стаматовић.“…

Па, у отрежњујућем хришћанском духу, за крај насоли још мало Петковиће изборне ране:
– Не може Тихомир да се отрезни од чињенице да сам, у априлу, на Златибору, освојио три пута више гласова од његове богохулне иконе, што сам и у Ужицу, без странке и озбиљне кампање, узео седам хиљада гласова. Зато Петковића „све ране његовог постера боле“, па из чисте зависти и злобе, своје и свога главног постера и њихове министарке за све и свашта, мазохистички сеири над сазнањем да, због одлуке београдског ненародног режима, не можемо да градимо златиборску гондолу.
И за крај, а како би другачије, прозбори, ерски враголасто, и коју о Београду на води и Златној Гондоли на Златибору:
„Али, можда се „коло среће“ преокрене већ од прекосутра када Министарству грађевинарства истиче рок да одговори на захтев општине Чајетина у вези са документацијом коју је „Београд на води“ доставио или није доставио, па је, за разлику од нас Златибораца, експресно добио све потребне дозволе“.

А да видимо шта су Здрави Ужички Јатаци изволели да поруче кукавном Петковићу. И почеше отворено и писмено, још од прве реченице:
„Ми из покрета Здраве Србије, становници града на чијем сте челу,“…
Па затим наставише у том духу, искрено зачуђени, али народски језгровито, о пропорционалном изборном систему, процентима, о лидеру кога је бирао народ, а не партијска машинерија, а не презива се Вучић, а ни Путин:
„Како је могуће да критикујете господина Стаматовића, председника најбогатије и најуспешније општине у Србији, јединог лидера кога је бирао народ а не партијска машинерија сакривена испод кишобрана „Великог Вође“. Подсетићемо Вас господине Петковићу, да пре него што сте се сакрили испод тог кишобрана имали сте подршку од свега 9% Ужичана.“…

Па, какви би то Здрави Срби били, поготову ужички, да одмах не покажу искрену бригу за пољопривреду и сеоски асфалт, све са челом и градом:
„Погледајте села око Чајетине, свака улица, засеок асвалтиран, урађена расвета, вода, огромна субвенција за пољопривреду док села око града, на чијем сте Ви челу немају ни основну инфраструктуру решену а воду, расвету да и не помињемо.“…

А онда решише да објасне Петковићу, још једном оштроумно напомињући да је на челу Ужица, како је никакав градоначелник када од Злакусе не може да направи који милион ноћења годишње или прода барем пола милиона ћупова… Нека их, нека, видеће они кад Кустурица опасе државни буџет, па направимо светску атракцију од Старог града…:
„Кључна ствар, господине Петковићу су резултати у вођењу једне локалне самоуправе које Ви свакако немате. Буџет општине Чајетина са неких 15.000 становника је исти као и града Ужица са 80.000 становника.
Па настављају, туристички забринуто, демонстрирајући бриљантно познавање локалне природе, друштва и географије, уз већ обавезно инсистирање на челу града:
Да, Чајетина има Златибор, али и наш град на чијем сте Ви челу, има Тару, Злакусу, Мокру Гору, Ђетињу и многе друге природне ресурсе за развијање туризма, које ви не користите. Очигледно је то показатељ ваше неспособности да туризам у нашем граду доведете макар на приближан ниво као што је то урадила општина Чајетина и њихов председник Милан Стаматовић.“…

А онда објаснише, да и врапци у Дрежнику знају, поготову они што су доџивџанили из Голова, како захваљујући Председнику Стаматовићу Ужичани дишу чист ваздух (кад изађу на Златибор) и пију чисту воду (лично, са сарадницима, коп‘о извор у пограничној Трипкови), па, онако успут, шеретски, прозборише коју и о генијалним идејама Председника Стаматовића, јединог лидера којег је бирaо народ, и то пропорционално, спрам аеродрома на Пониквама, али и о неизбежном граниту званом мермер, коме се Ужичачни толико радују:
„да проблем водоснабдевања нисте у стању да решите већ дуже од 3 године и да град Ужице пије воду са Сушичких врела захваљујући општини Чајетина и господину Стаматовићу,
да аеродром Поникве не можете да померите са нулте тачке, и ако сте добијали подршку и идеју о председника Стаматовића, на који начин да га ставите у функцију,
да расипате средства на велелепни мермер испред градске куће, а основну инфраструктуру нисте решили, улице у граду и селима, благо речено изгледају као швајцарски сир, са рупама на сваком кораку, “…

Крајње је време да приведем текст крају, иако овај мудри дијалог наредних дана можда добије и наставак… Шта човек на све ово да каже? Можда би нам, да не живимо у Србији, све ово било забавно, али, ако знамо да ови људи већ годинама одлично живе од нашег пореза, онда све ово и није тако смешно. Наравно, није ништа ново што се дојучерашњи партијски другови препуцавају, они се боре, по сваку цену, да опстану што дуже у овој примитивној српској политичкој арени, јер од тога лебац једу већ годинама, мени много више смета што ће се народ, површан и необразован, опредељивати за Напредну или Здраву Србију, а, што би рекли у чувеној серији Икс фајлс, „истина је негде тамо“, далеко и од једних и од других. Тек када народ то буде схватио, ова земља може кренути напред. До тада, са пар квадрата предизборног асфалта, нема тих избора који се у Србији не могу добити. Зато овде нико и не одмиче од државног казана.

Тони Станковић (Ужичка недеља 965 – 23. јул 2017. године)

П.С. Ове летње температуре очигледно напредњаке чине нервозним. Таман да Сима почне прелом новина, кад оно стиже Отворено, а како би другачије, писмо ариљског председника општине Зорана Тодоровића, који сам себе, потпуно безразложно, назива првим човеком Ариља. И, наравно, ред празнословља о „црвеном злату“, ред пљувања по Стаматовићу, па ред „чињеница“ о недомаћинском понашању горског цара, који је силне српске ливаде, споменике, све са рањеницима, ставио под хипотеку, о мисионарима који роваре по Крушчици и Високој…
П.С.С. Ко зна колико ће још отворених писама доћи, али ми морамо, због годишњих одмора, да закључимо овај број Недеље, иако излази тек у среду 2. августа. У међувремену се пера дохватила и директорка јавног, а како би било другачије, предузећа Голд Гондола Бојана Божанић, по принципу – што утече младу Татомиру, то дочека дијете Грујица. И одмах крену оштро, дубински, традиционалном ерском духовитошћу: „Кад опанак постане ципела, мисли да је чизма“, а онда настави, топло лирски: „Тешко је објаснити визију људима који је немају“. Било је ту и других старих српских пословица, „цар је го“, примера ради, да би на крају, хришћански смерно, препоручила Тихомиру да се посвети тиховању: „најбоље да радите што сте и до сада: да ћутите“, ваљда инспирисана ужичким евергрином „Док Ђетиња тихо шуми“.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.