Купци имају поверења у мене

- Мислим да ако се овако настави да за 10 до 15 година нећемо имати наше јунетине и телетине, једино можда ће бити још свиња и то по Војводини, а и Мачвани се још увек држе -

РАДОСЛАВ ТАНАСИЈЕВИЋ, МЕСАРА „ЧАВА“
Објекти месаре „Чаве“ данас се налазе у Улици Липа у Ужицу, где се продаје сирово и сушено месо, и на Златибору у тржном центру, где поред сировог и сушеног меса, има и роштиљ и печење. Главна производња се одвија у Трипкови.
Радослав Танасијевић, власник месаре „Чава“, још као мали, са 12 година, ишао је са оцем и мајком на пијаце и продавао сухомеснате производе. Његов отац Радован је пре више од пола века почео да се бави месарским послом, да би га сада наследио син, који је овај посао претворио у прави породични бизнис.
– Отац је производио пршуте, сланину и друге сухомеснате производе од седамдесетих година. Ту жицу производње вероватно је наследио од Прљевића, од којих води порекло. Још као дете са две године је остао без оца, па га је посинио Мишо Чава. И тако је тих седамдесетих година мој отац кренуо са производњом и продајом на пијацама. Био сам шести разред када сам ишао са њим у Фочу и Горажде. Раније, причали су ми, али ја се тога не сећам, да је овај крај снабдевао Сарајево. Али, када сам већ стасао, знало се у Ужице се ишло сваки дан, у Ивањицу петком, а Нова Варош понедељком. Мој отац и данас држи ту традицију да понедељком иде у Нову Варош. Била су то лепа времена или сам ја био млад, па ми је све лакше било – сећа се Радослав и додао је да се то радило само зими, до марта.
Како је Радослав стасавао, стасавала је и идеја о проширењу посла.
– Прву месару сам отворио 1993. године на Златибору, а 2000. године у Ужицу. Пре тога смо пласирали само сухомеснате производе, али смо почели да радимо и сирово месо. Када је то лепо кренуло на Златибору, проширио сам посао и направио коморе и хладњаче, како би ти системи могли да раде и лети, док се свеже месо ради стално. Кланица је такође почела да ради тих деведесетих, а дограђена је пре пет до шест година по систему ХАСАП – рекао је наш саговорник.
Месо које продаје и које се прерађује искључиво је домаћег порекла, али како време иде, како каже Радосав, ускоро у Србији неће бити стоке.
– Свиње набављамо из Мачве, јунад у Чачку, а прасиће у Крушевцу и околини. Има проблема у набавци стоке. У Србији скоро да нема прасића и телади, јер је уништен сточни фонд. Сада, за Нову годину и Божић, била је велика потражња, а велики системи су продавали прасад врло јефтино, по много нижој цени од живе ваге. Моје колеге и ја смо мишљења да су те велике куће извршиле давно клање тих прасића, када је цена била од 130 до 140 динара, па их држали у коморама, које су се вероватно и отапале, па су сада продавали по тој цени од 260 до 280 динара, колико кошта жива вага. С обзиром каква су примања и друштво, то је веома повољније и јефтиније, али ти купци касније виде да су погрешили, ако узму тако јефтино. Али, да се вратим на причу о сточном фонду. Због ниске откупне цене, када су прасад била по 130 до 140 динара, многи су уништили прасиље. Па, у мом селу Трипкова, пре 20 до 30 година било је 500 до 600 крава, да би сада, сем Лазовића, и још по нека кућа, имали укупно око 40 крава. Остала су старачка домаћинства, која имају по једну краву, али и доста оних без иједне, па када и ти стари умру, млађи неће да дођу, тако да и у Трипкови неће бити говеда. Када сам почињао, са много мање рада имао се много већи профит, а сада се много више ради, а мања је добит, трошкови су много већи. И стоке, јунади и телади, било је на све стране, а данас је све теже и теже. Ако се овако настави мислим да за 10 до 15 година нећемо имати наше јунетине и телетине, једино ће можда бити још свиња по Војводини, а и Мачвани се још увек држе. Имам утисак да на селу више нико неће да живи и да ради – мало ће разочарано Радослав.
На примедбу да баш у улици где се налази месара „Чава“ у Ужицу, има доста месара, он каже:
– Често прође кроз град камион на коме су нацртана телад и свиње, али у граду има само пар месара који користе домаће месо. Све остало је или из увоза или из комора. Како другачије објаснити акције, да цена сировог меса или кобасице буде јефтинија од живе ваге? На сву срећу, имам своје сталне муштерије које ми верују. Јер ако седмично изгубите једну муштерију, за неколико година нећете имати са ким да радите. Лош глас се брже шири него добар. Али, као што рекох, у Ужицу се скоро тачно зна колико је потребно сировог меса, сваки други дан се коље и муштерије то већ знају. Златибор је мало другачији. Никада не знаш ко ће наићи, не познајеш људе. Иначе, мање снабдевамо ресторане. Само оне које знамо, јер се дешавало да дођу неки, отворе ресторане док траје сезона и онда затворе и оду, а дуг за месо остане. Мада већина ресторана по Златибору преузимају ти велики системи – рекао је власник месаре „Чава“.

