Лепота је у једноставности

- Мислим да би деда Милан данас био поносан на мене и то ми је нека сатисфакција у животу –

МОДНИ ФОТОГРАФ АЛЕКСАНДРА ДУЛАНОВИЋ БОГИЋЕВИЋ
Александра Дулановић Богићевић је кренула дединим и очевим стопама – путем фотографије. Данас професионално ради као модни фотограф. Њена уска професија је ретуширање фотографија, али упорношћу и жељом за учењем доспела је до тог нивоа да сама организује сетове и постане модни фотограф.
Љубав према фотографији понела је још од детињства, а како каже, тај ген је наследила од деде Милана и оца Александра Дусе Дулановића.
– Деда Милан је био предратни и послератни фотограф. Имао је радњу где је сада хотел „Златибор“. Деда је по свему био испред свог времена, почео је да се бави фотографијом у то време, био је визионар у породици, јако специфичан и енергичан. У ствари, имао је јако неспецифичан живот за то време, за наш град. До 1939. године, Миланов отац је на главној улици имао ковачку радњу, али деда је одмах прешао на напредне технологије у то време. Доста је створио, путовао и видео. По инерцији отац и његова сестра су кренули да се баве истим послом. Обоје су одрасли у радњи. Међутим, мој отац, кога сви зову Дуса, ишао је на занат код чика Стева Влајнића, јер обично отац и син у преношењу и примању знања не функционишу најбоље. Отац и син су имали дијаметрално различите стилове и у фотографији и у опреми. Увек је била свађа који је бољи фотоапарат и опрема, али опет, све је то лепо функционисало, иако је Дуса био слободни уметник – рекла је Александра.
У кући Дулановића се увек ранило и устајало пред саму зору. Тако је и Александра устајала у 4 сата ујутру да ради слике. Одрасла у мрачницама са фотографијама уз бабу и деду, фотографија је постала део ње. Како каже, цео живот је радила с великим темпом и динамиком. Њен отац је исто радио у радњи, али и као сниматељ на телевизији и за „Вести“.
– Темпо рада је буквално био убитачан, али смо лепо живели. Било је то неко срећно време. Дуса је пре преласка на телевизију био првак Југославије у фотографији, где су се такмичили фотографи из целе Југославије. Добио је стипендију за Праг као тадашњи најбољи сниматељ у РТБ. Размишљао је да оде у Праг, али деда се тешко разболео и отишао је у Хјустон на операцију. Радњу је отац пренео на себе. После неког времена крећу турбуленције у земљи, све се гасило и сви се негде изгубили. Деда је умро, а он је био стуб те наше мале империје, и његовом смрћу и та наша империја се осула. Тата је наставио да ради у „Вестим“ и чини ми се да је некако изгубио тај ентузијазам, па и данас не воли да прича о тим сликама. Данас ми је велика подршка, да ми неки савет, сугестију, али не прихвата те нове технологије – каже наша саговорница.


Као старија ћерка у дубини душе је осећала одговорност да настави ту традицију.
– Мислим да би деда данас био поносан на мене и то ми је нека сатисфакција у животу. Још имам тај ентузијазам, који ме увек покреће. Више сам по схватањима налик деди, јер он је имао ону стару пословицу, коју сам и ја прихватила: засвирај, али и за појас задени – додала је она.
Основну и средњу школу завршила је у Ужицу, а затим уписала права. Себе није нашла у тој професији, нити је, каже каже, себе видела као неког ко ће доносити одлуке о нечијем животу. Знала је у старту да је то грешка и пошто воли да на почетку мења ствари, док не буде касно, преоријентисала се на фотографију.


Под утицајем баке Светлане, која је била професор уметности и ликовног, и код које је провела четири године, код Александре се развио уметнички аспект. Бакино познавање историје уметности је уници много значило. А за ово са чим се бави, наша саговорница највише „криви“ Милана Мијушковића, власника Фото „М“.
– Он је био нека иницијална каписла да преломим. Пре фотографије доста сам се бавила постпродукцијом, ретуширањем и обрадом фотографије и то ми је примарна, ужа специјалност. То сам радила дуги низ година за друге фотографе. И када неко годинама исправља туђе грешке, онда крене сам да фотографише, зна на шта да обрати пажњу. Милан је утицао да почнем да фотографишем и он ми је позајмио свој апарат. То је било пре осам година и њему дугујем велику захвалност. Био ми је велика подршка на почетку, када нисам била сигурна у себе. Он је једна од две особе које су ми доста помогле у прекретницама. Та његова смиреност и та његова вера у мене када нисам била сигурна у себе, много ми је значила. Фотографисање сам спојила са оним са чим се бавим примарно. Милан ме је научио да у истом моменту будем уметник и трговац. Мој отац се никада није бавио трговином, можда само на почетку свог посла – сећа се Александра.


