МАЛИ КОРМИЛАР

1.
Док нас није модрозелена алга престравила, било је јутара која су окупљала и по двеста риболоваца и пратећег особља мало испод ушћа Ђетиње у језеро врутачко, после првог усека некадашње пруге. Само ушће је под забраном; скоро све рибе из Врутака ту се мресте или бар групишу.
Било је дана кад зека, донета у бурадима из Дрине да би наши такмичари вежбали а пензионери напунили чуварке, штрцајући весело испуни корито Мале свете реке од ивице до ивице; да прегазиш а да не станеш на неколико, није се могло.
А прелазило ти се због друге стране, из фине литературе и животних патњи знане као боље, издашније и мање нападнуте; прелазило ти се због Савиног извора с хладном и једином свежом водом, тамо изнад оне стене у чијем корену се кленови килаши врзмају кад прођу снежне воде и у струјама Ђетиње Златибор надјача Тару и река поприми ону златиборску боју.
Као тамни ћилибар, као обећање доброг улова кркуша и ћапла капиталца.
А можда је то све и данас тако, а ми нисмо.

2.
Било је и дана помуте, кад се проспе пљусак у планинама и прелазак на ону обалу постане незгодан. А ићи се мора, било због рибарског тврдог веровања у правило друге стране или због жеђи пратећих служби, којима је истовремено и хладно, и досадно, и блатњаво, и видели су рибарицу величине омањег питона, и стршљен може да убије а оног из Карана је пратио док су га амбулантним колима возили у хитну, и која будала би ложила ватру кад си попио кафу кући, пре зоре и у два срка.
Тад је струја јача, на газу испод стене код које се врзмају кленови, наспрам оне врбе и жбунића згодног за скривање од кленовске извиднице; вода је непријатно хладна без обзира на датум у који се календар куне и прогнозу која тврди да је баш овај дан створен за твоје уживање.
И пратећег особља, које више никад с тобом неће ићи да дочека зору на води и ослушне песму птица због које сунце добија на важности а васцели свет смисао.
Тад се ни дно не види и Мала света река, склона шали као и сви што знају ко су и шта су, ствара привид да је лакше прећи ако мало одступиш од врло косе линије газа, урезане у менталне мапе свих склоних оностраном.
И израдиш се.
Непун метар низводно се помериш око средине, и пипкаш левом ногом где ћеш стати, где ћеш наћи упориште, и уздаш се у десну, и напипкаш глатку и равну камену површину, и тражиш, пиппиппип, крај тог камена, који мора бити оивичен шљунком и мањим камењем с чаурашима окаченим у гроздовима.
Краја нема.
Бар за ногу твоје дужине, ако је та мера испод два метра.

3.
Опрезан човек у гепеку Голфа двојке или фирминог Југа има неколико пари чарапа с кутије код Здрављака и кеца паркираног почетком спољњег зида санкција, бар двоје ариљске гаће, фармерице монденски исцепане већ пар деценија, купљене још док је Бузга на Тргу уз Фикретову асистенцију скупљао авансе за тршћанску робу, до три кариране кошуље, које су, ето, опет у моди и качкет Filcom, црн.
Једаред, још док сам знао је ли се матично јато с проширења испод пањева ушћа преселило изнад поменутог газа, питао ме онај што пеца само где се колима може прићи до воде: „Је ли то ако упаднеш у воду?“
„Не“ одговорио сам, „то је кад упаднем у воду.“
Јер, пријатељи моји, нема преласка на другу страну без упадања у реку, а тешко је ишта предузети кад си мокар, промрзао и још се киша спрема.
Она умало упаљена ватра, распламсана упркос кишици и сркнутој кафи, значила би ти много док скупљаш вољу за још један покушај.
Овако, пресвуци се и седи у Голфа двојку иза Прла Сина, који спава и дрхти још од пет сати, и Марка, који још не верује да на пецање зором у јуну мораш понети дукс сс капуљачом и добру јакну.
Испарења дизела у резервоару има скоро довољно за повратак у Мали Цариград трасом пруге која нас је напустила, те је згревање промрзлих удова у сред јуна и сушење уквашеног боље не помињати.

