KOMENTAR IZ NOVOG BROJA NEDELJE

viseodigre

РИАЛИТИ „ВИШЕ ОД ИГРЕ“

Журка без престанка

– Политички неписмена особа не чује, не говори, не учествује у политичким дешавањима –

Био је занимљив месец мај у Ужицу. На све стране концерти, славе, матуре, журке, свадбе… Слободно се може употребити она стара кованица – општенародно весеље. Поготову за нас који живимо у близни школа, цркве, зграде Града Ужица… Сваки дан цика, виска, колоне сватова или матураната, трубачи, ту и тамо по који топовски удар… Ударио народ бригу на весеље…
Брање малина је све ближе и већ сви полако ударају ситну рачуницу на шта ће паре потрошити. Још само да сазру и да време послужи. Да не буде неке тешке кише, или, не дај боже, града…
И градску власт ухватило празнично расположење. Како стоје ствари, продали су градско земљиште, имаће за плате, ту и тамо окрпе неку улицу, офарбају коју зебру, градоначелник стиже на свакојаке манифестације, да се упита, честита, одржи здравицу… Асфалтирали су и коју стотину метара кроз тунеле, народ масовно шета још свежим асфалтом… Рекло би се, све је супер у нашој малој вароши, да боље бити не може…. Ових дана РТС, у термину за нас ноћне птице, репризира по хиљадити пут серију „Више од игре“ и овај град, који се из године у годину све више смањује, атмосфером прилично подсећа управо на ту серију. Сви се знају, баве се традиционалним, ситним, пословима, потпуно лежерно, нигде се не жури, а викендом се иде на утакмице или сличне масовне халуцинације, да се конзумира седмична доза локапатриотизма…
И локална политика нам је паланачка, као у поменутој серији. Заузете позиције се не пуштају, ситни ћар, ситна вајдица, ту и тамо по које политичко сметало прави ситне проблеме, локалне аброноше прикупљају трачеве, па их прослеђују тамо где треба…. Опозиција не постоји, а ако и постоји, оговара по кућама, а на јавној сцени постигнут је апсолутни консенсуз – нико не таласа, ни дашка ветра.
И, питата се ви, чему оволики увод, када ће разрада, када ће оно – али… Па, овога пута нема тог чувеног – али. И управо у томе јесте проблем. Као да је цело друштво, у целој држави, напокон стигло до тачке којој је деценијама тежило и ту се зауставило, самозадовољно – циљ је постигнут, равнотежа успостављена и више нема никаквог разлога даље ићи. Што би другови пјесници рекли – као да је време стало. Бш као да се она лења паланка из „Више од игре“, са тв-а, преточила у реалан живот. Што је најзанимљивије, а можда и најтужније, серија је настала пре 28 година, дакле, скоро пре три деценије, а ми смо, ногу пред ногу, миц по миц, тек сад стигли у бољу прошлост. Ову летњу, рекло би се и коначну, летаргију, није успела да наруши ни судска рехабилитација Чича Драже, пар дана се преклапало, а онда је све настављено по старом – Вучић овде, Вучић овде, а народ, неазинтересован за било шта, својом џадом… Жабокречина густа, густа, пробити је нико не може.
Не знам како вама, али мени је безгранично досадно. Нисам, ни под разно, замишљао овакву будућност. Маштали смо, својевремено, о тој будућности, гледајући сф филмове и читајући сф романе, као времену изазова, разних чуда модерне науке, суперсонични возови и авиони, елеткрични аутомобили, разни летећи објекти.. и од свега тога, велико – ништа. У свету се још понеко чудо и догоди, макар и мало, а код нас у Србији – ништа. Поваздан буљимо у телевизор, у коме теку, као на траци, од свитања до сумрака, разне будалаштине, најчешће певања и припевавања, и сви су, као фол, страшно узбуђени, срце само што им није стало, ко ће проћи даље, а ко ће потонути назад у анонимост и то би, отприлике, било то, од те, толико очекиване, будућности. Буљимо у равне телевизоре стране производње, гледамо стране, лиценциране, емисије, у којима такмичари остављају срце на бини, певајући стране хитове, а коме певање није баш превише узбудљиво, има на другим каналима све то исто, само су уместо певања, разне премијер лиге, мастерси, купови шампиона, Европе, свемира… Стране лиге, страни фудбалери, страни терени, страна публика…
Управо док пишем овај текст траје ко зна који „историјски“ меч Ђоковића и Надала. Сајтови уредно јављају, из минута у минут, Ђоковићев пут до нове победе, а мени једино на памет пада мисао, ех, када би све у животу и историји једне земље било тако једноставно, као у тенису, форхенд, бекхенд, мало пешкир, па ас, који аут и готово. Зна се ко је победник, а ко губитник. Нажалост, реалан живот је далеко од предвидљивог и када се сазна ко је губитник, а таквих је највише, обично је много касно, и за нове партије и турнире времена нема. Само један турнир сви играмо. Управо зато и убија ова досада и летаргија, овај српски риалити рађен по сценарију серије „Више од игре“.
Не волим да цитирам туђе мисли, али овога пута морам, јер оно што је чувени драматург и песник, Бертолт Брехт, написао, невиђено прецизно дефинише ову српску „вишеодигре“ отупелост:
“Најгора од свих врста неписмености јесте политичка неписменост. Политички неписмена особа не чује, не говори, не учествује у политичким дешавањима. Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова, зависе од политичких одлука. Политички неписмена особа је толико глупа да је поносна и буса се у груди говорећи како мрзи политику. Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања рађа проституција, напуштена деца, и најгори од свих лопова: лоши политичари, корумпирани и поткупљени од стране локалних и мултинационалних компанија.”
Још кад би поменути имбецили знали да су имбецили…

Душан Ђуровић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.