Друга особа, која је утицала на њу да направи прекретницу у свом професионалном животу, јесте Веселин Јевросимовић, власник „Комтрејда“ и сајта „Телеграф“. Александра о њему има само речи хвале, као о човеку и послодавцу.
– Он је човек са визијом и гледа у будућност. Има 15 испостава своје фирме у свету са центром у Београду. Он је друга особа у животу која је утицала на мој професионални живот, јер ми је дао могућност да будем у његовом тиму, дао ми је шансу. Ту радим све, од постпродукција, монтажа до комплентне организација сета, а то значи обезбеђивање лоакције, за девојке дизајнере, шминкере, фризере… Тај пројекат је у оквиру „Телеграфа“. У Београд сам коначно прешла прошле године. Када ме је Веселин позвао на разговор био је петак и рекао ми да дођем на посао у понедељак. Он је раније видео мој рад и као великом естети, није требало дуго да процени да ли сам за посао који он захтева. Он врло брзо доноси одлуке. И као човек и као појава је веома пријатан, мада сам на том разговору за посао имала велико страхопоштовање према њему. Али схватила сам да је то човек који има велику покретачку енегрију, коју преноси на све запослене са невероватним ауторитетом. Кад отпутује ван фирме, ми сви радимо као да је он ту. Уз све то, он је тотално пријатан и опуштен човек. Он зна да ми сви знамо да посао мора бити одрађен и зато нема никаквог притиска. Када нас Веса похвали, то је највећа мотивација. Када неко као он пружи шансу, онда није је за прокоцкати – хвали Александра свог послодавца и дода је да су и међуљудски односи у фирми веома добри, да влада солидарност и разумевање.


Александра каже да највише воли да фотографише жене и за њу је она права лепота у једноставности.
– Жене су ми инспирације, увек сам волела да видим лепе жене и да на свакој нађем нешто лепо. Највише радим портрете и радим као фешн фотограф. Иако нисам за фото шоп, морала сам да направим компромис. Фото шоп је моја специјалност. Мада, тренд је у свету, када рецимо узмете „Вог“, француски или британски, видећете да су акценат ставили на фотографију без ретуширања и на девојке без шминке, без јаког мејк-апа. Почели су да форсирају тај тренд и претпостављам да ће за две до три године доћи код нас. Код нас влада тренд јаке шминке, јер гледа се „Гранд“ и ти други ријалити, а то модели девојке усвајају. Као резултат тога постајемо нација препунa шминке, уметака за косу, силикона. Ја јесам флексибилна у корективном смислу, мени није проблем ако треба мало да се поправи фотографија или да девојка изврши неке мале корекције на себи. Подржавам све то док не пређе естетску границу. Имам све више утисак да ће ипак преовладати девојке које прелазе ту границу и имаћемо женску децу која ће и пре 18. године уграђивати силиконе. Плашим се да не кренемо у том смеру. Тај модел понашења се односи и на дизајнере које праве гардеробу, па девојке изгледају као певачице. Није тај тренд у свету, у коме влада мало шминке код обичних жена, а звезде и популарне особе то раде с мером. Код нас коришћење силикона прелази сваку границу и срећем се са тим да девојке узимају шест кубика. На сву срећу, има још и обичних девојака – коментарисала је наша саговорница.


Она има одличну сарадњу са „Мис Ју“ компанијом.
– „Мис Ју“ компанија такође помера тренд на тип обичне и вредне девојке, које желе да уче, да се промовише знањем. Зато свака од тих девојака добија стипендију. Доста се ради на томе да се промовише она природна и здрава лепота, да се смањи утицај силикона, старлета. Не мора све бити и идеално. Ове године је победила наша Ужичанка Анђелија, веома драга, добра, лепа и нормална девојка – рекла је Александра и подсетила на Тијану Ђурић, која је имала здравствених проблема када јој је пукао силикон на задњици.
– Понекад нека девојка дође са толико напумпаним уснама, које су потпуно без укуса и после не знам шта ћу да радим на слици. Лепа девојка може бити и без силикона. Међутим, радимо све то, јер се бира између: да имамо више кликова и повучемо саобраћај, или да будемо нормални. Ја сам на танкој жици – каже Александра и додала је да је радила и са доста певачица. али код ње нема велике разлике између обичне девојке или певачице. Свима приступа са истом професионалношћу. Замиљиво је, каже она, да што су познатије и успешније личности са њима је лакше сарађивати, опуштеније су и једноставније, док оне што су мање оствареније и на почетку каријере, теже су за сарадњу.
Александрин посао је веома сложен, па тако је и једним делом постала добар менаџер.