4.
Био тамо у далекој Хини неки Денг Сјаопинг, бар тако Никола Кирић пише у тајним порукама намењеним десантним појединицама.
Три пута падао, три пута се дизао, као у некој балканској причи из давнина пуној магичних бројки, успона и падова.
Кад је преузео моћ у партији, миран и достојанствен, у себи је, верујем, одиграо неки ритуални плес радовања на гробовима њиховог злочиначког удружења, па написао причу у којој Кина више не гладује, људи на северу не живе у пећинама, ко уме ствара и производи и нико се не плаши преласка на ону обалу.
Ако се неко и уплаши, означио је ко ће му руку пружити.
Ту причу, сврставану од озбиљних критичара у фантастику и утопију, назвао је „Прелазак преко реке осећајући камење“.
Тог Денга, протериваног из кадровских вила на село да рукама ради и да рукама масира одузетог сина, баченог с другог спрата док су Кинези болно установљавали да ваља бити опрезан кад се ставе речи „култура“ и „револуција“ у исту паролу, партијски другови и милијарда земљака звали су Мали Кормилар.

5.
Мисли о Кини, ма шта Никола Кирић отуд јављао, у Србији су биле и остале збркане. На митинзима шкодљиве будалетине су је исмевале као комунистичку привреду, с којом не треба везивати, немајући појма да је у том дану структура власништва у тој великој земљи капиталистичкија од оне у Француској, на пример.
После је то прерасло у шалигање о систему заснованом на ниским надницама и робовском раду, у дану кад је наш радник већ био јевтинији од оног њиховог.
На крају, опште место је она прича да се не исплати трудити, јер Кинези то већ праве боље и за мале паре.
Они праве све, за нас ништа није остало.

6.
Има дана, пријатељи моји, кад се дно Мале свете реке од помуте не види, а нико ти није испричао причу о дугом, глатком камену.
Зато су ти испричали да је веома глупо прелазити.
Чујеш ли ти тај хук кроз кланац од Биоске, чујеш ли како у Баздану вода грми и спрема нове вртлоге?
Исто је сунце и тамо, а то што се џиновска пастрмка код оне обале баца значи да су јој отрови оне модрозелене напасти начели мозак, и ко зна шта је све погрешно код ње.
И та вода, ко зна каква је и чија је, иако је неки Савином називају.

7.
Иако кинески напредак изгледа застрашујуће, по плану Малог Кормирала биће прва по свему 2050. године.
Сем ако се садашњи фаворити не оклизну.
Ако и буде тако, навикао је тај свет што би да живи од свог рада на камење. Њихове мапе нису менталне: они записују где су се оклизнули, посекли или искренули ногу.
Њихове пратеће службе су заложиле ватре, не чекајући квашење; њихови Гофови двојке имају преобуке за безбројна пресвлачења и дизела да се мотор кресне и шћукани пустолови згреју.
Пред поновни полазак.

8.
Било је и јутара, и рибе, нарочито зеке и главоња килаша.
Било је птица, које су ту да би једне јунске зоре узнемириле свет и припремиле сведоке величанственог поја за велика дела.
Ако останемо кући, што нам препоручују по овако суморном, кишовитом и хладном дану, нећемо пожелети онострано, Савин извор и ону ливаду на којој, можда, последња стада пасу горско биље.
Ако не пожелимо, нећемо ногом напипати клизав камен, ни метар од упамћеног газа, који смо стотину пута прешли босоноги и радосни због постојања у таквој лепоти.
Ако не напипамо, суви ћемо остати, и неће нас другови молити да пустимо само мало да дуне из немих отвора система за грејање, њемачког.
Истањиће се топла ћебад, пријатељи моји. Доћи ће на ред обнова столарије, олука и црепа, и чиниће нам се да је боље да се крене ка том газу, првом од многих преко чијег камења морамо прећи, осећајући га.
Јер, у овом свету све је као што памтимо. Негде.
Ми нисмо.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 955.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.