Ипак, постоје многи проблеми, не само код „Чаве“, него и код других месара.
– Месара „Чава“ редовно контролише своје месо и објекте. Анализе производа, брисеве и узорке раде се у Краљеву и у последње две године нисмо имали никаквих проблема. Једини проблеми које имамо су велики трошкови за папире од ветеринара, а до скоро је овде било заражено подручје, па је било још наканадних трошкова, ту је превоз стоке, дезинфекција, кланички прегледи … Све се то накупи, а плус још непланирани трошкови, попут разних кварова и слично. Радници су најмањи проблем поред тих осталих трошкова. Они и зараде и са њима је лако. Дакле, свако јутро како устанем, морам дневно да направим 200 до 300 евра, да бих само успео да функционишем. Није лако, али рекли су за две године да ћемо изаћи из тунела. То чекам – додао је Радослав.
Радослав има сопствену хладњачу и проблем са отпадом је решио са кафетеријом из Ћуприје.
– Због воде из Врутака траже се неки посебни услови које немају ни велике кланице и системи. Сада су нас пустили да радимо са непропусним септичким јамама, које се редовне празне, тако да се отпадне воде не одливају нигде – објаснио је наш саговорник.


Радослав је у овај посао укључио целу своју породицу.
– То је породична фирма. Троје деце је запослено, у ствари двоје ради стално, а једно по потреби, јер иде у школу. Отац, који гази 77 годину и даље ради, а радимо и жена и ја, и имамо десет запослених. Деца раде у радњама, супруга и ја у производњи, а отац иде у набавку, као најстарији и најискуснији. То му лежи и то он воли. Има возача и камион и никада му није тешко да ако нема јунади, да ту ноћ оде и набави. И још увек, традиционално, држи пијацу. Обавезно се зна да понедељком иде у Нову Варош, па је чак ишао и ових дана, када је било испод -13. Зна се да на пијаци мора бити у 6 сати и он то строго поштује. Иде и мајка, али сада паузира, док је ова хладноћа – казао је Радослав и додао да искључиво набављају јунад до 600 кг тежине.
Поред продаје сировог и сувомеснатог меса, на Златибору се продаје и роштиљ и печење. Али, као и сваки посао и овај посао има своје време, када иде добро, а када стане.
– Сада имамо сушаре и за зимско и летње сушење домаће пршуте, сланине, кобасице. Лети роштиљ и печење на Златибору ради сваки дан. Али и ту се ради сезонски, када је зима ради се месец дана, па у мају и у августу и делу септембра се ради доста. У Ужицу највише меса оде када су славе, приславе, Нова година, Божић, Ускрс. За ове празнике за месара, како кажемо, наступају слатке муке, јер не може да се обезбеди онолико колико треба прасића, јагњића, пршуте. Такође, добро се ради када је сезона свадби. А тешке муке иду када је пост. Држиш месару, а цео град пости, а ту су све обавезе. Баш два месеца нема ништа – додао је Радосалв.
Када је у питању радна снага у самој кланици нема проблема, јер како каже, нашао је добре раднике, који већ годинама раде код њега.
– Међутим, проблем је наћи радника за месару или роштиљ. Ево, једна радница иде на трудничко и већ два месеца на Златибору не могу да нађем радника. Дођу питају колика ће им плата бити, а онда кажу да неће да раде, да немају рачуна. Пензионери би радили, али не могу, док младе генерације воле да спавају до три, после устану и иду у ноћни живот и само се питам одакле им тај новац. Можда из оне шале: деда је пензионер, али пошто је мала пензија морамо да га запослимо да ради још нешто – рекао је на крају Радослав Танасијевић.

З. Г.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.