– Морам да комуницирам са дизајнером, шминкером, фризером, тражити место за локацију и ту је потребна вештина преговора. Ту вештину сам до танчина савладала. За то је најзаслужнија Миланка Ђорђевић, директорка „Мис ЈУ“ компаније. Она целу компанију носи на леђима и њој се дивим на снази, том менаџерском духу. Имала сам ту срећу да почнем да радим са њом и на том менаџерском делу, о коме нисам имала никаквог искуства. Она ме је научила како треба бити менаџер фотографије. То је било као у војсци шест месеци, када су резултати почели да се показују. Она је критичар, али у позитвним смислу и може пуно од ње да се научи. Сада смо већ прешле ту неку границу, довољно је да по погледима знамо шта треба да се уради, а штa не, а и постали смо пријатељице. Енергична је и способна жена. То знање које ми је пренела у практичном делу и дедина ген, су оно што ме покреће. После толико година рада отићи на сет постало ми је рутина у техничком смислу, осим када радимо напољу, када гледамо у небо и зависимо од времена. У организовању сета ангажовано је доста људи. Имамо одличну сарадњу са „Пјурити“ академијом. Код њих сам гостујући професор на трећој години и предајем фотографију и постпродукцију. То је један леп тим и наша фирма гради везу на неком здравом односу са њиховим дизајнерима, шминкерима и фризерима на дуже стазе. После дужег времена рада са њима стекне се рутина и поверење. Наш пројекат није комерцијалан, радимо на принципу идеални медијски простор, промовишемо дизајнера, шминкера, фризера, девојку и њој дамо неки простор да каже нешто о себи и свој животни мото. То је једна фина симбиоза – рекла је Александра.
Александра није пропустила прилику да нам каже да је имала аверзију према Београду, али живот ју је натерао да оде у престоницу. Ужице је постао град у коме она није нашла место за себе, у коме није могла да нађе посао.


– Било је момената у животу шта бих и где, неких животних ломова, када сам била на прекретници да ли остати овде и немати ништа, или покренути се и отићи даље, а не знати шта те чека. Није лако било одлучити да спакујеш живот у кофер и отићи. Одласком у Београд створила сам шансу за бољу будућност и деци. Волим свој град, али у Београду је све потпуно другачијe, довољно само да видите тај возни парk, све ће вам бити јасно. Једноставно Београд је држава за себе. Мени одговара тај темпо рада и волим рад. Није ми тешко да за фирму радим непрекидно, ваљда што радим са ентузијазмом. Нису ми финансије награда, та нека награда је поверење које ми је указано на основу рада и знања. То ми је највећа сатисфакција, али и даљи изазов. Имам момената када мртва уморна седнем да радим зато што на пример девојка иако лепа, није дала све што треба. Онда „попеглам“ и дође како треба. У мом послу дефинитивно има више мушкараца, с тим што су жене потпуно равноправне и сви смо колеге партнери, сви смо подложни критици. Волим критику која је основана и добронамерна. Другарице које су остале овде кажу ми да у Београду немам живот, али мени прија та навика рада. Мој муж ради у интернационалном сектору и често је у иностранству. Понекад, када ми се дете разболи, стварно имам доста разумевања од колега, јер немам неких других пријатеља. У београдским фирмама се цени рад и лојалност, а у Ужицу, чини ми се, да тога нема много, јер је скоро све везано за политику. Мали град једе велике људе и зато су многи отишли, јер за њих није било места у нашем граду – казала је Ужичанка и додала да тамо сујетом не може много да се добије, само може да се изгуби, и да се непрекидно мора учити, јер ће време прегазити све који не уче.
За ужичке медије каже да постоји та стара школа новинарства.
– Имам утисак да се много ради на једном тексту, али да има нешто паметно да се прочита, да има неку тежину. Видим исто да су схватили да је у тренду и да је битна кликтабилност, оријентисаност ка млађој популацији. „Телеграф“ је портал који има од милион и по до два милиона посећености дневно. То је огроман број људи које човек контролише. Е, то је тренд кликтабилности и шеровање. Лично волим тај стари стил новинарства, јер ме подсећа на срећна времена – рекла је наша саговорница и додала да је још у контакту са неким старим новинарима.
Она лично не воли да се фотографише, а каже да је и позирање уметност, која се учи. Њен је посао и да намести девојку за фотографисање.
– Неке девојке имају дара да се наместе, да телом створе динамику и енергију, док има девојака код које намештате ногу, главу, па и око, где да гледа. Треба направити нешто од некога ко је дрвен. Сећам се да ме је Миланка Ђорђевић враћала много пута због неких девојака. Само каже, ово није добро, ово не ваља, ово треба да се мења, али умела је и да ме похвали. Сада је опет другачије, долази до исправке само када треба нешто да се „препегла“. Никада нисам имала тај комплекс, да не трпим критике, мада сам срела доста таквих људи и они се ту задрже месец или два, па оду. За такве људе ту нема места.
Наша саговорница ће ове године боравити седам дана у Француској.
– То је пројекат „Дани српске моде у Француској“. „Телеграф“ је медијски партнер „Мис Ју“ и ове године би тај пројекат требао да се реализује. Наш амабсадор нам даје његову резиденцију, која има предиван амбијент. За њу су Американци нудили бланко чек. Ту би требало да боравимо седам дана са најквалитетнијим дизајнерима – рекла је Александра.
Александра за себе каже да је једноставна особа, не воли да компликује ствари и у дубини душе једно велико дете.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.