Квалитетом освајамо тржиште

- У плану нам је проширења тржишта у Црној Гори са којима доста радимо и планирамо да отворимо представништво - Доста радимо са хотелима на Златибору, имамо послове у Београду, као и извозне послове - Сада смо у преговорима са две немачке фирме -

СРЂАН РИСТАНОВИЋ – “ПАХУЉИЦА”
Текстилно предузеће „Пахуљица” на Белој Земљи је породична фирма, која постоји већ 25 година. У свом веку је прошла неколико фаза, памти и када је била успешна, али и моменте када је падала. Ипак, сада крупним корацима граби напред.
„Пахуљицом“ сада управљају отац Радан и синови Срђан и Иван.
– Мој отац Радан је основао „Пахуљицу“ пре пре 25 година. То је породична фирма у којој отац, брат и ја имамо своје функције и обавезе које смо поделили, али, сваког момента ако некоме треба помоћ ускачемо и помажемо. Отац је из радног односа 1992. године почео да ради са текстилом на наговор његовог стрица Драгослава, који је био директор везионице у Зворнику. Први артикал који смо почели да радимо био је јастук од млевеног сунђера. Ариљци су доста радили нараменице и ми смо узимали од њих отпад сунђера. Отац је сам конструисао машину за прављење пахуљица од сунђера и зато се фирма назвала „Пахуљица“. Кренули смо са тим једним производом, а потом се проширили на постељни програм, кућни тектил. То је било 2005. године, када је отац напустио железницу – рекао је Срђан Ристановић.
Почетак рада ове фирме био је скроман и радило се у кући у којој су живели. Осим чланова породице, у производњи су била два до три радника. После десетак година, када је посла било све више, узели су у закуп објекат на Белој Земљи.
– Од 2003. године кренули смо да радимо са фротиром кућни текстил. Све се то и даље радило у кући на две етаже. У приземљу је била везионица, магацин готових производа и линија за фротир, на спрату смо живели, а на поткровљу је била кројачница и шивара. Имали смо још три магацина који смо изнајмљивали у комшилуку. На тржиште смо се лепо пробили. У Србији смо са робом снабдевали 70 објеката, имали смо четири своја малопродајна објекта, један у Београду, два на Златибору и један у Ужицу, имали смо велепродају у Будви и снабдевали 50 продавница у Црној Гори. Тај програм кућног текстила је ишао добро, јер смо имали доста добар квалитет и били смо препознатљиви у целој Србији. Тако смо радили до 2002. године, када смо узели у закуп пословни простор на Белој земљи. Ту смо наставили да радимо тај програм. Имали смо доста боље услове да повећамо и број радника. Определили смо да један део производње преусмеримо на неке лон послове, који су били актуелни у целој Србији. Ради се о пословима који су углавном били рађени за Немачку. Објавили смо конкурс и запошљавали раднике, који су се обучавали за те лон послове. У том неком периоду имали смо око 110 радника – казао је Срђан и додао да су, према његовом мишљењу, ти лон послови били велика грешка.


– Због тих послова, где смо практично радили туђе производе, запоставили смо и занемарили наше послове. Конкуренција нас је у неком моменту прогутала. Доста је дошло робе из Кине и Турске, која је много јефтинија него наша, а није била ни близу нашем квалитету. Иначе, и клима тог текстила за кућу се потпуно променила. Приметио сам да је некада постељина била обавезан поклон за кућу, да се односе као поклон на неко славље. Сада људи више уместо поклона дају новац. Тако да смо дошли у ситуацију да се нисмо могли вратити на тржиште, али смо наставили са лон пословима. Они су нам добро ишли све до 2009. године. Имали смо стотину радника, али то је била огромна брига. Из неких оквира који су били породични, ми смо прешли у индустрију. Морали смо да контролишемо раднике да испуне норму и у свему томе човек постаје другачији и нервозан, није то посао који свако може да ради. Траже се количине и комади, све је урачунато у секунду и једноставно људски фактор изостаје, а све се гледа кроз минут да ли је зарађено или није. Дошле су и субвенције које су почеле да се дају неразвијеним крајевима. Људи су узимали те субвенције за запошљавање радника, само да им та субвенција остане као зарада. Цену минута су спустили на 3 цента, иако је у том тренутку била једина нормална и исплатива од 8 до 10 центи. То су урадили на југу и истоку Србије, а овде код нас Прибој и Пријепоље. И онда једноставно ми нисмо били интересантни. Дошли смо у ситуацију да смањујемо број радника, иако смо у то време радили за јаке светске брендове, који су могли да плаћају добру цену. Међутим, тржиште је одређивало понуду и потражњу, па су и те фирме почеле да смањују цену минута. У тој 2009. години смо остали без уговора са италијанском фирмом и морали смо један део радника да отпустимо. Највећи део је добио отпремнину и остали смо са 30 радника. Са тих 30 радника смо бирали послове, јер је тако лакше радити. И тако наредне три до четири године. Лагано смо прелазили на овај посао који сада радимо, подигли смо на неки ниво са којим може нормално да се функционише. Сада радимо текстилни програм за угоститељство и хотелијерство. Практично оно што смо радили некада за домаћинства, сада смо преселили у хотеле и ресторане, а радимо и за клинике и болнице, вртиће. Значи, неке конкретне наруџбине које су прецизиране уговором – казао је наш саговорник.
У склопу производње “Пахуљица“ има везионицу, где може да брендери све ствари, перионицу, велику кројачницу, имају запослених 20 радника и капацитете могу да повећају под уговором, ако се добију неки већи послови. Такође, имају и више коопераната са којима сарађују.


У свом том протеклом периоду предузеће је имало неколико критичних ситуација. Срђан наводи да је први критичан удар био у време инфлације, када су одрадили контигент за робне куће „Нама“ и практично остали без годишње зараде. Такође, Срђан каже, да су имали велики кредит који су до 2010. године успели да врате, али да им је тај кредит био велико оптерећење. После тога, у послове се улазило много лакше и без оптерећења.
– У плану нам је проширења тржишта у Црној Гори са којима доста радимо. Ту би требало да отворимо представништво. Доста радимо са хотелима на Златибору, имамо послове у Београду, као и извозне послова. Сада смо у преговорима са две немачке фирме, послали смо узорке, и чекамо одговор – рекао је Срђан.
Сада малопродајни објекат имају у Ужицу, код старог железничког моста.


– Снадбевамо га робом која се ради за хотеле и ресторане, а радимо са другим произвођачима из Ариља, Лознице и Пријепоља од којих узимамо њихову робу и у нашој продавници продајемо. То је наш локал и нисмо хтели да га затварамо – додао је Срђан.
Поред тога, раде доста тендере за болнице и вртиће са постељинама, пешкирима, фротирима. Фротир увозе из Македоније.
– Практично имамо заокружену причу наших производа, не зависимо од неких страних фирми, боримо се на тржишту, јер има доста фирми које се баве са текстилом. Ми радимо са квалитетним чешким материјалима, чешки дамаст. Играмо на лопту доброг квалитета и оног што не може свако да понуди. Када се негде појавимо са именом “Пахуљица”, сви препознају квалитет. Садашње стање у предузећу је онакво о каквом смо маштали. Радници који су остали су квалитетни и могу да ради у свим фазама. То је велика предност – закључио је Срђан и додао да је у току увођење и неког новог стандарда, за који се надају да ће добити неке субвенције од Канцеларије за регионални развој.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.